Okupacija u pet-šest slika

Jedino rešenje je svetska revolucija. Ova rečenica, naizgled preuzeta iz programa neke komunističke partije čije preostale pripadnike još niko nije obavestio da odavno više nije 1988. (ili 1968, ili 1948...) stoji, krupnim fontom ispisana, na početnoj stranici sajta „Okupirajmo Volstrit“, glasila istoimenog, pre godinu dana lansiranog „pokreta otpora“ protiv divljanja krupnog, prvenstveno finansijskog kapitala. Nisu, pritom, znaci navoda ovde znak ni ironije, ni nipodaštavanja: „Okupirajmo Volstrit“ se sam na istom sajtu definiše kao „pokret otpora koji nema lidere i koji čine ljudi različitih boja, roda i političkih uverenja. Ono što nam je svima zajedničko jeste da smo mi onih 99 odsto koji više neće da tolerišu pohlepu i korupciju onog jednog procenta.“ Nije se, naravno, teško identifikovati s onima koji sebe doživljavaju kao deo ako ne baš sasvim obespravljene, a ono svakako eksploatisane većine, preko čijih leđa se prelamaju svakojake nevolje izazvane bahatošću i alavošću berzanskih špekulanata, izvršnih direktora i silesije drugih korporacijskih moćnika - opsenara koji su u poslednjih dvadesetak godina, predano radeći na sopstvenom bogaćenju, pojam socijalnih razlika redefinisali do te mere da je postao potpuno besmislen. Jer, o razlikama se može govoriti samo kad se upoređuju dva ili više entiteta iste vrste; kakvog smisla ima upoređivati slona i mušicu? NEPROMENJENO Nevolja je, međutim, u tome što ni jednogodišnji dometi pokreta za koji je nekoliko sedmica ili možda meseci izgledalo da bi mogao da protrese, ili čak uzdrma postojeće ekonomsko-finansijsko ustrojstvo, ne prevazilaze okvire pomenute zoološke analogije. Na Volstritu je sve kako je uvek i bilo, a aktivisti okupljeni oko ideje pobune protiv tog simboličnog srca tame modernog kapitalizma nisu ni za jotu promenili bilo šta u stanju stvari, nego i sam pokret kopni brže nego što su čak i njegovi najveći protivnici očekivali. Koliko još zimus u Sjedinjenim Državama nije bilo malo onih koji su verovali da će komešanje koje je stvorio pokret „Okupirajmo Volstrit“ uticati čak i na političku debatu tokom kampanje za predsedničke izbore; samo nekoliko meseci kasnije takva ideja morala je zvučati apsurdno optimistički i onima koji su je lansirali. Skupovi koje još povremeno organizuju okupljaju tek po nekoliko stotina, maksimalno par hiljada ljudi, ali to i nije ono najgore; veći je problem što njihovi protesti protiv kapitalističkih ekscesa - proćerdanih tuđih para ovde, samovoljno otpuštenih radnika onde - motivišu još samo one direktno pogođene, a i njih samo u određenoj meri. Pobuna protiv čitavog jednog sistema svela se na pojedinačne manifestacije čiji efekat prestaje onog časa kada se protest završi. I to sve baš u vreme kada je učestalo otkrivanje sve novih i novih bankarskih skandala, što bi svim socijalnim pokretima, pa i ovom, trebalo da reši pitanje motivacije i mobilizacije za još dugo vremena. Umesto toga: tišina, uz tek poneki usamljeni glas revolta. MARGINALIZACIJA Šta je, uostalom, i moglo da se očekuje? Anarhistička „revolucija“ poput one utkane u scenario poslednjeg filma o Betmenu svakako ne. (Uostalom, i ta filmska pobuna doživljava krah, a poredak ostaje sačuvan.) Heterogeni i ideološki maglovito profilisan pokret od početka nije imao jasno postavljene ciljeve, niti je, osim svog načelno antikapitalističkog opredeljenja, ponudio bilo kakvu socijalno-političku platformu; unapred se odričući mogućnosti da ima lidere - jer postojanje lidera znači uspostavljanje hijerarhije, borbu za premoć i, pre ili kasnije, neminovno korumpiranje ideje, projekta i ljudi. „Okupirajmo Volstrit“ i njegovi derivati širom Amerike i drugde lišili su se i mogućnosti formulisanja bilo kakve političke akcije višeg stepena nego što su to ulične demonstracije. Rezultat svega toga je jedino mogući: pokret je na izdisaju. Vidljivo je to i golim okom, a potvrđuju i ankete koje su prvo registrovale konstantan pad podrške njegovim idejama, da bi onda, s retkim izuzecima, još ovog proleća agencije za ispitivanje javnog mnjenja prestale da uopšte postavljaju pitanja vezana za pokret. I tako je „Okupirajmo Volstrit“ prestao da bude bitan.  Greška u konceptu DŽef Rivs, urednik biznis-sajta investorplace.com, objavio je na čitanom portalu Hafington post tekst u kome je, priznajući da je nominalno na suprotnoj strani u odnosu na pristalice i aktiviste pokreta „Okupirajmo Volstrit“, ipak izrazio razočaranje brzinom njegove dezintegracije, jer podržava stav da je finansijskom sektoru potrebna temeljna reforma, te pojačana kontrola. „Americi je sada više nego ikada potreban populistički ustanak protiv velikih banaka“, ali tu pobunu ne može da predvodi pokret koji se pretvorio u sopstvenu karikaturu, piše Rivs. Podsećajući na jedan svoj prošlogodišnji tekst, u kome je identifikovao glavne slabosti projekta „Okupirajmo Volstrit“ on ukazuje na to da bi pokret trebalo prvo da se reorganizuje i politički profiliše, a onda i fokusira na konkretne slučajeve bankarskih afera i na svakom pojedinačnom primeru dokazuje šta treba menjati u državnoj regulativi. Ovako kako je sad, međutim, „Okupirajmo Volstrit“ je osuđen na status marginalne grupe nezadovoljnika koji samo pridikuju, ali nisu u stanju da ponude ništa konstruktivno, zaključuje on.