Gospoda prirodni

Slobodan Ivkov Na pomalo iščašen način, vazda porozna granica između birokratski uređenijih i pravno strožih SAD, i poslovično mnogo relaksiranijeg Meksika, doprinela je nastanku stripskog fenomena čija dva verovatno najistaknutija predstavnika ove nedelje prvi put dolaze u Beograd, iako su njihovi „podzemni stripovi“ u Srbiji objavljivani još od sedamdesetih. U upoznavanju javnosti sa „andergraundom“ uvek je prednjačila studentska i omladinska štampa (Student, Vidici, Mladost, Omladinske novine...) kojoj je ovaj pravac po senzibilitetu bio veoma srodan. A i pravo je da Robert Kramb (1943), papa andergraund stripa i Gilbert Šelton (1940) dođu u beogradski Studentski kulturni centar, jer tu je februara 1980. održana prva izložba ove vrste stripa u Srbiji. Prvi je, kao najistaknutiji autor srpske verzije savremenog andergraunda, objavljujući u SAD mnoga svoja ostvarenja i pritom kreirajući jedan zajednički strip sa Krambom, ispred Skupštine 2001. „doveo“ Gos’n Prirodnog, posle Mačka Frica najpoznatijeg Krambovog lika, da tobože zajedno čekaju gradski bus. Drugi je, posle prestanka bavljenja stripskim izdavaštvom Beograđanina Flavija Rigonata, preuzeo na sebe prevođenje Krambovih dela u Novom Sadu. A kako je ovaj fenomen nastao? KODEKS Posle jedne na sva zvona od strane senatora Makartija 1954. obznanjene knjige („Zavođenje nevinih“ Frederika Vertema) koja se zgražavala nad stripovima i rasprave održane u senatskom potkomitetu za maloletničku delinkvenciju, „spontano“ je nastalo udruženje izdavača stripa koje je osnovalo telo CCA (Comics Code Authority). Iako u njega nisu ušli svi izdavači, ono je, pogurano s ne baš diskretnim vetrom u leđa datim od strane državnih organa i funkcionera, objavilo skup strogih pravila kako kreirati stripove. Ovaj Izdavački kodeks CCA, koji je čitav strip trebalo ne samo da načini čednim već i da ga spusti na infantilni nivo, opravdano je kolokvijalno prozvan Cenzorskim kodeksom. Strip je mogao da se kreira i štampa do mile volje, ali ne bi mogao da uđe u distribuciju. Očekivano, kao i u vreme prohibicije, stvorio se otpor. I to nesrazmernog intenziteta. S druge strane, jačao je bitnički pokret, pogotovo na Zapadnoj obali, a posle ulaska SAD u vijetnamski sukob i antiratni pokret, koji se isprepletao sa hipi-pokretom, prvobitno okrenutim svakovrsnom „oslobađanju“ i preispitivanju, povratku prirodi i rudimentarnim oblicima organizovanja društvenog života. Los Anđeles i Kalifornija su postali centar ovakvih aktivnosti. Bilo je samo pitanje kada će one poprimiti i svoj vizuelni oblik izražavanja: grafički dizajn, ilustraciju, strip... Za razliku od tema erotike i pornografije, na osnovu kojih su mnogi srpski i eks-YU izdavači sagradili prave imperije i stekli veliko bogatstvo, andergraund scena se nije bogzna kako „oparila“. U stvari, tokom prve dve apsolutno „slobodne“, čak razularene decenije (recimo, period 1990-2010) u Srbiji je aktivna bila samo jedna srpska kuća koja je prevodila američki andergraund strip, posle nekoliko godina uporedo i književnost (L. O. M., Beograd) , sa vlasnikom i urednikom Flavijem Rigonatom, koji je jedini uporno prevodio, i u sveskama, kasnije i knjigama, predstavljao najbolje iz opusa Roberta Kramba i Gilberta Šeltona. Domaći andergraund strip je bio u boljoj poziciji, jer je većinom bio sufinansiran od inostranih i domaćih nevladinih organizacija, koje su time podržavale nastajanje „otvorenog društva“. Komercijalni uspeh je bio mali, teško naplativ i neizvesan, pa je i Rigonat u prvoj deceniji ekstremno proredio broj svojih izdanja američkih andergraund stripova, od 2005, otprilike na jednu knjigu u dve godine. Štafetu je preuzeo Vuk Marković u svojoj izdavačkoj kući „Komiko“ iz Novog Sada, koja je inače na Salonu stripa u beogradskom SKC-u 2011. osvojila priznanje kao najbolja domaća u periodu 2010/2011. U prvoj knjizi „nealbumskog“ formata iz 2011. godine, na stotinak stranica nalazi se 11 zasebnih celina u kojima je glavni lik antiheroj Fric, mačak koji je buntovnik, antropomorfna mačka u našem zoomorfnom svetu, ili po volji sasvim obrnuto, sa mestima radnje smeštenim uglavnom u gradove SAD. Doduše, on, bilo nasumice, bilo po zadatku koji dobije od CIA-e kao njen agent, ili pak u bekstvu, kao pravi „on the road“ bitnik, tu i tamo putuje diljem „zemaljskog šara“. LJubavnice su mu ptice, druge mačke, kučke ili čak aligatorke, „ortaci“ su mu likovi većinom nastali od svinja, zečeva, pasa i vidri, a okružen je policajcima psima i nilskim konjima, kao i pacovima, dabroidima, medvedoidima... Ovo je u velikoj meri originalna kompilacija kratkih stripova Kramba sa njegovim likom Mačkom Fricom, prvi put predstavljenim u nezavisnoj periodici San Franciska tokom druge polovine šezdesetih, a naprečac „ubijenim“ 1972. u jednoj epizodi, koja se takođe nalazi na kraju izdanja. Kramb je bio razočaran animiranim filmom Ralfa Bakšija i Stiva Kranca, pa je likvidirao lik, a ovu dvojicu je ubacio u oproštajnu epizodu. POENTA Većinom u pričicama nema gega ili poente, pa čak ni bilo kakvog logičnog kraja (postoje tu i dve table ispunjene samo mnoštvom apsolutno zasebnih, nasumice grupisanih crteža, str. 35 i 36), ali i u ovako nehajnom Krambovom pristupu „panč lajnu“ ima izuzetaka, i to uglavnom u kraćim epizodama („Fric navaljuje“ ili „Mlađana golubica Fred“). Za diskusiju je i da li je neke skaske Kramb uopšte i završio („Prevejani trgovac“), iako ih je tako i izvorno prezentovao u svojim višetomnim sabranim delima (u 17 knjiga od 1987!). Sam izbor epizoda je izvanredan, jer je napravljen reprezentativan presek serije i tehnika koje je Kramb primenjivao. Ako i jedan, ne samo stripski, već i pop-kulturni i supkulturni likovni stvaralac uopšte, ma kako bio ocenjivan, zaslužuje da od publike bude počašćen danas uveliko ofucanim terminom „kultni“ - onda je to sigurno Robert Kramb. Isto već skoro pola veka važi i za njegovu kreaciju Mačka Frica. Druga knjiga je posvećena samo Krambovom Gos’n Prirodnom, a treća, objavljena tokom maja, različitim kraćim stripovima. Gilbert Šelton do sada nije bio objavljivan, što je prava šteta. Jer, sasvim u skladu sa palanačkom, papagajskom, lenjom i površnom prirodom ovdašnje žurnalističke scene, gotovo potpuno su prećutani drugi gost i njegov fascinantni opus. Samo onaj ko malo zna, ili ništa ne zna o andergraund sceni, nije upućen u to da je, za razliku od Kramba, Šelton stvaralac koji ume da ispriča suvislu, smisleno okončanu, zaokruženu i neisfragmentisanu priču. Dok je Kramb istraživač-provokator, kome je duži period koncentracije slabija strana, koji odustaje na pola priče i opsednut je svojim seksualnim frustracijama, opsesijama i fetišima, Šelton, ne mnogo lošije potkovan u crtežu, ima šire opšte znanje, mnoštvo ovde nepoznatih ili bar neprevedenih urnebesnih dužih stripova, čak i klasičnih albuma, podjednako subverzivnih. Uostalom, Šelton je šezdesetih i objavljivao Kramba u svojim izdanjima. Ako je Krambova osobina „subverzivnost“, onda je Šeltonova „primenjena...“, „artikulisana...“, „kanalisana...“, „kontrolisana...“, pa i „urnebesna...“, ili već kako god nazivali njegovu subverzivnost, u narativnom pogledu sigurno višeg reda od Krambove.