Guska nije labud

Nije da je tvrdnja o „Srbiji kao ruskoj guberniji“ potpuno izostala nakon susreta predsednika Srbije Tomislava Nikolića sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, drugog za samo tri meseca Nikolićevog petogodišnjeg mandata. Izraz koji je, ne tako davno, oslikavao najstrašniju moru proevropski nastrojenog dela građanstva u Srbiji, pomenuo je predsednik lično u obraćanju auditorijumu Prvog kanala ruske televizije: „Kamo sreće da mi živimo kao neka ruska gubernija i da se tako razvijamo“. O toj neostvarenoj želji hitro je obaveštena i domaća publika, ali - ništa. Tinjajuća rusofobija nije ozbiljnije planula čak ni nakon predsednikovog dodatnog priznanja da, i nakon zvaničnog zauzimanja proevropskog kursa, „samo Srbiju voli više od Rusije“. Možda zato što je Nikolićev naslednik na funkciji partijskog vođe, prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, gotovo istovremeno objašnjavao kako bez Nemačke nema daljeg razvoja Srbije? I da se bez najmoćnije evropske države ne može zamisliti ulazak u Evropsku uniju – od čega, dalo bi se iz te tvrdnje još jednom zaključiti, ni nova vlast, bez obzira na svoj politički pedigre, ne želi da odustane. A možda najbolji odgovor na sve eventualne dileme vezane za spoljnopolitičku orijentaciju vlade naprednjaka, socijalista i Mlađana Dinkića proizlazi iz priznanja premijera Ivice Dačića, prema kome Srbiji prete dužnička kriza i dužničko ropstvo, nemogućnost isplate plata i penzija i normalnog funkcionisanja države. „Srbiji je potrebno više milijardi evra i zato treba razgovarati sa Međunarodnim monetarnim fondom, kao i sa Rusijom, Kinom, Azerbejdžanom, Švajcarskom i svima koji imaju interes da daju novac“, rekao je u petak premijer koji se, između ostalog, predizborno herojski obračunavao sa mrskim MMF-om i ostalim sumnjivcima. KRVARENJE „Srbija ima najvišu cenu kapitala u regionu, najnestabilniju valutu i najniže plate, a uslovi poslovanja se ne mogu porediti čak ni sa zemljama u regionu“, rekao je premijer najavljujući mere koje će nova vlada preduzeti u cilju „zaustavljanja krvarenja“. Kontinuitet Dačićevog učešća na vlasti (do majskih izbora zamenik premijera, danas premijer) donekle gorko–zabavnom čini činjenicu da je, gotovo preko noći, politička elita odustala od hvalisanja da je „Srbija lider u regionu“ i priznala da zemlja danas mnogo više liči na – prosjaka. Osim silnog prostora za cinične komentare, otvara li to iznuđeno prihvatanje sumorne stvarnosti i šansu za njenu promenu? „Nismo znali zašto smo lideri u regionu, a sad ne znamo zašto smo na začelju. Jedno je vizija bez istine, drugo je istina bez vizije“, reći će marketinški konsultant Voja Žanetić. „Teško da se tu nešto može izabrati. Ali se ovo što sad imamo može i mora popraviti, dok ne bude sasvim kasno, da ne bi bili nikad lideri i zauvek poslednji“. Filozof u preduzetništvu, predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća, Milan Knežević situaciju u kojoj smo sada slikovito objašnjava pominjući guske i labudove. „Odlazeća vlast ponela je sa sobom niz fraza u kojima je nalazila inspiraciju i uporište. Stubovi vlasti koja je počivala na paralelnoj, virtuelnoj stvarnosti, počeli su da se ruše. Svetska ekonomska kriza nije više bila univerzalni krivac za sve. Guska više nikog nije mogla obmanuti da je labud. Bez obzira na to koliko je staza zametala trag krivudajući između Rusije i EU, drugi su znali kuda vodi put bez pravca – nikuda“, kaže Knežević, koji upozorava da nam je sopstvena višedecenijska kriza mnogo veći problem od svetske. JADNICA „Ulazak u EU nije isto što i ulazak u raj. Pa, nisu oni toliko ludi da nas ovakve prime. Mi ne valjamo sebi, a kamoli drugima. Godinama ne uspevamo da napravimo proizvod zvani država. Mogli bismo zamoliti da nam je napravi neko ko to zna, ali pitanje je imamo li materijala za taj proizvod“. Na teško pitanje odgovor je skeptičan, jer „naša anarhija ne potrebuje red“. Ima Knežević još razloga za skepsu: „Pojedinci sve više razvlašćuju institucije zbog svojih sitnosopstveničkih interesa. Ministri pripravnici se obrazuju uz rad učeći na greškama koje čine upravljajući državom. Nezakoniti su nam zakoni. Najaktivniji i najglasniji su oni koji najmanje znaju...“ A kad se tako gleda, ne iznenađuje Kneževićev stav „jadna država“ i strah koji iz njega proizlazi – od mogućeg samoubistva dotične jadnice. „Nije joj lako sa nama ovakvima. Stranka zvana `vlast` ukinula je višestranačje. U toj stranci može svako sa svakim. Neodoljiv je sirenski zov novca“. I politički analitičar Dejan Vuk Stanković slaže se da nije bilo dobro „prazno uzdizanje i raspirivanje samoljublja bez pokrića na kome je radila prošla vlada, naročito njeno Ministarstvo spoljnih poslova“, ali upozorava i da ekstremi nisu dobri, pogotovo kad se u kratkom roku pređe od jednog ka drugom. „Dačićevo osvešćivanje i korekcija lažne slike o zemlji, u čijem je kreiranju i sam učestvovao, neće biti dovoljni ako se sve završi krpljenjem rupa za tri meseca. Neophodno je da se sprovedu reforme i uspostave uslovi za ekonomski razvoj“, kaže Stanković. Iako u ovom trenutku može izgledati da više nikakve politike nema i da se sve svodi na golu borbu za opstanak, sagovornik NIN-a veruje da će posle otrežnjenja u ekonomskoj oblasti doći i otrežnjenje u oblasti državne politike. A tek onda se može nešto preciznije govoriti i o spoljnoj politici i eventualnom okretanju od Brisela ka Moskvi. „Spoljna politika se retorički kreće u istim koordinatama kao prethodna. Uočljiva je veća doza realizma, bez optimističke dramatizacije ali sa pojačanom proruskom retorikom koja je u funkciji ekonomske misije vlade. Vladi su jasni preduslovi nastavka evrointegracija, a stvar je političke odluke da li će ih ispuniti ili ne“, kaže Stanković. Prema njegovom mišljenju, ta odluka još nije jasna, a naznaka pravca u kome će se ići videće se prilikom usvajanja budžeta – ukoliko budu smanjene ili ukinute stavke koje se odnose na finansiranje institucija neprihvatljivih za Brisel, to će ukazivati na spremnost da se uslovi ispune. NEVIDLJIVI Ako nužda diktira prioritete vlasti, da li se to može reći i za opoziciju, koja je, izgleda, pronašla tajnu formulu nevidljivosti? Stanković veruje da jedan od uzroka za opozicionu tišinu leži u svesti da je voda došla do grla. „Niko ništa konstruktivno ne može da ponudi. Kritike su jalove jer je država na ivici propasti. Vlada će morati da uradi isto ono što bi svaka druga uradila da je ovako priterana uza zid“. Presek stanja u opoziciji, međutim, ukazuje i na druge uzroke izostanka ozbiljne kritike vlasti, koje nije dobro ni za tu vlast, a još manje za državu. „Demokratska stranka se bavi sama sobom na način koji može da dovede do jače eksplozije unutar stranke, LDP je u stanju polupostizbornog šoka s obzirom na to da su `ostali kratki` za učešće u vlasti u šta su mnogo investirali, DSS je u svojoj standardnoj ulozi moralnog kritičara društva koja ih pred biračima ne obavezuje a njima donosi satisfakciju, a radikali su se raspali“, Stankovićeva je dijagnoza iz koje sledi zaključak o neophodnom kadrovskom resetovanju. A dotad? Kako ko. Na pitanja koja sam postavlja govoreći o stanju u kome se zemlja nalazi - kako se uzdići bez oslonca i kako trajati bez smisla, Knežević odgovara još jednim pitanjem – koju kosmičku krivicu okajavamo kad ovako otužno živimo? Ima on i depresivnu ocenu da smo energiju nade već potrošili. „Ostala je samo opasno tinjajuća rezignacija. Ulicu smo kao način rešavanja problema potrošili. Zaludno“. Kako onda dalje? „Da mi nije žao čoveka u meni, odavno bih se ubio. Znam da to nije rešenje i zato ovo govorim. Prosjaku je šešir poslednje uporište nade“, reći će Knežević. A to, valjda, znači da je postojanje svesti o sopstvenom prosjačkom stanju nekakav korak ka rešenju. Bar sa stanovišta optimiste. Ekonomija: uzdanice Ruska milijarda i nemačke elektrane Predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću se izgleda posrećilo. Kad već mora da „prosi“ za opustošeni srpski budžet, bar da prosi od bratske Rusije, koju Nikolić voli samo malo manje nego Srbiju. Nikolić se sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom sastao u utorak, kada ovaj broj NIN-a odlazi u štampu, najpre da ga pozove da prisustvuje svečanom početku radova na gasovodu Južni tok kroz Srbiju decembra ove godine, a zatim i da razgovaraju o energetskoj saradnji, ekonomiji i sve manjoj trgovinskoj razmeni između Srbije i Rusije koja je zabrinula Putina. Sva je prilika da je Nikolić kod Putina izdejstvovao pozajmicu od milijardu dolara za pokriće budžetske rupe. Jer Rusi su spremni, obelodanio je ranije Milan Bačević, ministar za prirodne resurse, rudarstvo i prostorno planiranje, da Srbiji pozajme 300 miliona dolara u ovoj i još 700 u narednoj godini, ali se i dalje ne zna pod kojim uslovima. Visina kamatne stope određivaće se u međusobnim pregovorima, ali ako ćemo suditi na osnovu kredita od 200 miliona dolara koji je Srbiji pozajmljen pre neku godinu po stopi od skoro tri odsto plus šestomesečni libor za američki dolar, kao i kredita koji je Rusija dala Kipru sa kamatom od 4,5 odsto, pozajmica Srbiji teško može koštati manje. Osim toga, Bačević je nakon posete Moskvi ustvrdio da ozbiljna ruska kompanija želi i Železaru Smederevo, kao i da je Srbija spremna za strateško partnerstvo sa ruskom Zberbankom koja bi uzela mrežu Nove Agrobanke. Budu li se, međutim, pregovori o novom kreditu i eventualnom dolasku Rusa u Smederevo i Agrobanku vodili kao i pregovori o kreditu od 800 miliona dolara za izgradnju i rekonstrukciju srpske železnice, koji nisu završeni ni posle skoro tri godine, mogla bi propasti i Srbija i Železara. Agrobanka već jeste. Da ne bude zabune, nema tu isključive krivice druge strane, već pokušaja Srbije da bez pripremljene projektne dokumentacije dobije kredit. Valjda na bratskoj osnovi. Sa druge strane, i pored zaklinjanja u Ruse, kao ključnog ekonomskog i energetskog partnera Srbije, Nikolićev najbliži stranački saradnik i prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić dan pre posete Nikolića Rusiji izjavio je da je ključni partner Srbije - Nemačka. Prisustvujući potpisivanju Memoranduma o razumevanju i strateškoj saradnji između Elektroprivrede Srbije i nemačkog RWE Vučić se nedvosmisleno odlučio za Nemce. Na pitanje hoće li Srbija investicije u energetici podeliti među stranim investitorima odgovorio je da je, što se Srbije tiče, postignut dogovor o tome ko će graditi termoelektranu „Nikola Tesla 3“. NIN nije uspeo da sazna šta tačno sadrži Memorandum i koliko će EPS, a koliko nemački partner imati vlasništva u budućem zajedničkom preduzeću. Ni u pres službi Vlade, ni u Ministarstvu energetike, ni u EPS-u nisu želeli da komentarišu dok se delegacija ne vrati iz Nemačke. Tako nismo dobili odgovor ni na pitanje šta se desilo sa Protokolom o saradnji koji je EPS potpisao oktobra prošle godine sa kineskim konzorcijumom predvođenim kompanijom Bilija Ngoka, a koji se odnosi upravo na gradnju postrojenja „Nikola Tesla 3“. Zbog čega se Srbija sada okrenula Nemcima, iako je prilikom potpisivanja Protokola sa Kinezima dogovoreno da već početkom 2013. godine počne osnivanje zajedničkog preduzeća i radovi na izgradnji termoelektrane snage 740 megavata, vredne oko dve milijarde evra. Da podsetimo, tada je isticano da je kineski biznismen, inače vlasnik firme Serđo Takini, u Srbiju došao zbog tenisera Novaka Đokovića, koji je promoter ove robne marke i tadašnjeg ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića i da će to biti najveća investicija u Srbiji. Nemci odavno već ne kriju namere da ulažu u naša energetska postrojenja, pa je prošle godine osnovano zajedničko preduzeće EPS-a i RWE koje će graditi pet hidroelektrana na Velikoj Moravi i u kojem Nemci imaju 51 odsto, a EPS 49 odsto vlasništva. Nejasno je, međutim, zašto se država nije odlučila za tender za izgradnju ovog postrojenja na kome bi se Nemci i Kinezi borili boljom ponudom. A kako će tek Rusi, sa isto tako neskrivenim aspiracijama da dominiraju srpskom energetskom scenom, dočekati novi strateški sporazum sa Nemcima?