Izgubljeni u privatizaciji

Iscrpljeni hrpom neispunjenih obećanja, tranzicijom koja nema kraja i višegodišnjom finansijskom krizom, radnici traže nove oblike i načine delovanja da poboljšaju svoj položaj. Tako su, sredinom septembra, radnici više preduzeća koji su se organizovali van sindikalnih organizacija u Pokret za slobodu, upriličili protest ispred Agencije za privatizaciju i šetnju beogradskim ulicama radi zajedničke borbe protiv korupcije u procesu privatizacije. Oko 200 predstavnika zaposlenih iz Srboleka, Trudbenika, Prosvete, Severa, Jugoremedije, Želvoza, Vršačkih vinograda..., tražilo je da nova vlast proširi spisak spornih privatizacija i da se radnicima omogući učešće u njihovom preispitivanju. Milenko Srećković, jedan od čelnika Pokreta za slobodu, ističe da je aktivno učešće radnika u preispitivanju spornih privatizacija neophodno kako taj proces ne bi bio fingiran. Spisak od 27 spornih privatizacija mora biti proširen i, kako kaže, „nije dovoljno samo utvrditi krivičnu odgovornost za loše privatizacije, već će Pokret tražiti odštetu u vidu obnavljanja ili očuvanja proizvodnje koja je uništena tokom neodgovorne privatizacije“. Detaljno pobrojane zahteve predali su i predsedniku Republike Tomislavu Nikoliću. LISTA Formiranje nove vlade odvijalo se u atmosferi snažnog pritiska Evropske komisije, koja insistira da vlast u Srbiji povede istragu i reviziju spornih privatizacija u 24 preduzeća, posebno u preduzećima Sartid, Jugoremedija, Mobtel, C market i „ATP Vojvodina“. Iako se o njima govorilo godinama, tek se sada kreće u istrage, koje su daleko u senci slučaja Agrobanka. Savet za borbu protiv korupcije, kojim je predsedavala pokojna Verica Barać, za poslednjih deset godina pokrenula je čak 30 slučajeva visoke korupcije i spornih privatizacija, ali je samo Jugoremedija dospela do suda. Na listi preduzeća čija će privatizacija biti ispitana na prvom mestu je Sartid, izjavio je nedavno Ivica Dačić. Premijer i ministara policije tada je obelodanio da su za preispitivanje spornih privatizacija formirani timovi od 60 pripadnika iz 12 policijskih uprava i naveo da ne postoji spisak nezakonitih privatizacija, već samo spisak firmi čija će prodaja biti proverena. Za privatizaciju Sartida se vezuje i Aleksandar Vlahović, koji je u to vreme bio ministar privrede i privatizacije. Štaviše, on se smatra idejnim tvorcem zakona koji je omogućio diskriminaciju između pravnih i fizičkih lica koja su kupovala srpske firme. Privatnim kupcima je omogućeno da kompanije plaćaju u šest rata. Već posle prve rate mnogi su, međutim, činili kriminalne radnje rasprodajući sredstva i kapital firme, pa bi se državi, i kad bi raskinula takve ugovore, vratile samo prazne ljušture preduzeća. Da zlo bude veće, ovakve kriminalne radnje srpsko zakonodavstvo omogućava i dan–danas. Bilo je dozvoljeno da u privatizaciji učestvuju firme sa ofšor destinacija, a da uopšte nije donet propis po kome bi se videlo poreklo tog novca, koji bi, dakle, mogao da bude i iz samog podzemlja. Zanimljivo je zapažanje Branka Pavlovića, nekadašnjeg direktora Agencije za privatizaciju, koji je 2004. na tom mestu proveo samo tri meseca. Pred tender za prodaju subotičkog Severa poništio je izveštaj konsultanata koji je lažno prikazao da je firma bila u minusu 12 miliona evra, kako bi bila prodata budzašto. Izveštaj, koji su sačinili ljudi iz Sosijete ženeral banke i Dilojta, kao validan je tada potpisao Mirko Cvetković, direktor Agencije neposredno pre Pavlovića, i donedavni premijer. „Javno sam poništio tender i otkazao konsultantima zato što su netačno prikazali stanje firme i ušao u proceduru raspisivanja novog tendera. Onda su me smenili“, kaže Pavlović za NIN. SCENARIO I neki privrednici smatraju da se u velikom broju privatizacija proces svodio na puko mešetarenje i izigravanje osnovnog, bar deklarativnog razloga tog postupka. Jedan ugledni preduzetnik, koji je želeo da ostane anoniman, navodi redosled koji je i njemu sporan. Država lošu firmu jedva čeka da proda, želi uzeti nešto novca za svoje potrebe i steći solventnog poreskog obveznika. Prvi potez investitora je „restrukturiranje“, odnosno „otpuštanje viška zaposlenih“. Država, koja je prodala firmu, već uviđa svoju (često i namernu) grešku, i brže-bolje brani se time da je „restrukturiranje neophodnost“, što je postalo mantra tranzicije. Ohrabren početnim „uspehom“ (rešio se ljudi!), novi vlasnik nastavlja da gasi jedno po jedno proizvodno odeljenje kao nerentabilno. Isti proizvod može da uveze po manjoj ceni i tako brže obrne veći novac nego da investira u proizvodnju. Firma se polako gasi, jer ako ne proizvodi, nema novca za plate, a kad nema plate, ljudi i sami odlaze. Ili se prekvalifikuju; pa imamo inženjere koji prodaju na pijacama i tehnologe taksiste, ispričao nam je privrednik. Prenamenom firmi, njenih objekata i zemljišta koje zauzimaju, mnoga su preduzeća (čak i neka koja su dobro radila) dovedena namerno u stečaj, da bi se pred zakonom „pokrili“ vlasnici, izbegla njihova odgovornost, a pritom se i zaradilo. Na prste se mogu izbrojati firme koje su posle privatizacije počele da rade bolje, a i te su napredovale samo u tom smislu da bi se profit, kako mnogi misle, izneo van zemlje, tako da su efekti opet bez koristi za građane. Na stranu to što je prodato ili ustupljeno strancima skoro sve što je profitabilno u srpskoj privredi. Radnici su apatični jer ne vide šta više mogu da izvuku za sebe, čak i da se upuste u štrajkove. Otuda bi i akcija Pokreta za slobodu, koja bi, ako država ne istraje na onome što obećava – rasvetljavanje sumnjivih privatizacija - mogla da prerastu u nešto mnogo ozbiljnije od mirne šetnje ulicama. Barem sudeći po tome što je Srbija za dve decenije izgubila ukupno 920.000 radnih mesta i tako se po broju zaposlenih vratila u 1961. godinu! Branislav Čanak, predsednik sindikata „Nezavisnost“ Država prodavala tuđe Pad Berlinskog zida bila je istorijski značajna poruka da realnost više neće i ne može da nosi brda iluzija. I u Srbiji su na liniji realnosti napravljene neke prepravke koje su popularno nazvane privatizacija. One su urodile prvo time da su neki, samo neki, preskočili sa linije iluzija na liniju realnosti, ostavljajući inertnoj većini svoj prtljag zabluda. Kada bi neki ukazivali da te prepravke nisu dovoljne da se demontiraju iluzije i pitali kako to da samo nekim kontakt sa linijom realnosti donosi prosvetljenje i blagostanje, a drugima propast i zakivanje za prošlost, dobili bi odgovor – to je nužno, to je prvobitna akumulacija, svuda je tako. O prvobitnoj akumulaciji govori Adam Smit, svodeći je, pojednostavljeno, na kategorije radnika i neradnika, vrednih i lenština i, onda, naravno da radnici i vrednice pobeđuju. Karl Marks govori isključivo o toj pobedi i pobednicima, ali i o posledicama i posledicama posledica. Mi, nažalost, ne možemo sebe da objasnimo ni Smitom ni Marksom, jer ono u čemu se njih dvojica slažu jeste da je upravo tako nastao kapitalizam. Kod nas, nije. Svakoga ko bi ovo stanje kod nas danas, 20 godina od susreta sa realnošću, nazvao kapitalizmom, pa čak i ranim kapitalizmom, zabrinuto bi pogledali i njegovi najbliži. Imamo prvobitnu akumulaciju kapitala, ali je ona, bar po Marksovim merilima, proizvela isključivo proletarijat. Šta smo to propustili pa nam se naša akumulacija ukočila u stvaralačkom činu oslobađanja društvene energije i prelasku na novu stepenicu razvoja? Sve smo propustili. Odmah posle stvaranja kritične mase kapitala, spremne da zapali varnicu novih odnosa, kapitalizam je sve učinio da stvari uredi tako da nacionalna država pokrene i garantuje sigurnost novih odnosa, sa akcentom na svetinju akumulacije i njenog deteta kapitalizma – na pravo svojine. O paradigmi svojine ne treba ni govoriti; od činjenice da još nije vraćena nacionalizovana imovina, do toga da je društvena imovina prodavana kao da je titular država, dok su efekti sračunato bili narodni. Naime, kada neko, posebno u prvobitnoj akumulaciji, prodaje nešto što nije njegovo, a država nije bila vlasnik društvene svojine, njegovi interesi i motivi ne moraju da budu u skladu sa širim društvenim interesom. Tako je i bilo. Čak se i akumulacija mahom obavila van teritorije Srbije, tako da niko ne zna (da li?) koji su kapaciteti te akumulacije. Proletarijat svuda oko nas neoboriv je dokaz da se u Srbiji desilo nešto što Smit ne bi znao da klasifikuje. Neuređena i vrlo slaba država dokazuje da ni ona nije ništa dobila od prelaska na kapitalizam, sem proletarijata i besprizorno osiromašenih penzionera. Kako iz svega ovoga? Bez države, njenih građana i kapitala svakako da ne možemo nigde. Upravo tim redosledom valja krenuti u popravke. Prvo, država mora da se upodobi sa modernom državom. Time bi se kod građana rodila neophodna motivacija da teret nose ne zato što im ga je neko natovario i što nemaju kuda, već zato što znaju zašto, dokle i po koju cenu ga nose. Onda će i treći faktor, kapital, ozbiljnije da nas shvati, a i delovaćemo uverljivije kako kod nas vredi da se naseli, jer smo, ako ništa drugo, uspešno završili prvobitnu akumulaciju kapitala.