Zablude i bajke

Baš kao i cipele, neke reči i pojmovi se posle učestale upotrebe otrcaju. Veliki deo propadne ubrzano usled neprikladne primene, kao kad cipele za suvo vreme nosite po kiši i snegu. Evo nekoliko primera iz elektroenergetske prakse. U poslednje vreme često se govori o raznim strateškim partnerstvima. Sve i svašta vezuje se za ovaj pojam. Počev od toga da su nam čitave države, pa i regioni strateški partneri. Razumem želju da su nam strateški partneri Rusija, EU, Nemačka, Kina, Amerika. Ali ako su nam oni strateški partneri, onda smo i mi njihovi strateški partneri. Teško. Pre svega takvim izborom pokazujemo želju za partnerstvom političkih i ekonomskih interesa. Svi zajedno, teško da je moguće. U elektroenergetici se pod tim pojmom podrazumeva partner koji, najčešće u procesu privatizacije, osim finansijskog transfera, prenosi i znanje, nove tehnologije i slično. PRIVATIZACIJA Čitava zbrka u elektroenergetici stvara se i u vezi sa stranim investicijama. Često se one izjednačavaju sa stranim kreditima za investicione projekte energetskih kompanija. Zapravo, nema nikakve kineske investicije već samo kineskog kredita. Nema ruske investicije već samo vraćanje ruskog duga. Umesto EU investicija postoje krediti EBRD, EIB ili KfW, koje uzima elektroenergetska kompanija za sopstvene investicije. I zajednička ulaganja na bazi partnerstva sa stranim firmama imaju karakter strane investicije samo u srazmeri sa njihovim udelom. Pri tome, sve forme stranih investicija znače i ustupanje dela tržišta nacionalne elektroprivredne kompanije, a s druge strane doprinose sigurnosti snabdevanja. Ne postoji model investicije, strane ili domaće svejedno, u samu elektroprivrednu kompaniju, a da nije neki vid ili uvod u privatizaciju. U Srbiji je privatizacija nacionalne elektroenergetske kompanije još uvek svojevrsan politički bauk, ali svest o potrebi privatizacije polako dozreva. Zašto, kad postoje brojni primeri u EU sa veoma jakim i konkurentnim nacionalnim kompanijama? Pa zato što su te države domaćinski gazdovale svojim kompanijama. To se pre svega odnosi na suštinsko restrukturiranje kompanije, uspostavljanje energetskih pariteta i ekonomske cene električne energije. Bez ta tri stuba nema ništa. Brojni modeli privatizacija u najgrubljem svode se na razne vidove dokapitalizacije ili prodaje. Tu se interes vlasnika i same kompanije ne podudaraju. Kompanije preferiraju dokapitalizaciju sa strateškim partnerom, koja znači razvoj, a vlasnik ima potrebu prodaje radi popunjavanja budžetskih rupa. Čini se razumnim da je kombinacija ova dva vida u uslovima teške ekonomske krize najbolji izbor. Moguće su, takođe, parcijalne privatizacije, ali su konačni rezultati katastrofalni. Posebno to važi za prodaju distributivnog sektora ili hidroelektrana. Restrukturiranje Taj proces podrazumeva čitav niz akcija koje doprinose poboljšanju ukupne efikasnosti kao što su: nova strategija, reorganizacija, uvođenje novih operativnih tehnologija poslovanja, mere za unapređenje produktivnosti, redukcije troškova, uvođenje novih profitnih aktivnosti... Međutim, u praksi se restrukturiranje najčešće vezuje za otpuštanje viška radne snage - tehnološkog viška. Naravno da ova mera daje efekte na smanjenje troškova, ali sama za sebe nije dovoljna. Tim pre što njeno sprovođenje iziskuje velike investicione troškove koji se, doduše, otplaćuju prilično brzo, za nekoliko godina. Samo restrukturiranje je veliki investicioni poduhvat i nije moguće ako se prethodno ne osigura ekonomska cena električne energije i uspostave odgovarajući pariteti između pojedinih energenata. Energetska efikasnost je potencijalno najveći resurs elektroenergetike. Grubo se može podeliti u dva dela: energetska efikasnost u domenu odgovornosti elektroenergetskih kompanija (proizvodnja, prenos i distribucija električne energije) i energetska efikasnost u domenu potrošnje energije (efikasnost uređaja, zgradarstvo i štednja). Svi razvojni projekti koje sprovode elektroprivredne kompanije imaju elemenat unapređenja energetske efikasnosti. Sve revitalizacije, rehabilitacije, modernizacije, veliki, pa čak i najmanji remonti sadrže ovu komponentu. U delu racionalne potrošnje električne energije, štednje, energetske efikasnosti i primene obnovljivih izvora, Danska je najsvetlija evropska tačka. Da li na to utiče i cena električne energije koja je najveća u Evropi, sedam puta veća nego u Srbiji? Čak i da to nije presudno, arčenje najplemenitije energije kod nas posledica je potpuno neekonomskog vrednovanja ovog proizvoda. Čak i zemlje sa nižim BDP-om imaju znatno veću cenu električne energije od naše. Cene Smanjeni investicioni potencijal elektroprivrede se direktno odražava na sve firme elektro-mašinske industrije, koje godinama pružaju usluge i proizvode neophodnu opremu za EPS. Mnoge su u prethodnom periodu ugušene, a i one koje su preživele, tavore. Čak i kada opstanu one apsolutno nemaju mogućnost razvoja i veoma brzo postaju „podizvođači“ velikih stranih kompanija. Pošto sve tenderske procedure podrazumevaju jednake uslove za sve učesnike, domaće firme nisu u stanju da zadovolje osnovne, kvalifikacione kriterijume kao što su reference, godišnji obim poslovanja, finansijske garancije... Tako su u startu eliminisane, posebno na većim projektima. Neke države regiona su našle načine za stimulaciju domaće privrede, čak i po cenu diskriminacije stranih učesnika, dok se kod nas u tom pogledu vrlo malo učinilo. To je slično kao postupanje države u pogledu zaštite siromašnog stanovništva niskom cenom električne energije. Reaktivnom politikom se spirala siromaštva samo produbljuje, uz konstantnu degradaciju sopstvenih, dragocenih resursa. Proaktivni pristup podrazumeva „ekonomsku“ cenu električne energije, bar do nivoa najnižih cena u regionu. I sa tom cenom će račun za električnu energiju jednog domaćinstva biti znatno niži od računa za mobilne telefone. Tek tada se otvara potencijal za mnogo nižu cenu električne energije i to za mnogo širi broj socijalno ugroženih, ukoliko se oni napokon identifikuju kroz podelu socijalnih karata. Ekonomske cene su jedan od stubova održivog razvoja i preduslov za razvojne projekte, pa samim tim i za oživljavanje srpske elektromašinogradnje. O našim potencijalima za proizvodnju obnovljivih izvora energije često se raspredaju bajke. Pri tome je energija vodotokova prilično limitirana, kvalitet vetrova ispod prosečnog evropskog nivoa, sunčana energija je nešto iznad, ali je to još uvek najskuplji izvor, a geotermalni potencijal koji može da se koristi za elektroenergiju je veoma mali. Najčešća zabluda je sa biomasom. Srbija zapravo nema biomasu, već samo potencijal za njenu proizvodnju, ali to podrazumeva velike infrastrukturne projekte.  Šta hoće ti Japanci? Iako je zaštita životne sredine jedan od tri stuba održivog razvoja, nezaboravna je izjava jednog srpskog energetskog „eksperta“ koji je, kada je čuo za Kjoto protokol, izjavio: „Pa šta sad hoće i ti Japanci?!“. Takođe, jedna ekološka organizacija iz okoline Obrenovca je optužila tamošnje termoelektrane da su napravile ozonsku rupu baš iznad Obrenovca, pa zato kiša manje pada što prouzrokuje manje prinose. Pošto je to pretežno povrtarski kraj, pravi odgovor je bio da zauzvrat imaju prirodni efekat staklene bašte. Što mladi kažu: „Šta reći?“. U ovoj oblasti je potrebno puno rada (stvarni eksperti), edukacije (obrazovne ustanove), propagande (mediji)... S druge strane i ova oblast pruža velike šanse za privredni razvoj, zapošljavanje, osvajanje novih tehnologija... U domenu zaštite životne sredine se nalazi preko 30 odsto obaveza Srbije u procesu pridruživanja EU. Od toga se oko 70 odsto odnosi na oblast elektroenergetike. I samo to je potreban i dovoljan razlog da se ovoj oblasti posveti puna pažnja i odgovornost.