Tiranija ološa

Formalno, ona je dramaturg u Bitef teatru. Inače, režira u ovoj pozorišnoj kući, ali i u drugim teatrima. Objavila je nekoliko zbirki pesama, a njen prvi roman Betmen nad Zvezdarom doživeo je šest izdanja. Počela je da radi već na studijama, a postavila je prvi srpski stend ap omnibus FAKE PORNO, gde je pored Milene Bogavac, Maje Pelević i Filipa Vujoševića bila jedan od autora. Pokrenula je seriju DŽepnih festivala slobodne građanske misli, među kojima su do sada realizovani Play Porno (na temu pornografije) i Reality Show OFF Festival (na temu medijskog voajerizma) kao i tribina o kulturnoj politici Republike Srbije... Radi kao glavni urednik bloga i sajta Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala, a oglašava se i kao njegov pi-ar... Na upravo završenom 46. Bitefu, bila je jedno od troje reditelja saradnika Andrašu Urbanu, autoru predstave Dogs & Drugs. Zoltan Puškaš, Peter Ferenc i Jelena Bogavac radili su tri dokumentarno-rediteljska materijala koja su kao teme ponudili Urbanu. „Ova predstava nije omnibus o seksu, drogi i rokenrolu. Ona prika­zuje mračnu sliku sveta, kroz ironiju i humor. Bilo je kao da radim u fabrici tekstila. Treba da satkam 10 metara materijala, da bi Andraš upotrebio dva metra istog i napravio haljinu po svojoj meri“, objašnjava svoj udeo u predstavi ova sagovornica NIN-a. A pitanje postoji li sujeta kada se na taj način učestvuje u proizvodnji predstave kolege reditelja, ova izuzetna mlada žena sa nevericom prihvata: Život me je naučio da se lišim profesionalne sujete. Odavno u Bitef teatru radim kao dramaturg, što znači da je moje stvaralačko umeće često utkano u tuđ autorski projekat, pa sam naučila i razvila osećaj da ispratim idejnog tvorca. Šijem dugmad od donetog materijala. Rad u pozorištu je kolektivan. Sve i da sam najsujetnija osoba na svetu, u susretu sa Andrašom Urbanom toga se ne bih setila. Za mene je bio ogroman kompliment da radim i privilegija da sarađujem sa ansamblom pozorišta „Deže Kostolanji“ iz Subotice i sa jednim od najznačajnijih reditelja u regionu. Mogu li se taj vaš bogat i permanentni rad i istraživanje nazvati svojevrsnim aktivizmom? Da, naravno. Čime sam zalivana, u to sam i porasla. Naravno, aktivizam u umetnosti može da bude izražen najrazličitijim jezicima. Uverena sam da aktivizam u pozorištu prevazilazi dnevnopolitičko. Imam potrebu da onim što radim kažem nešto o stvarnosti sveta u trenutku kada se o njemu progovara. To su skuplje istine od političkih tračeva, to su istine koje se tiču bića, koje nas vode ka katarzi i koje mogu da nas spasu. Pozorište ima religijsku funkciju, ono mora da razgovara sa duhovnim bićem čoveka na višem nivou. Postoje i parateatarski rodovi kojima ste se bavili i bavite se, upravo kao svojevrsnom reakcijom na dnevnopolitičko? Da, oni se tiču dnevne stvarnosti i bave se dnevnim, sociopolitičkim, koketiraju sa tračem, mogu da budu direktno uvredljivi, da se tiču ličnog stava gde sam ja u odnosu na mikrofon, ili na blog. To je nastup u svoje ime, frontalni nastup koji podrazumeva sve open mic forme, od kojih je slem poezija najizrazitija varijanta onoga što radim. Tu govorim jezikom društvene kritike koji može da bude satiričan, psovački... ali se tiče slobode govora. U Bitef teatru, radili smo seriju događaja pod nazivom DŽepni festival slobodne građanske misli, s namerom da oni služe kao pričaonice, lajaonice. Sloboda govora u svom izvornom obliku. Kako vidite tapkanje u mestu koje stoji preko puta takvog aktivizma? Tapka u mestu naše učmalosti, salonsko pozorište koje se, kao div na staklenim nogama, bori da u pozorišta ne uđu nove uslovnosti ili žanrovski iskoraci. Ne mislim da Narodno pozorište treba da se bavi eksperimentom razvijanja savremenih pozorišnih žanrova, mada se ono često time i bavi. Ali mora da postoji pozorište oslobođeno palanačkog komformizma, da ide u korak sa svetom, da naša publika, koja ništa nije kriva, ne bude osuđena na salonsku dramu kao jedini izbor koji može da dobije od kulturnog života grada. Borim se protiv takvog kolapsa i učmalosti, kao i mnoge moje kolege, jer mi se pogled ne zatvara ispred nosa, niti na našoj tarabi. Kako biste objasnili protest u pozorištu danas? Protest koji ima i svoj fizički oblik u Ateljeu 212, gde glumci odbijaju da igraju dok se ne smeni upravnik? Mislim da je fizički protest u pozorištu jalov, da ne vodi nigde. Ne znam šta znači protest nećemo da se bavimo onim čime želimo da se bavimo? Nekako mi se čini da je sve to zajedno poraz umetničkog bića koji je pretrpeo od ove jezive stvarnosti koja nam je plasirana, ili koju smo sami sebi plasirali. Čini mi se da se u Ateljeu igra nekakva pipirevka koja nema svoje objašnjenje u umetničkom delanju. Kada pozorište izađe na tržište otvaraju se mnogi frontovi. Umetnik je uslovljen finansijskim i političkim titrajima dnevne stvarnosti, pa često dobijamo bućkuriš pred kojim ne znate šta je pravo šta istinito i šta je dobro činiti. Da li da zaključamo vrata i odemo kući, jer smo nezadovoljni što je uprava ovakva ili onakva? Naljutio se pop na selo, pa sebi iseko nogu. Mislim da je problem najvećim delom u činjenici da smo mi i dalje u tranzicionom periodu koji se kao žvaka razvukao na mnogo godina. Tu se ne zna da li su gradska pozorišta dotirana ili su uslovljena tržišnim sistemom funkcionisanja u potpunosti. To tako može da traje još neko vreme, a onda ćemo morati da se ulijemo u sistem formalnog, tržišnog funkcionisanja pozorišta u Evropi. A političko pozorište kao vid protesta? Lično je političko. Ne volim da sudim o tuđim slobodama i tuđem moralu. Verujem da se u vaspitanju dobija ključ za etiku društva, uzusi vaspitanja stvaraju osećaj ukusa i mere. Međutim, česte su situacije oko za oko zub za zub. To znači: ako je politika ušla u sferu umetničkog, ući će umetnost u sferu političkog. Kao reditelj znam da sve što otkrivam o drugima ili o temi kojom se bavim, to je zapravo otkrivanje mene same. To je moj rukopis, to je ono što ja govorim o nečemu. I odlučujem u skladu s tim. Šta bi bio vaš lični protest u odnosu na mesto, vreme, na društvo u kome živite? Čini mi se da uspevam svoj lični protest da preformulišem u umetnički čin. Ne volim da budem politički aktivista jer se bojim da bi u tom kurvanju nastradalo moje umetničko. Stalno sam u situaciji da biram, merim, koliko će moj direktan politički angažman koštati moje biće. Koliko slobode manje. Radije biram da se izrazim parateatarski, nego u političkom duelu na javnoj sceni. Društvene mreže nisu vaša šolja čaja. Kažete da se na Fejsbuku osećate kao na palanačkoj svadbi. Zbog čega? Na Fejsbuku kao na seoskoj svadbi, na Tviteru kao u aforizmu. Fejsbuk je neviđena seljana. Pre dve godine sam sa grupom vodećih mladih pisaca Majom Pelević, Filipom Vujoševićem, Minjom Bogavac i Milanom Markovićem napravila u Bitef teatru predstavu Fejsbuk. Bilo je to dramatično i dragoceno iskustvo posle kojeg sam pogasila svoje naloge na društvenim mrežama. Od pravog života groznija je samo njegova virtuelna kopija. Drago mi je kada ljudi žele da se predstave u najlepšem svetlu, ali strašno mi je kada je to najlepše svetlo neonka na seoskoj svadbi. Bode mi oči! Prvo skoči pa reci lajk. Fejk je mnogo šira pojava u društvu danas? Fejk je laž, naravno, a laž je stara koliko i čovečanstvo. Mi, nažalost, živimo u društvu uspostavljenom na negativnoj selekciji. U tom društvu, članstvo u političkoj partiji odlučuje o tvojoj mogućnosti da funkcionišeš kao radnik u kulturi, kao umetnik. To je jedna vrsta fejka. U toj pravilnosti života, i ja sam fejk. Fejk je i moj pristanak, a fejk je i supstitucija. Kada uzmem mikrofon u ruke pa se protestno derem uz prigodnu muziku izražavajući svoj društveni protest sa 200 ljudi koji se sa mnom slažu i kad ćutim. Taj protest je fejk. Retki su izleti u istinu. Podrazumevaju osećaj odgovornosti. Preuzimanja odgovornosti. To je klizav teren. Oni smešni nama, a mi smešni njima. Oni i mi. I mi i vi. I sve naše suprotstavljene stvarnosti. Jedna drugoj nerealne. Kako se osećate znajući da pripadate manjini u društvu? Odavno sam izgubila tu pubertetsku potrebu da se svima dopadnem, odavno sam zaboravila situaciju u kojoj pomišljam kako moja umetnost komunicira sa punom Marakanom. Ne mogu i neću da ulazim u kaljugu koja prlja moje umetničke čarapice. Mogu da insistiram na lepoti, ispravnosti, da nudim svoju sliku sveta kao jednu od mogućnosti. Svoju sliku stvarnosti. Nažalost, mi imamo situaciju u kojoj se umetnici prozivaju zbog svoje političke nepodobnosti, gde se na bedan način govori o patriotskoj umetnosti tako što se pobroji desetine umetnika koji nisu patriote. A to učini čovek koji će odmah posle lanciranja tog spiska biti postavljen za pomoćnika ministra za kulturu! To ponašanje ljudi na vlasti već sada rezultira groznom ozlojeđenošću, a suštinski provocira divne umetnike da reaguju kao ološ kako bi odgovorili na ološku metodu. U stvari, to ponašanje pojedinaca na vlasti više je od ološke metode, to je zastrašujuće, to je deža vi, i zbog toga je još opasnije. Kako vidite patriotizam u inter­pretaciji onih koji ga danas propagiraju? Danas se patriotsko definiše u odnosu na to koliko nisi otvoren i koliko nemaš nikakvu otvorenost prema internacionalnom. Rekla bih i da je taj famozni spisak upravo vođen empatijom ka seljačizmu. Biti otvoren za umetnički dijalog i komunikaciju u odnosu na internacionalni kontekst, ne čini te manjim patriotom od onoga koji ni po koju cenu ne izbija iz svog atara. Čovek se sa patriotskim osećanjem rađa, raste sa njim. I ne dajem za pravo nijednoj budali niti genijalcu da sudi o mom patriotizmu ako nismo izašli na ulicu da se pucamo lice u lice sa okupatorom. Ne dozvoljavam da se o tome odlučuje ako nije borba prsa u prsa, i ako nisam pobegla sa fronta. Ali taj front je u današnje vreme širi od Solunskog. Stravično je što se danas patriotizam dokazuje puštanjem krvi i glasanjem za Dveri. Zašto bi oni koji to rade bili veće patriote od mene?! Što bi rekla Minja Bogavac u svojoj drami Patriotik hipermarket: Za ljubav prema otadžbini nije potrebna reklama! Patriotizam je roba koja se prodaje odlično, pa i preprodaje, pa čak i polovna.  Patriotizam u umetnosti Plaši me uska definicija patriotizma u umetnosti. Referiše na 19. vek. Nacionalna država – patriotska umetnost. Plašim se sankcionisanja svega što ne staje pod jedan kišobran, pod jedno drvo, svega što beži iz usko skrojene matrice nacionalpatriotizma, koja nas je pre samo 15 godina odvela putem šovinizma u izolaciju. Plašim se da će takvo definisanje patriotizma opet prekipeti i da će nas dovesti u veoma tešku situaciju. Bojim se cenzure, ignorancije, bojim se velikih kadrovskih pritisaka koji su u toku na svim stranama. Bojim se „nove medijske strategije“ tajnih stručnjaka. Razornih tajkunskih interesa. PDV-a na bebi opremu i ukidanja takse za držanje opasnih pasa. Neodgovornosti i rasula u najvećoj opozicionoj stranci. Susreta skupova ratnih veterana i gej parade. Užasa u kome smo živeli devedesetih, koje pamti većina nas. Ne poznajem nikoga ko bi voleo reprizu.