Velika tajna Tome Nikolića

„Nećemo žuriti u EU, dosadašnja žurba nas je dovela na ivicu ponora“, kaže još predsednik, koji je pre dva meseca šefici kiparske diplomatije rekao da Srbija mora hitno da dobije datum pregovora. A ta žurba, od koje je odustao, u kojoj za 12 godina nismo dobili ni taj datum, bila je tolika da je sve što je iole sporije od nje – tapkanje u mestu. Neće se rukovati sa Tačijem, ali će pregovarati, ako tako traži Vlada, kaže jednog dana, a sutradan ni to. Da li će Tačiju reći dobar dan, samo klimnuti glavom, ili gledati na drugu stranu dok pregovaraju o dobrosusedskim odnosima? Prvo najavljuje raskidanje svih sporazuma sa Prištinom i to obećanje, kao Predsednik, zaboravlja posle nekoliko nedelja, a posle par meseci hoće da potpiše i ugovor o dobrosusedstvu. Predsednik je „svih građana“, a jednom nedeljno snagom partijskog uticaja diktira liderima vlade kako da se ponašaju, dok rođenog sina instalira na ključnu operativnu poziciju u stranci. Tajna Tome Nikolića nije u tome što govori u mitskim, simboličkim slikama, lišenim bilo kakvog realnog sadržaja, ako ne i smisla, ili što, kada mu se dogodi da kaže nešto konkretno, to po pravilu ubrzo porekne, čime svaki svoj govor i stav unapred obezvređuje. Nije tajna da je najnedosledniji upravo u svom pozivanju na doslednost – na kraju krajeva, i stranku je napravio na tom principu. Nema, u stvari, nikakve njegove tajne – postoji samo tajna za njega. Da nije svestan koliko je ta njegova ispraznost prozirna.