Šta je umetnik bez partije?

Nema tu ničeg novog, ni neobičnog, još manje neočekivanog. Jedna stranka je posle dve decenija neuspelih pokušaja osvojila vlast i sa njom radi šta hoće. Baš kao što su radili svi koji su bili na vlasti od 5. oktobra 2000. do danas. Smenjuje čelnike ustanova kulture čiji su osnivači Republika Srbija ili grad, i postavljaju svoje ljude na ta mesta. Najpre je smenjena direktorka Narodnog muzeja Tatjana Cvjetićanin koja je tu bila od 2004. kao kadar DS. U njenu fotelju je vraćena Bojana Borić Brešković koja je tu dužnost obavljala od 1996. do 2001. Tada, i danas, kao kadar SPS-a. Pre dve nedelje Vlada Srbije je za v. d. direktora Narodnog pozorišta postavila Dejana Savića. On je na istoj funkciji već bio od 2005. do 2007. Tada je bio kadar ondašnje vlasti, danas kaže da je poslednje dve godine u SNS-u. U Novom Sadu je nova vlast smenila sa dužnosti direktora Kulturnog centra Novog Sada, književnika, intelektualca bez stranke, Lasla Blaškovića. Razlog – suprotno slovu zakona, odnosno Ustava, na ustanovi čiji je direktor, stoji natpis Kulturni centar Novi Sad. Dakle, piše latinicom, a ne ćirilicom! Srpski Pen centar se oglasio saopštenjem da te smene predstavljaju „političko nasilje nad kulturom... napad na kulturne demokratske vrednosti, na javnu reč i slobodu izražavanja, kao i poricanje kulturnih standarda i rezultata“. Tačno je, sve te smene su vulgarni i nedvosmisleni dokaz da stranka na vlasti može da radi šta požele njeni kadrovici. I šta vredi što je Božidar Đurović kao nestranačka ličnost došao na mesto direktora Narodnog pozorišta putem konkursa, što je tokom protekle tri godine postigao izvanredne rezultate, kada se njegov dolazak na to mesto pripisuje uticajnoj potpredsednici Demokratske stranke, književnici, rediteljki, ambasadorki i predsednici Srpskog Pen kluba, Vidi Ognjenović. Ovih dana smenjen je i direktor Službenog glasnika Slobodan Gavrilović koji je na to mesto došao kao „sigurna ruka“ Demokratske stranke. Danas za njim žale srpski intelektualci koji se nikada ne bi našli tako zajedno, kao što su u potpisu za njegovu odbranu – od Dobrice Ćosića do Svetislava Basare. Od pomenutog oktobra pre 12 godina, uvek je ista priča koja samo potvrđuje najsurovije obličje partijske podele resora u kojima je najvažnije smeniti svakoga i dovesti bilo koga, samo da je stranački lojalan i podoban. Tu su igru demokrate i G17 doveli u prošlom mandatu do besramnog savršenstva, to je SPO upražnjavao svuda i na svakom mestu, to je današnji SPS nastavio da radi. Šta ostaje ljudima iz kulture koji nisu ničiji? Da ne postoje, da ne rade, da mole međunarodne fondacije za pomoć kako bi opstali sa svojim slabašnim organizacijama i projektima. Da im bude svejedno hoće li negde dobiti iole odgovoran posao na konkursu, jer će ih smeniti bilo ko, ko se dočepa vlasti, a pripadne mu taj sektor. Opasno je, i sve opasnije, da svaka nova vlast osvaja sve veći prostor i sve je manje prava i mogućnosti bilo kog umetnika u Srbiji, ako nije u stranci. A privreda i privatni sektor su sve siromašniji. Samo država ima, može i odlučuje. I ucenjuje.