Bezakonje traje 12 godina

Posle 52 dana provedena u istražnom zatvoru, zbog sumnje da je sa saradnicima oštetio Jugoremediju za 600.000 evra, bivši v.d. direktora Zdravko Deurić u razgovoru za NIN kaže da se nada da će uskoro istraga biti proširena i na neke sadašnje i bivše ministre, druge funkcionere i bivše rukovodstvo zrenjaninske fabrike lekova. Deurić tvrdi da oni snose deo krivice što je fabrika lekova, u kojoj je država svoj udeo od 42 odsto pre 10 godina prodala za 16 miliona evra, sada pred stečajem. „Zbog Jugoremedije može doći do ozbiljnih nesuglasica i u vladajućoj koaliciji, jer EU i evropski izvestilac Jelko Kacin insistiraju da se ispitaju sve sporne privatizacije i utvrde sve nepravilnosti“, kaže Deurić. On ističe i da se nada da će potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić istrajati u borbi protiv korupcije, bez obzira na to do kojih će ljudi dovesti istraga sumnjivih poslova. Osim što je osumnjičen, Deurić je sa istomišljenicima iz Jugoremedije tužio državu, za štetu koja je ovoj firmi naneta tokom privatizacije. „Posle izbora smo ponovo pokrenuli tužbu i samo sedam dana kasnije su me uhapsili. Tužba je na 111 miliona evra, a tu štetu procenili su sudski veštaci. Niko od nas ne želi da ošteti budžet, ali mi se čini da ni nova vlast nema sluha za to“, kaže Deurić. Dokle je stigao proces u kome se teretite da ste oštetili firmu? Taj proces ne traje od 1. avgusta, kada sam priveden. Policija je još pre dve godine iz Jugoremedije odnela oko 600 različitih papira. U njima nema ništa sporno. Prava istina je da nekim aktuelnim i bivšim ministrima, svima koji se zalažu za dosadašnji koncept privatizacije, smeta što smo se 2007. izborili da se poništi privatizacija. Već na startu, 2002. Jugoremedija je nezakonito privatizovana. Kako nezakonito? Samo je država prodala svoj udeo, a malim akcionarima, kojih je bilo 4.000, to nije bilo omogućeno. Zar to nije bila greška nekog drugog ko je po tada važećem zakonu, odlučio da se zaposlenima i penzionerima podele udele, kojima nije ni moglo da se trguje na berzi? Tadašnje rukovodstvo firme je to tako uradilo, jer je namera bila da se Jugoremedija proda slovenačkom Leku. Na aukciji je pobedila makedonska Jaka 80 Jovice Stefanovića Ninija, za kojim je, kako navodi i Savet za borbu protiv korupcije, bila raspisana Interpolova poternica. Aukcija je bila nezakonita zato što mali akcionari, koji su imali 58 odsto, nisu uopšte bili obavešteni da država prodaje svoj udeo. Fabrika je procenjena na 3,6 miliona nemačkih maraka, a samo su zalihe lekova vredele 12 miliona. Neko je prikrio stvarno stanje, a istraga koju odavno zahtevamo bi trebalo da utvrdi ko je to uradio. Zar prospekt, u kome je navedena sporna procena, nisu potpisala ovlašćena lica iz Jugoremedije? Jesu i njih to i treba da pitaju. Tek ovih dana na informativnom razgovoru bio je bivši finansijski direktor Vojislav Ribar, jer je istragom u Makedoniji utvrđeno da je on 2002, pre nego što je 10. oktobra te godine prodata Jugoremedija, bio u kontaktu sa Ninijem. Tadašnje rukovodstvo, sa direktorom Srđanom Kamenkovićem na čelu, pristalo je da se na aukciji proda državni udeo, uvereno da će kupac biti Lek iz LJubljane, ali je neko očito dojavio i drugim kupcima da u magacinima ima dosta gotovih proizvoda koji odmah mogu da se prodaju. Kome je bio interes da se prećute zalihe od 10 miliona evra? Znači li to da bi državni udeo bio prodat po početnoj ceni od 2,5 miliona evra da se nisu pojavila još tri zainteresovana kupca? Da nije bilo drugih, Jugoremediju bi kupio Lek po početnoj ceni. To tada niko ne bi smeo da uradi bez saglasnosti nekoga iz vlasti, a istraga bi trebalo da pokaže ko je sve i sa kakvim motivima bio umešan. Na naše zahteve do sada niko nije reagovao. Ni policija, ni tužilaštvo, ni država. Zašto niste tražili da se udeli pretvore u akcije, koje biste mogli da prodate kome i po kojoj ceni hoćete? Tada ništa nismo znali o tome. Ni sindikat se time nije bavio. Niko. Posle četiri godine protesta, privatizacija je, ipak, poništena. Šta se dešavalo posle 2006? Mi smo i pre toga pokušali da osporimo prodaju, jer Nini nikada nije položio bankarsku garanciju za investicije od 360 miliona dinara, što je bilo predviđeno ugovorom o dokapitalizaciji. Do većinskog vlasništva došao je tako što je Jaka 80 isporučila Jugoremediji dve tone sirovina. Cena je bila skoro 100 puta veća od realne, a onda je taj dug pretvoren u vlasništvo. Imate li dokaze i da li ste podneli krivičnu prijavu zbog toga? Naravno. Pre toga smo na Skupštini udeličara skupili 51 odsto i imali smo više glasova od Stefanovića, koji je imao 42 odsto, ali su posle 15 dana falsifikovane skupštinske odluke i Stefanović se uknjižio kao većinski vlasnik. Jeste li sudu predočili originalne zapisnike, iz kojih se to vidi? Sudija u Zrenjaninu nije nam dao godinu dana ni da se približimo sudu, a kamoli da mu predočimo originalne zapisnike sa Skupštine od 10. maja. Naš advokat je tek posle godinu dana dobio saglasnost da pregleda svu dokumentaciju. Podneli smo tužbu za falsifikovanje, spor je trajao skoro tri godine i tek posle dugih protesta Akcijski fond je pokrenuo tužbu za raskid ugovora. Pravim čudom, u Ministarstvu pravde dobio sam duplikat potvrde da je dokumentacija, koju je Viši sud u Beogradu poslao, uredno dostavljena Jaki 80 u Skoplje. Pošto je originalna dostavnica „nestala“, ta kopija je poslužila kao dokaz da je istekao rok za žalbu i samo zato je privatizacija poništena u junu 2006. Uprkos tome niko od nadležnih nije reagovao. Opet štrajk. Nas iz štrajkačkog odbora hapse i drže tri dana. Tek u januaru 2007. sudska odluka počinje da se sprovodi, ali Nini i dalje rukovodi firmom, prazni magacine i tek u martu su mali akcionari postavili svoj menadžment. Zatekli smo 200 miliona dinara duga za neisplaćene zarade, 140 miliona za poreze i doprinose, što mu je tolerisala Poreska uprava iz Niša, gde je prebacio sedište firme. Fabrika je bila paralizovana, ali smo pokrenuli proizvodnju. I tada se u Centralnom registru Jaka 80 vodi kao vlasnik 42 odsto, pa su Stefanovićevi ljudi iz Niša skidali novac sa našeg računa. Zar niste mogli to da sprečite? Podneli smo tužbu sa zahtevom da se sedište firme vrati u Zrenjanin. Dok je spor trajao Stefanović je potpisao nekoliko spornih ugovora, koji su nas koštali nekoliko miliona evra. Na posao je odlukom suda vraćeno 150 radnika, koje je on ranije otpustio a na njihova mesta zaposlio nove ljude, pa je broj radnika povećan sa 300 na 460. Mnogi „fajlovi“ preneti su u Srbolek, drugu Stefanovićevu firmu, koja je kasnije propala. U takvoj situaciji morali smo da rekonstruišemo fabriku i uvedemo GMP sertifikat, jer bismo u suprotnom već u avgustu 2009. morali da stavimo ključ u bravu. Za to smo uzeli 10 miliona evra kredita, a nekoliko miliona za učešće obezbedili smo prodajom akcija Medele i AIK banke, koje je ranije Stefanović kupovao parama Jugoremedije. No, čim smo krenuli, opet svi počinju da nas ruše. Osam godina posle privatizacije tužila nas je Jugohemija, koja je ranije imala 11 odsto vlasništva u Jugoremediji. Ekspresno je doneta pravosnažna presuda. Ne da se Jugohemiji vrati njeno vlasništvo, već da platimo odštetu, koja je sa kamatama bila oko 300 miliona dinara ili oko 4,5 miliona evra. Šta smo mogli? Umesto novca dali smo im lekove, Jugohemija daje veći popust i preuzima kontrolu nad tržištem. I kada smo dobili GMP sertifikat, nijedna banka više ne želi da nas kreditira, iako je fabrika procenjena na 21 milion evra, za 10 miliona evra više nego pre rekonstrukcije. Tada se javio Nelt, dali su novac da im, uz popust od 25 do 35 odsto, proizvedemo neke lekove, pa su nam kasnije i oni konkurisali. A koliko ste vi krivi što je 2008. bila poslednja godina u kojoj je ostvarena dobit, jer je naredne dve godine iskazan gubitak od ukupno devet miliona evra. Svi su nam podmetali klipove u točkove. Zar gubici nisu razlog što banke nisu htele više da vas kreditiraju? Ne. Stigla im je naredba. Ovde političari sve odlučuju. A ako neko misli da je za probleme krivo rukovodstvo Jugoremedije, šta je onda sa Galenikom? Zar i tamo nije bilo dosta spornih stvari? U redu. A Hemofarm? Ni tamo se baš nisu proslavili dobrim poslovnim potezima. Da, ali je to i odraz stanja na tržištu lekova i odnosa države prema farmaceutskom sektoru. Osećate li, ipak, bar deo lične odgovornosti? Je li tačno da su dugovi Jugoremedije skoro 40 miliona evra, kao što je nedavno za NIN izjavio Danilo Šuković, član UO? Nema teorije. Dugovi su maksimalno 20 miliona evra. Znači taman koliko je procenjena i vrednost fabrike. Plašite li se da bi banka, kojoj dugujete, uskoro mogla da preuzme Jugoremediju? Naravno da to može da se desi. A slažete li se sa Šukovićevom tvrdnjom da ima mnogo zainteresovanih da fabrika propadne i da je neko posle preuzme. Ko je sve u igri i imate li dokaze za to? Pre dve godine država je ponovo raspisala tender za prodaju svog udela, a mi smo se pridružili i formirali paket od 93 odsto akcija. Tog momenta vrednost jedne akcije procenjena je između 12 i 15 evra, cela fabrika na 54 miliona evra, a sada je potpuno obezvređena. Kako je to moguće? U udruženju akcionara „Jugoremedija 3“ misle da ste i vi falsifikovali zapisnike i doprineli da se upropasti preduzeće... Punomoć akcionara mora da se overi na sudu i grupa akcionara koja me podržava je to uradila. Mi smo skupili 24 odsto glasova. Pošto država ima 42 odsto, to znači da 34 odsto malih akcionara nije sa vama? Neki od njih su svoje akcije uneli u zajedničke firme sa Stefanovićem, a jedan od njih, Vojislav Ribar, je pre nekoliko dana pozvan na informativni razgovor da objasni neke stvari koje su ranije rađene. Čija je bila ideja da 2011. Jugoremedija i Luksol farmacija osnuju novu firmu, Penfarm? Mnogi smatraju da su time oštećeni? Ministarstvo zdravlja je još 2006. zabranilo da se u krugu fabrike proizvode antibiotici, koji u ukupnoj proizvodnji učestvuju sa pet odsto. Tih 46 ljudi, koji su radili u tom pogonu, osnovali su Luksol hemiju, a Skupština akcionara je predložila da Jugoremedija za licence koje poseduje, postane suvlasnik nove fabrike s tim da naš udeo ne može biti manji od 25 odsto. Tu ništa nije sporno, osim što je policija pokušala da me optuži da sam potpisao dokument na kome piše da je vrednost licence za jedan lek 600.000 evra, za koliko sam navodno oštetio firmu. Finansijsku direktorku su pokušali da nagovore da kaže da sam ja potpisao taj papir, ali je ona to odbila.  Ništa od spasioca Šta je sa Dušanom Davidom Mladenom, Amerikancem poreklom iz Banata, koji je navodno spreman da plati sve dugove i preuzme fabriku? Ma, ništa me ne pitajte. Zlo i naopako. Zašto, zar ga niste predstavljali kao mogućeg spasioca? On je tako sam sebe predstavio i kada sam iz pritvora podneo ostavku on je izabran za direktora. Za njega neki naši kreditori tvrde da ima novca i da je on za njih mogući investitor, ako se u međuvremenu ne pojavi neko bolji. A radnici već mesecima ne primaju plate.