Glumci za sve uloge

Nedeljnim (očekivanim) raspletom u Demokratskoj stranci završena je podela ključnih političkih uloga u predstojećoj teškoj etapi tranzicionog preživljavanja Srbije.

Glavni akteri su ozbiljno prekaljeni i ambiciozni, a ništa manje iskusni nisu ni stalno prisutni i povremeno presudni igrači, poput člana svih vlada Mlađana Dinkića ili omraženog i obožavanog Čedomira Jovanovića.

U čemu je, onda, problem? Odakle potiče toliko nepoverenje građana u političare, zašto je odziv na sudbonosne izbore bio slab a građani su se žalili da bi da glasaju, ali nemaju za koga?

Prema podacima koje je nedavno objavio dnevni list Danas, u Srbiji je deset puta više ljudi učlanjeno u političke partije nego što je to uobičajeno u Evropi. Od hiljadu građana sa pravom glasa, kaže ta računica, njih 150 su članovi neke političke stranke, dok ih je u drugim evropskim državama između deset i dvadeset. Čak i u jednopartijskoj Kini manje od sedam odsto stanovnika ima knjižicu komunističke partije.

Uprkos naizgled velikom interesovanju za učešće u političkom životu na koje ukazuje broj članova stranaka u Srbiji, izlaznost na izbore je dvostruko manja nego u razvijenim evropskim državama.

I bez socioloških istraživanja i analiza, jasno je da se građani Srbije najčešće učlanjuju u partije zbog koristi, u vidu dobijanja posla ili rešavanja drugih životnih problema. A zašto bi, uostalom, bilo drugačije kad sve ukazuje da isto važi i za profesionalne političare? Čak i površno poznavanje njihovog minulog rada ukazuje na gotovo potpuno odsustvo jasnih stavova i političkih opredeljenja. Svi mogu da budu sve i desno i levo, i za i protiv, i sa ovim i sa onim. Ogoljena ljuta borba za moć ubila je svaku politiku, a aktere pretvorila u tumače uloga u skupoj, a ipak nižerazrednoj predstavi. Publika ih je, međutim, dobro upoznala. I sve im manje veruje. 

Aleksandar Vučić

Za podizanje strasti i diktiranje dinamike zadužen je Aleksandar Vučić, umetnik koji je sa zrelošću znatno proširio dijapazon sredstava koje koristi, ali nije izgubio mladalački žar zahvaljujući kome se i uspeo na glavnu scenu. Ta prednost mogla bi se pokazati kao mana: u tumačenju klasičnog lika progonitelja lopova, kome je publika uvek naklonjena, mogao bi izgubiti na uverljivosti usled izrazite brzopletosti, preranih izlazaka na scenu i rivalskog odnosa sa kolegama iz ansambla. Iako je sklon prenaglašenoj glumi i preuzimanju scenskog prostora predviđenog za druge glumce, toliko da bi se čak i publika mogla osetiti ugroženom, ovaj umetnik je ranijom spektakularnom transformacijom ukazao na značajan talenat koji bi se, ukoliko ga ne slomi teret slave, tek mogao razviti. Tu je, međutim, i njegov ključni problem: scene u kojima se, u ranijoj ulozi, vatreno borio protiv Zapada, previše je teško izbrisati iz pamćenja da bi ga u aktuelnom tumačenju proevropskog karaktera publika mogla bezrezervno prihvatiti.

Dragan Đilas

Uloga zaštitnika širokih masa, zagovornika modernizacije i prosvetiteljstva pripala je debitantu u narodnom pozorištu, Draganu Đilasu. Preuzevši ulogu od indisponiranog prvaka drame, za naklonost publike boriće se iz drugog plana, nastojeći da raznim improvizacijama i interakcijom sa kolegama na sceni sporedni lik izbaci u prvi plan. Ostatak ansambla neprijateljski je raspoložen prema njemu, a u prilog mu ne ide ni dosta krut nastup i loša komunikacija s publikom demonstrirana u lokalnom pozorištu. Poznavaoci zbivanja iza scene govore i o izvesnim netrpeljivostima koje tinjaju u timu saradnika ovog umetnika. Činjenica da je, uprkos tim manama, uspeo da se preporuči za veliku scenu, govori o ozbiljnom umetničkom potencijalu koji bi, uz izvestan rizik od debakla, mogao snažno da se razvije. Ipak, kao glavna prepreka kvalitetu njegove izvedbe navodi se život na visokoj nozi, o kome publiku redovno obaveštavaju ostali učesnici predstave, opisujući ga kao jednog od najbogatijih umetnika u Srbiji. Zbog takvog imidža mu neće biti lako da postigne uverljivost u dočaravanju empatičnosti sa ugroženim.

Ivica Dačić

Izuzetno kompleksna uloga, u rangu rola koje su proslavile DŽoan Vudvort (Tri Evina lika) ili Frederika Merča (Doktor DŽekil i gospodin Hajd), pripala je Ivici Dačiću, umetniku koji je na veliku scenu isplivao nakon perioda neizvesne borbe za bilo kakav angažman. Tumači lik koji pokušava da ostvari nemoguće publiku kojoj je do tačke usijanja potpalio nacionalističke emocije, ispolivaće ledenom vodom istine o Kosovu, u nadi da ga taj in vivo pozorišni eksperiment neće koštati karijere. U zahtevnoj umetničkoj misiji koristiće razna sredstva izražavanja biće potresni dramski lik, neshvaćeni junak spreman na žrtve, ali i narodski zabavljač-kibicer, spreman za pevanje i pucanje. Kao i ostatku ansambla najveći izazov će mu biti da natera publiku da zaboravi njegove ranije uloge, koje prete da umanje uverljivost u tumačenju aktuelnog lika. Publika bi mogla imati teškoće u praćenju radnje, s obzirom na činjenicu da je u jednoj od ranijih rola, na Kosovu započinjao rat sa celim zapadnim svetom, da bi sada, tumačeći lik evropejca iz naroda, na tom istom terenu izlazio u susret željama Zapada.

Tomislav Nikolić

Uprkos relativno skromnim ekspresivnim sredstvima kojima raspolaže, Tomislav Nikolić bi zamišljeni lik sive eminencije političkog života u fiktivnoj zemlji Srbiji mogao dostojno da iznese zahvaljujući činjenici da mu je dopao zadatak da se samo povremeno pojavi na sceni, kako bi u radnju uveo preostale značajne društvene faktore (SANU, Crkva). Punoću zadatog lika dočaraće ako se bude držao svedene, tihe glume koja mu je najbolje ležala tokom čitave karijere. Ključnu opasnost za njega predstavljali bi eventualni pokušaji davanja aktivističkog tona karakteru pravog srpskog domaćina koji tumači, s obzirom na to da do sada nije bio uspešan u takvim eksperimentima (epizoda s gladovanjem, na primer). Uzak dijapazon umetničkog izražavanja, međutim, Nikolić ima čime da nadomesti: o tome najbolje govori briljantna transformacija koju je ostvario prelazeći iz izrazito antizapadnog lika ka kompleksnom karakteru koji uspešno miri snažnu rusofiliju sa nepokolebljivim evropejstvom. Upravo za taj glumački podvig dobio je i prestižna međunarodna priznanja.

Vojislav Koštunica

Sve brojnijoj antievropski raspoloženoj publici Vojislav Koštunica nudi nekoliko replika koje bi mogle da ih pogode u živac. Recimo: Srbija je ugrožena zbog srljanja u evropske integracije. Ili: Vlasti države Srbije postale su saučesnici u postepenom otimanju Kosova i Metohije. Osim lične umetničke uverljivosti, može da računa na pumpanje emotivnog naboja publike od strane međunarodnih institucija, ali i na suflerske usluge pokreta Dveri i dela nacionalne inteligencije koji mu je i ranije pomagao u oživljavanju lika. Ovaj umetnik ima sve predispozicije za ulogu relativno pasivnog nezadovoljnika, ali mu problem pravi činjenica da je oskar popularnosti dobio sasvim suprotnom ulogom u kojoj se, posle godina miloševićevske izolacije, borio za povratak Srbije u evropsku zajednicu. Pamti se i da je u glavnoj ulozi jedne ranije predstave, upravo on izgovorio široko prihvaćenu repliku Evropa nema alternativu. Do sada je neuspešno pokušavao da se oslobodi tereta slave koju mu je taj lik doneo u prolećnoj predstavi dobio je dosta tanak aplauz, iako je antievropska publika i tada bila brojna.