Paljenje hladne glave

Da nije onolikih žrtava i onako strašnih zločina, činjenica da je baš Ivici Dačiću i Aleksandru Vučiću dopao zadatak da stišavaju strasti nakon novembarskog haškog ismevanja pravde, mogla bi biti povod za podsećanje na korene dotične dvojice i odgovarajuće cinično seirenje o setvi i žetvi. Ali ništa u Srbiji nije tako jednostavno. I nijedan korak napred nije tako veliki i odlučan da ga ne bi moglo poništiti nekoliko iznenadnih koraka nazad.

Nakon što je oslobađajuća presuda hrvatskim generalima Gotovini i Markaču ujedinila zemlju u dubokom ogorčenju zbog nepravde, novi sličan udarac u stomak, prema najavama, mogao bi stići u danu kad ovaj broj NIN-a bude na kioscima. Preovlađujuće procene obaveštenih kažu da će međunarodne sudije počastiti slobodom i bivšeg komandanta OVK Ramuša Haradinaja, što bi mu, ubrzo po povratku u Prištinu, omogućilo preuzimanje funkcije premijera. A time i ključnu ulogu u pregovorima o Kosovu koje su, posredstvom visoke predstavnice EU Ketrin Ešton, nedavno otpočeli Ivica Dačić i Hašim Tači.

Ima nagoveštaja da bi nastavak pregovora, zakazan za 4. decembar, usled najnovijih događaja, mogao biti odložen. Ipak, sudeći po izjavama Dačića i Vučića, zastoj bi mogao biti samo privremen, a generalni evropski kurs zemlje i proces traženja konačnog rešenja problema Kosova ne bi trebalo da budu ozbiljnije ugroženi. Dačić je eksplicitno rekao da bi, kad smo već uspeli da se vratimo za pregovarački sto, bilo pogrešno da ga napustimo. I još je, komentarišući poziv patrijarha SPC Irineja da vlast zahvali EU na članstvu ako treba da se odrekne Kosova, gotovo jeretično poručio da Srbija može da kaže da neće u EU, ali da joj ni tada Kosovo neće biti vraćeno. Ni Vučić nije ostavio prostor za dilemu: on je u prvoj reakciji na oslobađanje Gotovine i Markača, uz ocenu da su građani konsternirani presudom Haškog tribunala, ipak istakao da je Srbija ispunjavala i ispunjavaće sve međunarodne obaveze, kao i da su unutrašnje reforme i regionalna saradnja ključni okvir za napredak zemlje.

Srbija bi, dakle, uprkos svim pokušajima potpale, mogla da, kako je opisao Dačić, vodi politiku hladne glave. Premijer je našao i argumente za tu odluku i to u podsećanju na reakciju građana s početka bombardovanja, koja bi se mogla porediti sa sadašnjim osudama haške presude poteklim od svih segmenata javnosti, od političkih partija, preko nevladinih organizacija do strukovnih udruženja i javnih ličnosti. Dva meseca kasnije, atmosfera je bila sasvim drugačija, setio se Dačić a onda je javno evocirao i za njega lično nimalo vesele uspomene na 2000. godinu kada su svi govorili o nacionalnom interesu, ali pobedilo je to što narod više nije hteo da čeka red za vize, za ulje, za benzin.

Mogao bi, za svaki slučaj, i Vučić da se priseti nečega čemu nije lično prisustvovao, ali su mu sigurno pričali: beše, naime, vreme kada je njegov dugogodišnji šef, učitelj i kum, Vojislav Šešelj, bio samo pokisli autsajder koji je, ne privlačeći puno pažnje, prodavao knjige u centru Beograda. A onda se, gotovo preko noći, pregazivši jednog od najuglednijih srpskih pisaca, obreo u parlamentu gde je uspešno etablirao politiku nimalo saglasnu sa Vučićevim današnjim otkrićem o regionalnoj saradnji kao faktoru napretka zemlje. Zbog te politike, iako nimalo uporedive sa zločinima za koje se terete oslobođeni generali, poluzaboravljeni Šešelj je i dopao haške tamnice.

Kaže, naime, istorijsko iskustvo da je uvek bilo avanturista spremnih da sopstvenu nesreću leče time što druge čine još nesrećnijim. Uči i da je zavodljivost opsenara u korelaciji sa stepenom opšte bede i nezadovoljstva, što se može videti i u akcijama grčke Zlatne zore, usmerenim protiv nezaštićene manjine, u konkretnom slučaju imigranata. Istorija uči i da se iz pouka obično ništa ne nauči, ali ostaje nada da među sadašnjim srpskim ekstremistima nema nijednog dovoljno harizmatičnog da privuče i u opasnom pravcu preusmeri sve veće nezadovoljstvo i beznađe. I nada da su ekstremni desničari sav svoj nasilnički kapacitet istrošili u (dozvoljenoj) ljutoj borbi sa malenom gej populacijom. A šta ako nisu?