Svako za sebe

U uslovima krize više no ikad vođene prvenstveno sopstvenim interesima, članice Evropske unije sve ređe uspevaju da se bez mnogo drame usaglase oko bilo čega, a sve češće pribegavaju sklapanju neprincipijelnih koalicija koje traju taman toliko dok neko drugo kapitalno pitanje ne dođe na red. Realisti bi rekli da se manje-više svaka politika ionako na to svodi, ali to sliku o prošlonedeljnom propalom samitu, na kome se bezuspešno pregovaralo o novom sedmogodišnjem budžetu za period od 2014. do 2020, ne čini manje neprijatnom.

Atmosfera je, doduše, sve vreme bila iznenađujuće dobra, posvedočila je posle litvanska predsednica Dalija Gribauskaite, ali su, dodala je, razlike u stavovima bile tolike da nije ni imalo o čemu da se raspravlja. A moraće.

Pritisak da se budžet usvoji još nije prevelik, budući da je poslednji rok za to kraj 2013; posle toga bi, ako dogovora ne bude, umesto o sedmogodišnjem moralo posebno da se pregovara o budžetu za svaku pojedinačnu godinu, uz automatsko uvećanje planiranog iznosa za rast inflacije. Ali, u uslovima sad već sistemske krize evrozone i ponovnog pada u recesiju, blokade poput ove budžetske - koje same po sebi nisu neuobičajene - poslednja su stvar koja Uniji treba. A opet, baš je zajednički budžet pitanje preko koga se prelamaju sve razlike u pozicijama zemalja članica.

Najlakše bi bilo reći da aktuelna podela ide linijom koja dobrostojeće članice deli od onih koje to nisu: prve se zalažu za značajno kresanje predloženog budžeta, druge su protiv. Stvari ipak nisu tako jednostavne. Problem jeste prvenstveno u tome što jedan broj zemalja smatra da je predloženi budžet od preko 970 milijardi evra (oko jedan odsto ukupnog BDP Unije) prevelik za trenutne okolnosti, i da ga treba skresati na isti način na koji domaće rashode smanjuju vlade svake od članica. No, podjednako važno je i kako će novac biti raspoređen.

Tako Francuska, štiteći sopstvene seljake, ni po koju cenu ne dozvoljava smanjenje sume predviđene za zajedničku poljoprivrednu politiku; dok se članice iz istočne i južne Evrope očekivano protive smanjenju izdvajanja za nerazvijena područja. Velika Britanija, pak, kao predvodnik zemalja koje najviše insistiraju na smanjenju budžeta - za šta najveću podršku ima od Holandije, Švedske i, ključno, Nemačke - smatra da je predloženi budžet neprihvatljiv. Ne dolazi u obzir da krešemo budžete kod kuće, a onda dođemo ovde i odobravamo povećanje evropskih troškova, poručio je premijer Dejvid Kameron, usput lako poentiravši ukazivanjem kako bi solidne uštede mogle da se ostvare i smanjivanjem bezobrazno visokih plata briselske birokratije.

Britanci ovog puta nisu ostali usamljeni u kontriranju Briselu, jer ih je glasno podržala nemačka kancelarka Angela Merkel, procenjujući da čelnici EU Herman van Rompuj i Žoze Barozo pokušavaju da Kamerona izoluju i stvore utisak da je on jedina smetnja kompromisu. Dajući Kameronu za pravo, Merkelova je demonstrirala i kako je, za razliku od većine kolega, u stanju da planira (barem) dva poteza unapred. Jer, preovlađujuće je uverenje da će London ovu podršku Berlina verovatno već narednog meseca morati da plati time što se na redovnom samitu EU neće protiviti postizanju sporazuma o uspostavljanju bankarske unije, čime će se, između ostalog, Evropskoj centralnoj banci dati dodatna ovlašćenja bankarskog nadzora evrozone. Britancima - čija ekonomija nesrazmerno mnogo zavisi od stanja u londonskom Sitiju - to se, bez obzira na to što nisu deo evrozone, nipošto ne sviđa; ali, znaju i da je Merkelovu, za koju se očekuje da će iduće jeseni sigurno trijumfovati na parlamentarnim izborima, bolje imati na svojoj strani. Pa se shodno tome očekuje da popuste i ne rizikuju njen gnev. Videćemo.