Kopčanje na leđima

Činjenica da su jedan Mišković, kao najveći i najuticajniji srpski tajkun, ili Nikezić, kao konsultant uključen u sve najveće poslove, Dinkić, predsednik jedne, i Bajatović, potpredsednik druge vladajuće stranke, a sa njima i desetine dojučerašnjih moćnika - ministara, biznismena, funkcionera - ko u zatvoru, ko pred njim, a ko makar pred istragom, pokazuje da ubuduće niko ne može biti siguran, pa će se na zloupotrebe teže odlučivati. Borba sa korupcijom se, međutim, vodi kroz prljavu medijsku hajku, sa presudama pre suđenja, poluistinama, podmetačinama, populistički i uvek sa političkom pozadinom. To što je bojno polje u javnosti, a ne u institucijama, ukazuje na skriveni cilj rast političke snage, moći i uticaja jednog čoveka, Aleksandra Vučića, koji bi uskoro mogao da sruši vladu i na vanrednim izborima dobije apsolutnu vlast, time i apsolutnu moć. Radost zbog pravde koja se pomalja, pomućena je podjednako snažnom brigom zbog mogućeg konačnog ishoda diktature novog, tranzicionog proletarijata.

Kosovsko pitanje se rešava Dačić, pošto je smelo odbrusio patrijarhu da odustajanje od Evrope neće vratiti oteto Kosovo, nastavlja pregovore i prihvata, ako bude morao, i Haradinaja za sagovornika. I dobro je tako - prekid dijaloga neće vratiti pobijene, a njegov nastavak će živima ponuditi budućnost. Prihvatanje kosovske realnosti, istovremeno, međutim, znači suočavanje sa činjenicom da su ne samo teritorija i ljudi ostali van Srbije, nego i da je sama srž srpskog nacionalnog bića, mit na kom je ono sazdano, toliko drastično povređena da je neizvesno može li se oporaviti.

Približavanje Evropi se nastavlja, brže nego što se očekivalo. Očekuje se društveni, politički, ekonomski boljitak, ili makar spas. A taj Zapad, i sam sa sve većim problemima, razotkrio se kao mračni gospodar Haškog tribunala, koji je surovim cinizmom ponizio svu veru u pravdu i taj obećavani evropski vrednosni sistem. Priključujemo se Evropi sa razlogom upitani šta će nam i sve manje sigurni da zaista to i hoćemo.

Rastrzana, šizofrena Srbija, trese se i drhti u ludačkoj košulji, udara glavom o tapacirane zidove, i nada se kraju bolesti, dok se užasava onoga što je možda čeka.