Opasno blizu kiča

Italijanski dizajner Etore Sotsas je 1969. zavrljačio prema društvu svoju crvenu Oliveti Valentin pisaću mašinu, i to je bio pravi revolucionarni čin. Nažalost, kaskao je čitavu godinu za slavnom 1968, i možda se baš zbog te vremenske greške dizajnerski postmodernizam nije razvio u ozbiljan revolucionarni pokret. Šalu na stranu, prenosiva ruža, kako su oduševljeni Italijani nazvali Sotsasovu pisaću mašinu, bila je zbilja čudo. NJome ste mogli kucati gluposti jednako efikasno kao i svakom drugom, a pritom je, zahvaljujući mekanim linijama i nežnocrvenom premazu potpunoj suprotnosti sivilu dotadašnje kancelarijske opreme bila i dizajnerski podvig prvog reda.

Danas su prilike u kojima je Sotsas stvarao obrnute naglavačke, te se od predmeta za svakodnevnu upotrebu takoreći očekuje da budu mekanocrveni, to jest dizajnerski podvizi prvog reda. Nije stoga naodmet podsetiti se kako je sve to počelo.

Odmah treba reći da postmodernizam, poput onog Etorea Sotsasa, nije radikalni raskid s modernizmom. I modernizam je hteo da promoviše estetske vrednosti u svakodnevnom životu, to jest i njemu se činilo da to može svakodnevnim predmetima, arhitekturom i urbanizmom, uz pomoć tehnologije, pre nego umetnošću. To je bila neodoljiva ideja, kaže Aleksandar Čučković, profesor beogradskog Fakulteta primenjenih umetnosti, koji ovih dana drži seriju predavanja o postmodernom dizajnu u Muzeju nauke i tehnike. Kao većina opštedruštvenih nastavnih planova i programa, i taj modernistički pošao je naopako. Za kretanje unatraške, pošto su mu funkcionalnost i jasnoća bile prvi epiteti, bio je posebno podesan.

Modernost se zasnivala na pretpostavci da je upotrebom razuma moguće haos pretvoriti u red koji bi doneo društveni boljitak. Međutim, kako je vreme prolazilo, modernizam je, prvo, postao motor establišmenta, simbol ekonomske moći. Dovoljno je pogledati krajolik poslovnih četvrti današnjih megalopolisa, Menhetna ili londonskog Sitija. Takođe, vremenom se shvatilo da je taj duh podstakao čovekovo nasilje nad stvarnošću smatralo se da sve što je nedovoljno uređeno treba preurediti, i svaki element nereda eliminisati. Tako je cela moderna kultura počivala na dihotomijama, čiji je jedan član istican kao pravi.

UNATRAŠKE
Zato su arhitektura i dizajn modernizma postali beživotni. Pogledajte stare novobeogradske blokove. Taj Novi Beograd jeste bio ideal higijene, urednosti grada, ali je bio i beogradska spavaonica. Zbog dehumanizovane uniformnosti, sterilnosti oblika koju je donelo lekorbizjeovsko shvatanje kuće kao mašine za stanovanje, nije doživljavan kao mesto za život, već za noćni boravak.

Kao što su zgrade bile projektovane jednim lenjirom, što bi rekao Momo Kapor, tako je nastavlja Čučković i odeća modernizma bila funkcionalna, grafika svedena, tipografija jednostavna, i tako dalje sve do najsitnijeg što je okruživalo čoveka. Bilo je zato potrebno da Etore Sotsas i njegovi istomišljenici kažu da nemaju nameru da im neko drugi određuje šta dizajn sme da bude.

Od svih pokreta u istoriji umetnosti i dizajna, postmodernizam je verovatno najkontroverzniji. Postmoderni dizajn ispoljava se nizom strategija šarenilom, ruševinama, luksuzom, sve je to dobrodošlo, a svima je zajedničko da odstupaju od utopijskih vizija modernizma, koji se zasnivao na jednostavnosti. One su odbačene u korist novih, slobodnih i izražajnih tendencija.

TEMELJI
Kako se to postizalo? Jedan od najčuvenijih primera je Sonijeva kula u NJujorku, podignuta 1984, i to baš na Menhetnu, nekada centru stroge kancelaričnosti. Od podnožja pa desetinama metara nagore, ona manje-više izgleda kao da je dobila odobrenje modernista. No, na samom vrhu, izvija se u fronton, kao da je antički hram. Nema potrebe naglašavati da je postala kontroverzna pre nego što je postala poslovna.

Postmodernizam se poigravao različitim sadržajima, često posežući za istoricizmom, koji je modernizam prognao. Takvo eklektičko postupanje uvek je značilo da je kič opasno blizu.

Bio je još bliži zahvaljujući tome što je, kaže Čučković, postmoderni dizajn odbijao da razlikuje istinsku i popularnu kulturu, višu i nižu umetnost. Kada je shvaćeno da se to sme u arhitekturi, dizajnu svakodnevnih predmeta više ništa nije stajalo na putu. Slavna i provokativna pisaća mašina Etorea Sotsasa postala je gotovo dosadna spram onoga šta su postmodernisti pravili, recimo, od nameštaja. Ako je moderni nameštaj služio samo sedenju, pa stoga bio dosadan, postmoderni je dospeo do toga da može služiti svemu osim sedenju. Što bi rekao u šali mladi beogradski dizajner Čedomir Jovanović, postmodernizam ti je kada kupiš stolicu koja je sjajan estetski moment, ali gost celo veče iz nje klizi, pa naposletku požališ što si na nju smlatio 500 evra, umesto da uzmeš nešto kabasto domaće proizvodnje. No, bez obzira na ovakve nevolje, poenta postmodernog dizajna svakako je oslobađajuća.

Da li je proizvod dobar ili loš, suštinski određuje korisnik, te ta ocena stoga nema nikakve veza sa temeljima na koje je dizajn postavljen. Ti temelji mogu biti naučni, ali se takođe mogu izvući iz istorije, umetnosti, prirode, poezije, magije, bilo čega, kako bi to rekao Jan Viljem Druker, profesor istorije dizajna na Univerzitetu u Tventeu.

No, baš se u prethodnim redovima krije Ahilova peta postmodernog dizajna. Čovek se, dakle, i modernizmom mogao predstaviti kao prefinjen, kao elita, a postmodernizmom je to još lakše, pa je i postmodernizam lako legao pred novcem. Kao što je nekada bilo nezamislivo imati crvenu pisaću mašinu, danas je nezamislivo nemati je, ako držite do sebe, te je ona oslobađajuća poenta izgubljena. Ako u džepu imate mobilni telefon vrhunske estetike, i osećate se kao goli bez njega, jasno vam je zašto. Poslednje decenije su pokazale da se i pokušaj oslobađanja od strogih zahteva modernizma može kompromitovati. Značajan deo postmoderne produkcije postao je ukras na reveru kapitalizma, kaže Čučković.

Šta nam onda ostaje? Da ponovo dizajniramo sive i kabaste pisaće mašine?

Dizajn možda u krajnoj liniji nije sposoban da ostvari svoje velike ideje. Činjenica je da ovako estetizovan svet nikada nismo imali. Trotoari, fasade, predmeti, sve je lepo i dizajnirano, čak i priroda. Međutim, čini se da smo tim umnožavanjem estetskog dobili samo čulni hedonizam, a ne duhovnu vrednost, do koje je umetnosti pre svega stalo.

Značenje ukusa

Postmoderni dizajn je javno priznao da čak ni svakodnevne predmete ne biramo samo prema tome koliko su upotrebljivi, već i zbog drugih njihovih značenja, socioloških pre svega. Čak i moto modernizma oblik treba da prati funkciju, kaže Druker, čista je iluzija.
Proizvodi funkcionalista takođe su puni ,skrivenih znakova. Pogledajte legendarni nemački ,porše 911. Da li je on zaista ,neutralni proizvod, pošto je njegov dizajn lišen ukrasa? Taj ,porše svima kaže: Ja sam veoma ekskluzivan, veoma skup automobil visokih performansi, pa možete zaključiti da je moj vlasnik bogat čovek istančanog ukusa.