19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Iako je slučaj sa zabranom prikazivanja dela Danijele Tasić krajnje neprijatan i opasan, kako reče Mileta Prodanović, postoji nešto što u njemu može da raduje.
Direktor novosadskog Kulturnog centra je svojom glupošću, uplašenošću, i, u krajnjem slučaju, zatucanošću obelodanio najmanje dve veoma važne stvari o kojima se malo priča.
Prva je da malodušnost sitnih ćata i dalje direktno ume da odredi kulturni život Srbije, te da i dalje nije svejedno ko, šta i kako govori u javnom prostoru. Izgleda da im je posao ponovo da cenzurišu u svačije ime, kao javni, dobrovoljni arbitri ukusa, a ne da, ne daj Bože, rade nešto konstruktivno.
Drugo, zahvaljujući ćatama umetnost ponovo postaje subverzivna, opasna, preispitujuća, kao u slučaju rada Danijele Tasić, koja zaslužuje punu podršku, ali i dobronamernu kritiku iskorišćena simbolika naprosto nije dovoljno ubedljiva.
U situaciji smo da se iz javne ustanove religija brani od stensila Hrista, raspetog među hiljadarkama, s rupom umesto lica. Ako je to delo dovoljno da uzdrma nečija verovanja, onda bolje ni verovanja da ne bude; inače ćemo sutradan da, iz sličnih pobuda, zabranjujemo Mikija Mausa i Simpsonove.
Fajgeljovom nepromišljenošću je ovo delo dobilo više medijskog prostora, pokrenulo je više pitanja i zagolicalo više mašte nego što bi bez njegove intervencije ikada moglo. I to je slika i prilika desnice, umivene ili razularene u želji da pred udruženim naletima raspomamljenih zombija, homoseksualaca i umetnika demonstriraju čojstvo i junaštvo, ispadnu smešni, makar, kao i Fajgelj, doktorirali u Francuskoj.
Reče Prodanović dok se većinska Srbija ne odluči šta sme, a šta ne sme, subverzije ne sme da bude. Novosadski slučaj je pokazao da se većinska Srbija tu, na koncu, malo šta pita. Svi, uostalom, znaju za delo Tasićeve. A čiji beše taj Fajgelj?
Direktor novosadskog Kulturnog centra je svojom glupošću, uplašenošću, i, u krajnjem slučaju, zatucanošću obelodanio najmanje dve veoma važne stvari o kojima se malo priča.
Prva je da malodušnost sitnih ćata i dalje direktno ume da odredi kulturni život Srbije, te da i dalje nije svejedno ko, šta i kako govori u javnom prostoru. Izgleda da im je posao ponovo da cenzurišu u svačije ime, kao javni, dobrovoljni arbitri ukusa, a ne da, ne daj Bože, rade nešto konstruktivno.
Drugo, zahvaljujući ćatama umetnost ponovo postaje subverzivna, opasna, preispitujuća, kao u slučaju rada Danijele Tasić, koja zaslužuje punu podršku, ali i dobronamernu kritiku iskorišćena simbolika naprosto nije dovoljno ubedljiva.
U situaciji smo da se iz javne ustanove religija brani od stensila Hrista, raspetog među hiljadarkama, s rupom umesto lica. Ako je to delo dovoljno da uzdrma nečija verovanja, onda bolje ni verovanja da ne bude; inače ćemo sutradan da, iz sličnih pobuda, zabranjujemo Mikija Mausa i Simpsonove.
Fajgeljovom nepromišljenošću je ovo delo dobilo više medijskog prostora, pokrenulo je više pitanja i zagolicalo više mašte nego što bi bez njegove intervencije ikada moglo. I to je slika i prilika desnice, umivene ili razularene u želji da pred udruženim naletima raspomamljenih zombija, homoseksualaca i umetnika demonstriraju čojstvo i junaštvo, ispadnu smešni, makar, kao i Fajgelj, doktorirali u Francuskoj.
Reče Prodanović dok se većinska Srbija ne odluči šta sme, a šta ne sme, subverzije ne sme da bude. Novosadski slučaj je pokazao da se većinska Srbija tu, na koncu, malo šta pita. Svi, uostalom, znaju za delo Tasićeve. A čiji beše taj Fajgelj?
