Nezvani gosti

Na red je došlo i novo, četvrto izdanje Merlinke (od 13. do 17. decembra u beogradskom Domu omladine), međunarodnog festivala queer filma. U estetsko-kvalitativnom smislu queer cinema jeste diskutabilan odeljak koji počesto kompromituju upravo sami njegovi autori, mahom zadržavajući svoja dela unutar granica autogetoizacije, čak i izvesne folklorizacije, skromne zanatske kompetentnosti i neupotrebljivosti u širem smislu. Ipak, i kad je tako, queer filmovi su važna stavka, prevashodno zato što publici kojoj se obraćaju pružaju mogućnost identifikacije i barem privid pripadanja. A ponekad se, zarad zabave, a uz pomoć nešto navijanja i samoobmane, zanatska nespretnost da iščitati kao treš ekstravaganca, pa čak i dokaz kemp osvešćenosti. U tom smislu vredi pohvaliti vidan napor organizatora da uozbilje ton Merlinke i ponude filmove koje sem zabavnog i bazično polemičkog potencijala nude i znatno viši nivo čisto filmske izrade.

Konkretno pohvala se odnosi na Žicu, svojevrsnu varijaciju na Forsterovog Morisa, koju osim toga preporučuje i pojava Klaudija Kardinale, odvažno nelinearno pripovedanje i motiv istopolne ljubavi sa dodatnim teretom međuklasnih razlika. Tu je i kanadska lezbijska drama Provala oblaka koju odlikuje smiren ton i fino nijansirana gluma Olimpije Dukakis. Savršena porodica sa Ketlin Tarner, potrošena matrica prizorne i odjednom zakrvljene porodice biva nadograđena izvrsno orkestriranom glumom i motivom majčine borbe sa kćerkinim novootkrivenim lezbijskim sklonostima. Egzotiku, ali još dosta toga idejno zanimljivog i filmski umešnog nudi tursko ostvarenje Trbušni plesač koje promućurno obrađuje pitanje usložnjenih identiteta u kontekstu nedostatka suštinskih ljudskih sloboda. Priliku za poređenja i hitro prepoznavanje muka donosi poletni i sveobuhvatni dokumentarac Među muškarcima biti gej u Istočnoj Nemačkoj o iskustvima queer identiteta u strogo kodiranom i veoma represivnom društvu. Naravno, pažnju kao i uvek valja obratiti i na ostatak ponude dokumentarne sorte (pre svega na Naš gej heroj Vito o znamenitom aktivisti Vitu Rusou).



To svakako nije krivica organizatora, ali u ponudi nema značajnih i krupnijih ovdašnjih ostvarenja sa queer tematikom. I kako birati ni od čega? Zapravo, istraživanje queer momenata u srpskom filmu nužno je tek detektovanje bledih tragova i slučajnih ekscesa. Queer momenti na filmu u nas mahom su svedeni na pučku karikaturalnu raspojasanost, i na tom planu Dragojevićeva Parada tek je eho ipak znatno zabavnijeg i žanrovski konsekventnijeg ostvarenja Ćao, inspektore Zorana Čalića. Imajući u vidu ovde nakaradno shvaćenu političku korektnost, snažna lakrdijaška raspomamljenost u prikazu homoseksualnih likova kod Čalića danas teško da bi i bila izvodljiva, ali barem nam je u amanet ostala dobronamerna zabava koja ne haje mnogo za smisao i pozersko dušebrižništvo, a vredi istaći i hrabru demaskulinizaciju kojoj je tu podvrgnuta alfamužjačka pojava Velimira Bate Živojinovića.

U međuvremenu današnju, donekle uprizorenu Srbiju trese talas neokonzervativizma, a što nije naredna stepenica u evoluciji ovog društva ka zrelijoj fazi, nego tek leksički i pravno zamaskirano nazadnjaštvo. Pri takvom stanju stvari, Merlinka, osim preko potreban dodatak monotonoj bioskopskoj ponudi, biva i dobrodošla napuklina na poraznom portretu nevesele Srbije.