Milioni bez adrese

Na nesreću srpskih političara nisu svi investitori strpljivi kao švedska IKEA u kojoj za NIN i ovoga puta tvrde da nisu odustali od gradnje prodajnih objekata u Srbiji. Drugi, međutim, neće čekati godinama da Srbija stvori povoljniju poslovnu klimu, otpetlja klupko zamršenih administrativno-imovinskih odnosa, već će jednostavno spakovati kofere i otići. Nije, dakle, najveća briga Srbije da li će IKEA ovde investirati ili neće, već kakva se poruka drugim potencijalnim investitorima šalje kada ta poznata kompanija, uprkos zalaganju i državnih i opštinskih funkcionera, godinama ne može dobiti papire neophodne da počne da gradi prodajne salone.

A da se loš glas čuje dalje od dobrog, izgleda najbolje pokazuju statistički podaci. Prvi put posle 2000. Srbija, prema podacima Ministarstva finansija i privrede, beleži neto odliv investicija za prvih osam meseci ove godine od skoro 60 miliona evra.

Investitori znaju zašto. Oni koji bi da kupe još poneko preduzeće u restrukturiranju za koje ima interesovanja žale se na spore odgovore iz nadležnog ministarstva, nerešene imovinske odnose, užasne probleme sa katastrima, korupciju, otpore lokalnih vlasti ili zaposlenih u preduzeću... Oni koji bi da grade iznova dodaju da je proces konverzije nesprovodiv, vlasništvo nad zemljištem nerešeno, broj potrebnih dozvola i papira prevelik, građevinske i druge dozvole skuplje nego u regionu...

Zato je Srbija već tradicionalno na začelju liste Svetske banke efikasnosti izdavanja građevinskih dozvola, najgora od svih zemalja regiona. A uporedo sa tvrdnjama nadležnih da je naša zemlja i dalje privlačna investitorima, da je preko 150 kompanija iz auto-industrije došlo za italijanskim Fijatom baš u Srbiju, sve se češće mogu čuti i rđava iskustva stranih ili domaćih ulagača. Samo prošle nedelje zbog nerešene konverzije nemački Bauhaus odustao je od Srbije, a iz ruske kompanije ZAAB poručili su da razmišljaju da ruske investitore pozovu da Srbiju zaobilaze u širokom luku.

PROBLEMI
Prvi utisak investitora je obično pozitivan: konkurentan privredni ambijent, niže cene kvalifikovane radne snage i energenata, veličnine tržišta, CEFTA sporazum, slobodna trgovina sa Rusijom i EU..., kaže za NIN Dragan Bosiljkić, menadžer konsultantske kuće East Side Financial Advisory. Ali put od prve bračne noći do okončanja transakcije obeležen je problemima koji su najčešće vezani za pogrešne ili nepravovremene upise u katastar, višegodišnje ili višedecenijske sudske sporove, blokiranje prodaje imovine od strane zaposlenih, jer im je to dozvoljeno odlukom Vrhovnog suda, nepostojanje upotrebnih dozvola za objekte koji postoje više decenija, u praksi nesprovodiva konverzija zemljišta, nabraja Bosiljkić samo neke od problema investitora.

Đorđe Mančić, investicioni konsultant i autor USAID-ove studije o efikasnosti izdavanja građevinskih dozvola, dodaje da se u Srbiji pribavljanje dozvola ne doživljava kao rutina već kao avantura u kojoj se ne zna ni koliko će trajati, ni koliko će koštati. Mančić najveće prepreke vidi u pogrešnoj politici upravljanja zemljištem, problemima sa prostornim planiranjem, ali i nekvalitetnoj i nekompetentnoj administraciji. Da bi investitor dobio dozvolu njemu je potrebno 250 dana i obraćanje na adrese oko dvadesetak različitih institucija, upozorava Mančić.

To valjda najbolje zna upravo IKEA, koja godinama čeka neophodne papire. Zapelo je u procesu konverzije zemljišta. Investiciju, takođe, usporavaju komplikovane i nejasne pravno-administrativne procedure koje se odnose na dobijanje svih neophodnih dozvola. Ipak, verujemo u obećanja gradskih i republičkih vlasti da će sve biti završeno što efikasnije. U stalnom smo kontaktu s predstavnicima lokalnih i državnih vlasti i od njih očekujemo efikasnije rešavanje problema konverzije zemljišta, kao neophodnog uslova za nastavak investicije. Nakon toga ostaje pitanje dobijanja lokacijske, građevinske i ostalih dozvola, kaže za NIN Vladislav Lalić, jedan od direktora u ovoj kompaniji.

Neki drugi investitori, međutim, još teže krče put kroz birokratske lavirinte. Drugi navode da im je ključni problem što su svi u Ministarstvu finansija i privrede okupirani sređivanjem katastrofalnog stanja u javnim finansijama, pa se na sastanak sa ministrom Mlađanom Dinkićem ili nekim od državnih sekretara čeka i više od mesec-dva, dok ih je ranije, dok je bio samo ministar ekonomije, Dinkić primao kad god se pojavi problem.

Investitor, koji ne želi javno da se zamera vlastima, jer hoće da kupi još neprivatizovano preduzeće iz metalske industrije, kaže za NIN da od polovine oktobra čeka na termin za sastanak, iako je spreman da uloži značajnu svotu novca i da tako reši jedan veliki ne samo ekonomski, već i ekološki problem. Drugi, pak, zbog nemogućnosti da reši problem sa upravom preduzeća u restrukturiranju, a nema ni podršku državnih organa, ozbiljno razmišlja da napusti Srbiju i odustane od planirane kupovine firme, koja će u tom slučaju verovatno bankrotirati.

NERVOZA
Potencijalni investitori su sve nervozniji. Tvrde da stotine miliona evra čekaju na bržu reakciju države, jer zbog neadekvatnog funkcionisanja institucija svaki problem sa haotičnim katastrom, nerešenim vlasništvom, neupisanom imovinom mora se, nažalost, rešavati intervencijom nadležnog ministra ili njegovih saradnika.

Sa druge strane, upravo Aleksandar LJubić, ministrov najbliži saradnik zadužen za privredu, negira da investitori mesecima čekaju da ih neko primi. Ipak, priznaje da je njegovo ministarstvo imalo previše posla oko izrade i usvajanja budžeta i rada na izmenama više zakona. Uveravam vas da Ministarstvo primi svakog investitora koji to zatraži, možda ne istog dana ali svakako najdalje u roku od deset dana. Naravno, postoje i procedure za koje nije potreban sastanak sa državnim sekretarom ili ministrom, koje može obaviti i Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) čiji posao jesu strana ulaganja, kaže LJubić za NIN.

Na konstataciju da ove godine Srbija ima neto odliv direktnih investicija, LJubić kaže da interesovanje investitora ne jenjava, da stranih ulaganja nema manje nego u prethodnom periodu. Naprotiv, kaže on, nakon izbora i okončanja političke neizvesnosti, poslednjih meseci investiranje se pojačava.

Isto se može čuti i od predstavnika SIEPA. NJihovi podaci govore da je u 2012. investirano 640 miliona evra, dok se već 2013. očekuje dve do 2,5 milijardi. Negativan saldo je posledica plaćanja države grčkom OTE za udeo u Telekomu i iznošenje dela profita Telenora, a ne odlaska investitora. Neka mi neko navede još nekog investitora osim Ju-Es stila koji je napustio Srbiju, kaže Aleksandar Miloradović iz SIEPA.

NJegovi argumenti, međutim, i nisu neka uteha, jer bez tri milijarde evra investicija godišnje Srbija ne može očekivati značajniji ekonomski rast, a za osam meseci 2012. država ima minus na svom tekućem računu. Stručnjaci upozoravaju da investicija neće ni biti ako se nastavi po starom. Bude li se dozvolilo da izgubimo 100 miliona evra samo u filmskoj produkciji zbog nepostojanja uredbi koje regulišu ovu oblast, ako investitori u obnovljive izvore budu čekali godinama na potrebne dozvole i podršku države kako bi uložili svoje milijarde evra, ne omogući li se brže pretvaranje prava korišćenja u pravo svojine nad zemljištem, što koče spori sudovi i neefikasna administracija, ako se ne srede katastri i ubrza i pojednostavi proces izdavanja dozvola, priliv od tri-četiri milijarde evra ostaće samo san. Uostalom, kako kaže Đorđe Mančić, zapita li se iko ikada koliko je samo stranih investitora do sada odustalo od Srbije zbog pravnog i administrativnog rizika kome su izloženi.