O pastirima bez stada

Spustio sam ovce, dole, u selo, u Mokru iznad Bele Palanke. Spustio sam ih, u zadnji čas, pred snežnu mećavu, kod Miće Ćilibarde, i sada, sam, gore, u Vidovu, ostao sam, sa mojom telesnom gardom, sa mojim šarplanincima, bez ovaca, bez Srba. Oko mene se širi samo belina, hiperborejska belina iz koje su Srbi nesmotreno krenuli i grdno pogrešili. Od aprila sam ovce po Suvoj planini vodio kako sam znao i umeo, i, nijednoj nije dlaka falila, a vodio bih i Srbe da su me hteli. I, često, u gluvo doba, čujem blejanje ovaca, njine klopotare kako zvone, ali Srbe nikako da čujem, od njih nema ni traga ni glasa.

Ustajem iz postelje, u sitne sate, po vejavici, odem do ovčijeg tora, možda su se vratile, jer, ne lažimo se, boljeg pastira teško da bi imale. A, tamo u toru, jasle sa senom prazne, kao i korube za prekrupu, korito za vodu... Da, sada sam pastir bez stada i osećam se kao Aleksandar Veliki bez svoje falange, kao Arsenije Čarnojević bez svoje pastve. Ah, Srbi, oduvek su imali loše pastire, setimo se samo kralja Aleksandra i albanske golgote, a i danas, koga Srbi za pastire imaju? Toma iz Bajčetine, Ivica iz Žitorađe, sve same trice i kučine, ne bi sačuvali ni dve nacrtane koze, a kamoli državu, narod.

I, ne znam, zaista, ne znam, kakvu to magičnu moć nada mnom imaju ovce i Srbi. Bar da od njih imam neke vajde, neke koristi. Sve više osećam, ovde, u Vidovu pod Nepobedivim Suncem, da me za Srbe vezuje samo još jezik i tlo.
K. G. Jung, moj guru iz Švice, osluškuje moje pastirske misli pa me podseća: Još ti je Dragoš Kalajić, iz Rima, na samrti savetovao da se maneš Srba, njihove hiperborejske prošlosti kojoj je robovao i Crnjanski. Recikliraće vas, recikliraće, bilo da vas prime u Evropsku uniju ili ne! Ali, na tebi ostaje da budeš i dalje pastir srpskih arhetipova, pastir srpskog kolektivnog nesvesnog. Jer, ko zna, možda će, posle Novog Potopa, opet negde da nikne srpsko pleme...

Silazim po suvomrazici i poledici iz Vidova u Mokru, po hranu i surutku za pse, a i da vidim moje ovčice u štali kod Miće Ćilibarde. One me prepoznaju, bleje, prilaze mi, njuše mi i ližu dlanove, a meni se oči vlaže...
Suva planina ječi od surovih vetrova, a moja Crna mi se, u postelju, pod jorgan zavlači i prede: Znam da bi više voleo da ti je pod jorganom Bilja, ali biće, uskoro, i toga. Nego slušaj me; ovce će ti se na proleće u Vidovo vratiti, a Srbe prepusti ovim pastirima u lister odelima i svilenim mašnama, jer bolje nisu ni zaslužili.