Izanđali jezik politike

Ako jezik najbolje čita mišljenje, onda je na osnovu javnog diskursa moguće lako skenirati srpsko društvo danas. I to uprkos dobro uvežbanoj političkoj veštini jezičkih skrivalica pod kojima se stvarnost i priča o njoj vrlo često drastično razilaze. Ali, za njihovo dešifrovanje nema boljeg sagovornika od profesora Filološkog fakulteta u Beogradu Ranka Bugarskog čija se biblioteka krivi od brojnih knjiga i naučnih radova iz oblasti opšte i primenjene lingvistike i sociolingvistike.

Profesor Bugarski je predavao na mnogim inostranim univerzitetima, bio potpredsednik Međunarodnog udruženja za primenjenu lingvistiku i predsednik Evropskog lingvističkog društva. Član je Evropske akademije nauka i umetnosti u Salzburgu. I svejedno da li je sneg i klizavo ili vrelo da gori asfalt, on je svakog dana u svom kabinetu na Filološkom fakultetu, gde vredno radi. Poslednja knjiga koju je objavio nosi naziv Portret jednog jezika. I zato na početku razgovora pitanje:

Da li se, na osnovu javnog diskursa, može napraviti i portret jednog društva. Kako biste, dakle, na osnovu javnog i političkog govora portretisali srpsko društvo?

Takav portret se u principu može samo skicirati, a ozbiljnija razrada bi zahtevala čitavu monografiju. U najkraćem bih rekao da javni i posebno politički diskurs prikazuje srpsko društvo kao nestabilno i u mnogo čemu protivrečno, jednom rečju tranziciono, u kome pretrajava nasleđe ranijeg perioda ali se probija i ponešto novo i vredno.

Novo je svakako to da je javni govor umiveniji nego što je bio onaj devedesetih koji je označen kao jezik nasilja i rata. Pa, ipak, da li uopšte danas možemo da govorimo o jeziku mira, ako čujemo desničare, navijače, neke poslanike ili neke medije?

O jeziku mira ne može se ni danas govoriti, a pitanje je kako bi takav jezik uopšte izgledao. Ja sam devedesetih godina probno ponudio tu sintagmu kao alternativu jeziku rata, ali uz upozorenje da nije dovoljno govoriti o miru jezikom rata. Isticao sam da umesto operisanja takvim uprošćenim i šematskim opozicijama, kao i konstruisanja nekakvog veštačkog jezika mira, treba težiti promišljenoj i odmerenoj upotrebi normalnog jezika u javnoj komunikaciji. A verbalne netolerancije i nasilja ima u izobilju na svim mestima koje pominjete, s tim što bih rekao da je glavno izvorište tih pojava u nekim političkim krugovima i njihovim tabloidnim medijima. Organizacije mladih desničara, koje sada bujaju osećajući da je kucnuo njihov čas, koriste se tim agresivnim jezikom u težnji da se napadima na nezaštićene polne i etničke manjine afirmišu na političkoj sceni kao branioci srpskih vrednosti.

A kako srpske vrednosti, sudeći po jeziku kojim se služe neke vladike, brani Srpska pravoslavna crkva, ako u njemu pršti od netolerancije, diskvalifikacija, kletvi, pa često i uvreda?

Slažem se s tom ocenom. Desničarska politika ima prirodnog saveznika, pa i inspiratora, u nekim crkvenim krugovima. Iako sm patrijarh nije najglasniji eksponent takve politike i njoj prirođenog jezika, budući da oko njega ima i radikalnijih vladika, njegova nedavna izjava da ne smemo dati Kosovo makar ostali izvan Evropske unije, budući da smo preživeli i 500 godina pod Turcima, jasno pokazuje u kom vremenu i stanju duha i danas živi Srpska pravoslavna crkva. Uzgred, ovaj iskaz neprijatno podseća na čuvenu svojevremenu najavu jednog vodećeg političara da ćemo pod sankcijama ako zatreba jesti korenje, ali ćemo izdržati.

Bavite se jezikom i identitetom, zašto se u Srbiji strahuje od latinice i engleskih natpisa na prodavnicama. Mnogi, naime, upozoravaju da je ćirilica ugrožena zbog upotrebe latinice, kompjuterskog jezika i poplave engleskih reči koje ulaze u naš jezik. Kakav je vaš stav?

Najpre, ne mislim da je ćirilica, koja se u nekim domenima iz određenih istorijskih i civilizacijskih razloga donekle povukla pred latinicom, ozbiljno ugrožena sve dok je obavezna u službenoj upotrebi, dok je većina udžbenika obavezno na ovom pismu, tako da deca u Srbiji ne mogu završiti školu bez vladanja ćirilicom, i dok se na njoj štampaju neki veoma čitani listovi (Politika, Večernje novosti, NIN...). Ovo je neuporedivo važnije od okolnosti da se ona ređe sreće u nazivima radnji i drugim javnim natpisima, koju neupućeni komentatori obično navode kao preteću najavu njenog skorog nestanka ako država ne preduzme neke hitne mere. Pri tome se zapravo misli samo na jedno proterivanje latinice iz javne upotrebe, potez koliko načelno štetan po srpsku kulturu, čiji je značajan deo ostvaren na latinici, toliko i praktično neizvodiv.

Kako mislite da je neizvodiv?

Prosta je lingvistička i kulturološka činjenica, očigledna svakome ko na ovo pitanje gleda trezveno, da srpski jezik ima dva pisma. Sasvim je u redu voleti ćirilicu, ali tvrditi da je samo ona srpska i pozivati na istrebljenje tuđinske latinice pre je izraz šovinizma i ksenofobije nego istinskog patriotizma.

Širenju latinice doprineli su i jezici zapadnih kultura, u novije vreme naročito engleski, i to na više načina, uključujući i snažan uticaj novih elektronskih medija. Kao vodeći svetski jezik, engleski je postao nezaobilazan u mnogim sferama upotrebe. Od njega ipak ne treba praviti božanstvo, ali ni bauka. NJegovo naglašeno prisustvo u interaktivnim domenima (diplomatija, trgovina, bankarstvo, turizam, moderni mediji, zabava...) donosi i našem društvu znatne komunikacijske i civilizacijske koristi, a šteta nastaje jedino usled neumerenosti i neznanja u njegovoj upotrebi, čega kod nas uistinu ima na pretek. Dakle, pitanje nije za ili protiv engleskog, nego koliko i kakvog engleskog.

Da li ćirilicu najviše ugrožavaju nepismenost i vulgarnost?

Svakako da nepismenost i vulgarnost više ugrožavaju jezik nego pismo. Već decenijama ističem da nije osobito važno u kojem je pismu neko nepismen. Razmere funkcionalne nepismenosti i nedopustivo nizak nivo opšte jezičke kulture daleko su veća pošast od latinice ili engleskog, koji kao lakša meta neretko zaklanjaju prave probleme ovog društva na području jezičke komunikacije.

U bogatstvo jezika svakako spada žargon, a pažnju ste posvetili i jednom novom procesu građenja reči, slivanju. Posle prvog susreta Hašima Tačija i Ivice Dačića stigla je slivenica TAČIĆ. Šta žargon i slivenice govore o trenutku u kome živimo?

Žargon, koji ja nazivam jezikom u malom, u ponečemu je ogledalo društva u čijem se okrilju razvija. Ja sam najveću pažnju posvetio proučavanju tvorbenih žargonizama, koji sadrže karakteristične gramatičke nastavke (u rečima kao bedak, lažnjak; filmadžija, tejpadžija; dizelaš, kapuljaš; pajtos, penzos; sponzoruša, dženderuša /feministkinja/; kobasicijada, busplusijada...). Žargonizmima su srodne slivenice ili blende, gde se od delova dveju reči obrazuje treća, koja najčešće i po značenju predstavlja njihovu kombinaciju; aktuelan primer koji navodite to lepo ilustruje.

Tokom godina sam prikupio, analizirao i klasifikovao preko 1.000 takvih tvorenica, među kojima su, recimo, i ovaj NINtervju, potom salamonela i smortadela (loši suhomesnati proizvodi), dišomor (direktor škole), debiltant (glup početnik), krepatorijum (krematorijum), klinconoša (trudnica), ženovnik (cenovnik u javnoj kući), bliznismen (poslovni čovek privilegovan bliskošću sa vlastima), demonokrate i kradikali, pežoazija, bleferendum, prihvatizacija, grobalizacija, odvratajzing, Blatajnica i Bleskovac... Ovakve verbalne kreacije suprotstavljaju se izanđalom jeziku politike, čuvajući prostor slobode i duha u jezičkoj komunikaciji. One su privukle moju pažnju još devedesetih godina, kada sam u žargonu potražio osveženje od manipulativnog oficijelnog diskursa, koji sam naporedo proučavao. Verujem da one i danas pokazuju lepše lice srpskog jezika.


Nasuprot ovom živom jeziku koji u sebi sadrži višeznačnost, imamo politički jezik koji manipuliše i skriva. Kako objašnjavate fenomen govora o Kosovu, koji je pun eufemizama, skrivalica, načina na koji se pronalaze modaliteti da se nešto u isto vreme i kaže i prećuti?

Zvanična retorika o Kosovu veran je odraz politike koja se vodi od vremena neizbežne i predvidljive kapitulacije srpske vojske juna 1999. godine, ovde karakteristično nazvane kumanovskim mirovnim sporazumom. Kosovo je i dalje naša južna pokrajina, štaviše srce Srbije, što se dokazuje pozivanjem na Preambulu novog Ustava, kao i našom čvrstom rešenošću da ga nikome ne damo a svako zna da se dati ili ne dati može samo nešto što I Evropa i Kosovo bila je politički veoma upotrebljiva, iako je bilo jasno da će njen najverovatniji ishod biti ni Evropa ni Kosovo. Ohrabruje to što je premijer Dačić, premda na zaobilazan način, izrazio rezervu prema celishodnosti takve politike. Međutim, javni govor o tom pitanju ostaje, kako kažete, pun eufemizama. Jedan od njih su famozne administrativne linije, a sada i integrisano upravljanje administrativnim prelazima kada izgleda da je reč o graničnoj kontroli (ali je reč granica, naravno, strogo zabranjena). Saznajemo i o uspostavljanju oficira za vezu, za koje prištinske vlasti već najavljuju status ambasadora, na ovoj strani žučno osporavan.

Stari retorički trikovi u opticaju su i izvan kosovskog diskursa. Školski primer zamene teza nedavno je dao Nikola Selaković, učestvujući na demonstracijama protiv Haškog tribunala. Na kritike da je time kao ministar pravde lično prekršio zakon koji izričito zabranjuje okupljanja ispred parlamenta u toku zasedanja, on je neustrašivo odvratio da je bio sa svojim studentima i svojim narodom, pa ako je zbog toga kriv neka ga smene.

U političkom diskursu izdvajaju se različiti tipovi govora. Šta bi se moglo reći danas za Aleksandra Vučića i Ivicu Dačića. Kakvim se retoričkim sredstvima oni koriste?

Rekao bih da ni Vučić ni Dačić nikad nisu odustali od svog izvornog populizma, kaobitne odrednice političkih programa njihovih partija, ali se ta sklonost odražava na različite načine. Po dolasku na vlast Vučić se od večitog nezadovoljnika i zapenušenog opozicionog galamdžije fizički i retorički preobrazio u smrtno ozbiljnog državnika zaokupljenog isključivo interesima građana Srbije, i u svakoj prilici svečano ispoljava svoju mesijansku rešenost da izbavi zemlju iz kandži korupcije. A Dačić je kontradiktoran u svojim bombastičnim izjavama, ali iskusniji i lukaviji kao političar, pa i kad daje odlučne proevropske izjave za spoljnu upotrebu on kao da namiguje svojim biračima, balansirajući između onog što mu srce ište i onog na što ga tera nagon za samoodržanjem (to jest, između Rusije i Evropske unije). Ipak, uz sav lični animozitet njih dvojice, njihovo javno iskazivanje, pa i delovanje, na planu spoljne politike Srbije zasad je uglavnom usklađeno i s obzirom na okolnosti deluje perspektivno, što sa izvesnom zadrškom priznaju važni segmenti domaće javnosti, kao i Brisel i Vašington.

Mnogi govore danas o razlici koja se sve više pojavljuje između govora Tomislava Nikolića, koji je u starim matricama, i Aleksandra Vučića. Šta vi mislite?

Nikolić je druga priča. On ne pokazuje znake sposobnosti da se menja i prilagođava aktuelnim prilikama, čvrsto se držeći svojih rano stečenih radikalskih uverenja, stereotipa i predrasuda. Očito nespreman za ulogu koju je predugo uzaludno priželjkivao, i iznenađen kad se sticajem neobičnih okolnosti u njoj obreo, on je već svojim prvim predsedničkim izjavama o Vukovaru, Srebrenici, makedonsko-grčkom sporu itd. naneo znatnu međunarodnu štetu Srbiji. Posle toga, valjda diskretno posavetovan, manje je putovao i pričao. U ovom pogledu on, pre nego Vučićevom i Dačićevom, pripada društvu pomenutih crkvenih velikodostojnika, kojih se naprosto ne dotiču promene koje su se u Evropi i svetu, pa i u samoj Srbiji, desile u tričavih šest stoleća od Kosovskog boja.

RASTOČENI SRPSKOHRVATSKI

U vašoj knjizi Portret jednog jezika objašnjavate kako su se iz srpskohrvatskog jezika izdvojila četiri nova jezika. A vi mislite da je to jedan jezik?

Ja tu obrazlažem stanovište da je srpskohrvatski u lingvističkom i komunikacijskom smislu još uvek jedan jezik, ali policentričan, sa teritorijalno-nacionalnim varijantama koje su raspadom jugoslovenske federacije i nastankom nezavisnih država na njenom tlu dobile politički i pravni status odelitih standardnih jezika. Težnja da se njihovo zasebno nacionalno imenovanje naknadno opravda lingvističkim argumentima dovela je u slučaju hrvatskog, a u manjoj meri i bosanskog i crnogorskog, do potiskivanja u drugi plan očiglednih i temeljnih sličnosti, koje neretko idu i do identičnosti, uz isticanje stvarnih ali i veštački uspostavljenih razlika uglavnom putem oživljavanja arhaizama, standardizacije dijalektizama i proizvodnje neologizama. Inspiracija za ovakve akcije bila je primarno politička, ali su u njima vidno učestvovali i delovi kulturnih elita u novonastalim državama. Izuzetak je Srbija, jer ovde iz određenih geopolitičkih, istorijskih i sociopsiholoških razloga nije bilo poriva da se srpski jezik planski udaljava od svojih najbližih srodnika, kao i od zajedničkog srpskohrvatskog nasleđa, čiji je simbolički baštinik i čuvar u preovlađujućoj percepciji upravo sam srpski. Što se mene tiče, kao lingvist smatram da su razlike u jeziku podjednako normalne kao i sličnosti, ali da ne treba namerno prenaglašavati niti pak minimizirati jedne ili druge iz vanjezičkih razloga. Istorija srpskohrvatskog jezika sadrži dovoljno potvrda štetnosti obeju krajnosti ranije mahom unitarističke, a potom separatističke.

JEZIK KOJI GRADI ZIDOVE

Koliko se ipak ideologija meša u pitanja jezika i nameće nesporazume između jezika i identiteta?

Iz upravo rečenog proističe da ideologija i te kako ume da se uplete u fizionomiju i razvoj nekog jezika, i to po pravilu na štetu normalne komunikacije između njegovih govornika, kao osnovne jezičke funkcije. Kad se jezik koristi za građenje zidova umesto mostova, kakav je upravo bio slučaj na jugoslovenskom prostoru poslednjih decenija, od tog posla koristi mogu da imaju samo graničari vođeni secesionističkom ideologijom, ali ne i narodi čije interese oni navodno zastupaju. Ovde sasvim umesno pominjete i identitet, jer se učvršćivanje granica najčešće opravdava potrebom zaštite sopstvenog identiteta etničkog, nacionalnog, konfesionalnog, kulturnog ... Tu lako dolazi do drastičnih zloupotreba normalnog osećanja ljudi da poseduju nekakav identitet, pa su tako u ratovima na ovom tlu počinjeni i mnogi zločini u ime očuvanja ugroženog identiteta ove ili one zaraćene strane. Ali identitet je po svojoj prirodi kompleksan i promenljiv fenomen, budući da nije ograničen na jednu ili dve komponente i zadat jednom za svagda.

Na jezičkom planu, identitet se ne mora svoditi na jedan jezik, onaj koji nazivamo maternjim (osim kod onih koji ne znaju nijedan drugi jezik), niti na jedno pismo (kod jezika sa dva pisma, kao što je srpski). Najzad, ubedljiva većina čovečanstva je dvojezična ili višejezična, pa bi tu bilo teško vezivati identitet za samo jedan jezik. Ako smem da zaključim ovaj razgovor sopstvenim primerom ne preporučujući ga kao obrazac onima koji drukčije misle! ja sam uvek osećao da moj lični jezički identitet obuhvata sve jezike i sva pisma koje u nekoj meri poznajem i njima se služim. Razume se da u tom mozaiku sve komponente nemaju jednaku vrednost, ali su sve one tu. Ukratko, verujem da posedovanje više jezika i pisama, za društvo kao i za pojedince, predstavlja bogatstvo a ne prokletstvo.