Žeđ za nasiljem

Samo nekoliko sati nakon što je 20-godišnji mladić izvršio masakr u školi u NJutaunu, u američkoj saveznoj državi Konektikat, kineski seljak je uzeo nož i pokušao da uradi isto u osnovnoj školi u Čengpingu. Širom sveta sve su učestalija masovna ubistva u kojima su u poslednje vreme meta najčešće deca. Psiholozi su se oglasili i doneli manje-više sličnu dijagnozu: napadači ciljaju najmlađe jer su najlakša meta, a vest sa jednog kraja Zemljine kugle o masovnom ubistvu podstiče na sasvim drugom kraju nekog drugog budućeg ubicu.

Kao što to biva posle velikih pokolja ove vrste, otvorene su arhive i izvučeni svi slični slučajevi, uz konstataciju da se to dešava svuda: od Švajcarske, gde je nezaposleni muškarac 2001. ubio 14 osoba i sebe, do Južne Koreje, gde je policajac 1982. ubio 56 ljudi, a potom se digao u vazduh. Objavljeni su spiskovi masakra u školama od Osake u Japanu u kojoj je domar ubio osmoro dece, do Erfurta u Nemačkoj gde je 19-godišnji mladić ubio 13 profesora i dva učenika.

ORUŽJE
Svi ovi primeri trebalo bi da dokažu da masovne ubice postoje svuda. Da li je baš tako? Ako se pažljivije pogleda spisak, u Nemačkoj su bila dva velika napada, u Finskoj jedan, a u SAD se dešava bar nekoliko godišnje. Preciznije, od 1999. kada su dva tinejdžera u srednjoj školi Kolombajn u Koloradu ubili 12 đaka i jednog profesora - što je Majkla Mura inspirisalo da snimi antologijski film Žeđ za nasiljem - do danas je u američkim školama izvršen 31 napad.

Na pitanje šta je to po čemu se Amerika ipak razlikuje, psiholog Radmila Grujičić odgovara: U SAD sigurno nema više psihopata nego na nekom drugom mestu, jer je njihov broj uglavnom isti svuda, bez obzira na to o kakvom društvu i o kakvom društvenom sistemu govorimo. Ali dve stvari su te koje Ameriku izdvajaju: dostupnost oružja i verovatno najveća dekadentnost koju sam imala prilike da vidim. Koje vrednosti možemo da očekujemo u zemlji u kojoj se prave promotivni filmovi o MTV zvezdicama koje imaju po pet kučića i spavaću sobu za svako od njih? To sigurno utiče jednim delom, ali manjim; oružje je to koje je primarno.

Nesporno je da je oružje ključno jer ako se uporedi napad u NJutaunu, u kome je iz poluautomatskog oružja ubijeno dvadesetoro dece (nijedno dete nije ranjeno; sva pogođena su i umrla) i napad u Čengpingu gde nijedno dete nije izgubilo život (nož nije ni brz ni ubojit kao automatsko oružje, a u Kini se teško dobija dozvola za vatreno oružje) postaje jasno koliko američke vlasti, federalne i državne, doprinose krvoprolićima. Godinama se pozivajući na Drugi amandman Ustava koji garantuje slobodu nošenja oružja, one stalno prenebregavaju činjenicu da je on napisan 1791. kada je za punjenje pištolja bilo potrebno minimum 15 sekundi.

Uostalom, u junu, kada je DŽejms Holms u Koloradu na premijeri novog Betmena ubio 12 a ranio 58 ljudi, prodaja oružja je porasla za 40 odsto. Svi koji su podneli zahtev, isticali su da im je potrebno za ličnu zaštitu. A koliko je delotvorno kao zaštita najbolje se videlo u NJutaunu: oružje kojim je izvršen masakr pripadalo je Nensi Lanci, majci ubice, koja je bila njegova prva žrtva. Ako tome dodamo podatak da godišnje od vatrenog oružja u SAD strada 11.000 ljudi (više nego u Iraku, Avganistanu i terorističkim napadima zajedno) onda priča o potrebi i zaštiti postaje još besmislenija.

Činjenica da posedovanje oružja najčešće znači i njegovu upotrebu ipak nije dovoljna da bi se do kraja objasnilo šta se dešava u SAD a ne i drugde. Zbog toga je Mur praveći film Žeđ za nasiljem uporedio Ameriku i Kanadu, u kojoj se dozvola za nošenje oružja takođe lako dobija. Već je jedan statistički podatak bio dovoljan: u američkom gradiću na samoj granici godišnje se dogodi 100 ubistava, a u istom takvom u neposrednoj blizini, samo s druge strane granice - dva. Ali u Kanadi ljudi ne žive u strahu, ne zaključavaju vrata i ne bude se svako jutro u panici od terorizma, dok se u Americi paranoja fabrikuje, a crna hronika je udarni blok u vestima.

SISTEM
Dodatni problem pričinjava i neadekvatna zdravstvena zaštita. Pokušaji da se psihološka pomoć stavi na spisak besplatnih usluga nikada nije ozbiljno razmatran, a smanjenje broja psihijatrijskih ustanova je još jedna loša vest: u Konektikatu je na snazi jedan od najstrožih zakona u SAD o nošenju oružja, ali se najnoviji masakr ipak desio baš tamo, što mnogi dovode u vezu s tim što je baš u NJutaunu nedavno zatvorena psihijatrijska bolnica.

Ni ovo nije dovoljno da bi se objasnio broj i učestalost masovnih ubica, tvrde posetioci internet-foruma, uz konstataciju da se radi o zemlji utemeljenoj na genocidu i da samim tim njeni građani imaju drugačiji mentalni sklop. U jednoj ruci nose automat a u drugoj krst, jedan je od komentara - ne sa ovih prostora, već i iz zemalja poput Nemačke. A Mur kaže: Pokušao sam da upozorim na to još pre 10 godina, ali je bolest samo uznapredovala u međuvremenu. Sada je vreme za delanje a ne za debate. U ovom trenutku bi priča na temu da li nam je potrebno oružje bila prikladna kao i debata da li je silovanje legitimno. Potreban nam je zakon o zabrani oružja, potreban nam je bolji zdravstveni sistem, ali to neće sprečiti ovakve zločine. Amerika veruje u ubijanje, suočimo se sa tim. () Teško mi je da kažem, ali ubijanje jeste naš način, Ameriku smo zasnovali na genocidu, izgradili na robovlasništvu, a pucnjave će se nastaviti jer je to ono što smo mi. Dugoročno rešenje je promeniti društvo koje je stalno u ratu i strahu za društvo zasnovano na miru i toleranciji.

Teško je poverovati da će Amerika poslušati ove reči i da će njeni čelnici prestati da je doživljavaju kao zemlju koja odobrava nasilje za ispunjenje svojih ciljeva. Mada, možda se ovoga puta nešto ipak menja. Posle junskog masakra u bioskopu, republikanci su poveli još jaču kampanju za posedovanje oružja koju je podržala i NRA, izuzetno moćno i uticajno udruženje koje štiti pravo na posedovanje oružja; ovog puta ćute. LJudima je dosta užasa, bes je glasan i vidljiv. NRA po prvi put nije imala komentar, čak je i njihova Fejsbuk-stranica neaktivna. U međuvremenu, predsednik Barak Obama, koji je u junu odbio pooštravanje zakona o posedovanju oružja, ovoga puta ozbiljno razmatra tu ideju. Ali to je i dalje tek jedan korak, a u jednom danu ubijeno je dvadesetoro dece.

Omiljena meta američkih masovnih ubica

Zašto škole?

Generalno se smatra da masovne ubice imaju problem organske, psihološke ili psihosocijalne prirode, a često se radi i o kombinaciji više faktora. Jedna od popularnih teorija je da su u detinjstvu bili fizički zlostavljani ili su na neki drugi način doživeli traumu mozga koja je dovela do toga da kasnije više ne mogu da kontrolišu nasilje. Ali, veliki broj depresivaca će svoj bes usmeriti ka konkretnoj osobi ili konkretnoj grupi osoba (ako je besan na šefa, njegova ciljna grupa mogu da budu ljudi na rukovodećim položajima). NJima je cilj da ubiju svoju metu, a od ubice ka masovnom ubici ih vodi kada meta postanu osobe koje ga asociraju na tu metu.

Ti nezadovoljni ljudi ljuti su na svet i planiraju da ubiju koliko god mogu ljudi. To je i način da postanu zloglasni, kaže forenzički psiholog DŽejms Oglof, uz napomenu da uglavnom kao okidač posluži prekid emotivne veze ili neko ponižavajuće iskustvo. Najteže je profilisati masovne ubice koje nemaju konkretan povod, već su za njegovo nezadovoljstvo krivi svi - jer je za njih ceo svet zao. Oni su često u depresiji, veruju da je društvo negativno nastrojeno prema njima i opasno i žele da drugi umru sa njim, smatra kineski psiholog DŽu DŽuohong.

To se dešava svuda, ali najizraženije u Americi gde se formirala posebna grupa masovnih ubica: napadača na škole koji krvavi pir završavaju samoubistvom. Objašnjenje da je to vezano samo za praktične razloge, jer je u škole lakše ući naoružan nego na aerodrom ili u tržni centar, a deca pružaju slab otpor, nije zadovoljilo američke psihologe. Po njima, radi se o ubistvu kao sastavnom delu samoubistva kod osoba koje nisu uspele da se pozicioniraju u hijerarhiji svoje socijalne grupe. Dr Helen Smit, forenzički psiholog, kaže: Nekad su luzeri među učenicima birali samoubistvo kao rešenje za stalna zadirkivanja. Danas oni vide drugi način da to reše - tako što oni zadaju udarac. Koristeći oružje i nasilje protiv drugih, nekad nemoćan sad postaje moćan, nekadašnji niko i ništa postaje medijski heroj.