Zakasneli rok za biranje

Srbima iz Amerike gde je, kako se veruje, naša emigracija najjača, više ne mora ni da eventualno padne na pamet da stave put pod noge i do zemlje skoknu u vreme održavanja izbora, čime bi ostvarili ovo osnovno pravo rođeno iz prava na državljanstvo, a najzad overeno skupštinskim pečatom. Na inicijativu DSS-a, ljudi iz naše dijaspore, premijerno dakle, imaju mogućnost da glasaju u zemlji u kojoj borave, počev od junskih predsedničkih izbora, ali i pod uslovom da su u Srbiji već upisani u birački spisak i da su se ambasadama i konzulatima javili do 20. maja. Ostalo im je samo još da pređu 5 000 kilometara od, recimo, Vankuvera do Toronta, gde se nalazi jedno od biračkih mesta u Kanadi. Troškove putovanja snose sami.

Do danas je oko 20 država dalo saglasnost da se glasanje obavi i na njihovoj teritoriji. Evo i nekih drugih podataka: iz Australije stiglo objašnjenje da je odziv tanan; u velikoj Rusiji biće otvorena četiri, u Velikoj Britaniji svega jedno biračko mesto; od približno 600 000 Srba u Nemačkoj, jedva jedna trećina ima pravo glasa; u Belgiji su shvatili da nema srpskih klubova i udruženja koje bi obavestili o ozakonjenom pravu... Podaci, znači, donose jasnu sumnju da će izbori preko granice uspeti, tim pre što će, po i dalje važećim podacima, jedino u diplomatsko-konzularnim predstavništvima (DKP), biti birački odbori. I opet će, prema procenama Ministarstva spoljnih poslova, otvaranje biračkih mesta u inostranstvu koštati najmanje milion i po do dva miliona evra. Bez najave o otvaranju birališa u drugim prostorijama gde se naši okupljaju (kako će Srbin iz Kalifornije odlučiti, između Čikaga i Vašingtona?), bez najave o obaveznoj kontroli ispravnosti izbornog postupka.

Urednik Internet Novina serbskih Zvonko Filipović, sajta posvećenog najpre emigrantima, govori o tome da li ćemo, možda, nadmašiti procenat slovenačke i hrvatske dijaspore od ni celih pet odsto izašlih na izbore. “Nakon kratkotrajnog zadovoljstva i pohvala matici zbog ovakvog poteza, dijaspora se pritajila. Broj naših ljudi koji su se upisali u biračke spiskove u ambasadama beleži se u promilima. Primera radi, u Austriji ih je manje od 100 prijavljenih. A tu bar ne može biti prekora da su biračka mesta stotinama kilometara udaljena.” Filipović kaže da dijaspora i matica moraju sagledati novonastalu situaciju u kojoj je matica pružila prst, dok dijaspora čeka ruku i izigrava mladu.

Vlada Srbije uskoro treba da se izjasni o predlogu izmena Zakona o državljanstvu kojim bi put do srpskog državljanstva bio konačno maksimalno olakšan, posebno za naše ljude u dijaspori, rekao je Miodrag Jakšić, pomoćnik ministra za dijasporu. U međuvremenu je i Agencija za dijasporu avanzovala do Ministarstva za dijasporu. Dugoočekivano obećanje konačno je uslišeno. Diplomatski predstavnici užurbano se pripremaju, organizuju prvenstveno na tehničkom planu. Tako su javni oglas o mogućnosti glasanja poslali u naše parohije, klubove i udruženja, škole, predstavništvo JAT-a u Amsterdamu, kafane... Međutim, kako stvari stoje, za budući neuspeh u odzivu glasača izvan zemlje, Filipović dodaje i “odgovor da je ovo prvi put, samo je trenutno opravdanje”.

A gde je potencijalni drugi krug predsedničkih izbora? A gde je ta zaboravljena kampanja? A gde je šire oglašavanje u rasparčanoj dijaspori? Trenutno se javni oglas objavljuje samo u lokalnoj srpskoj štampi. Jer, pola stranice u “Čikago tribjunu” košta 25 000 dolara, na primer. Drugo, za razliku od Poljske, navedimo, koja, pak, nije jedina s veoma liberalizovanim načinima glasanja, kod nas još nije ni pojednostavljeno izdavanje državljanstva, a kamoli biranje političara preko pošte, čak i preko Interneta. Ovo o Poljacima stoga što njih u čuvenom Čikagu ima milion, dok Srba tamo nema milion kako mnogi misle, nego 200 hiljada i to računajući bar tri generacije.

Generalni konzul ponovo otvorenog konzulata u Čikagu Desko Nikitović rekao nam je da je vrlo kratak rok ostavljen glasačima da saznaju za pravo na glas. “Do sada se jako mali broj ljudi prijavio. Veliki broj njih nema naš pasoš, drugi nemaju državljanstvo, jedan broj nema prijavljeno prebivalište, dok mnogima predstavlja problem to što ne znaju gde će biti otvorena glasačka mesta.” Međutim, Nikitović veruje da je od presudne važnosti psihološki efekat, dobijanje prava. “Namera države je krajnje iskrena. Nisu oni ovo uradili da bi dobili političke poene, već da bi naše građane reintegrisali u život matice. Zemlja ima veliku štetu što se dijaspora ne uključuje više u njen život.” Ovde, možda nije loše reći, konzul razbija predrasude o “četnicima iz Čikaga”, govoreći da Srbi odande jesu veoma patriotski raspoloženi, ali da “nije veliki broj onih koji podržavaju ekstremne snage”.

Poznavaoci kažu da način glasanja u inostranstvu može biti najveća pretnja regularnosti predsedničkih izbora. Zbog velike udaljenosti od biračkih mesta, kao i relativno malog broja DKP Srbije i Crne Gore u svetu, krši se princip ravnopravnosti birača. Najzad, niko tačno ne zna koliko naših državljana živi u inostranstvu. No, jun je blizu. U inostranstvu će izbori biti sprovedeni 12. i 13. zbog razlike u vremenu, pa će se tako u Čikagu završiti u podne.