Sam svoj svet

Ovim rečima je u razgovoru za NIN mlada umetnica Tijana Kojić opisala ciklus Seobe, koji joj je doneo prvu nagradu na prestižnom konkursu Fondacije Vladimira Veličkovića za crtež za 2012. godinu. I dela ostalih nagrađenih insistiraju na ličnom svetu koji umetnik stvara za samog sebe: Takvi su radovi Aleksandra Jestrovića Jamezdina (koji je s Tijanom ravnopravno podelio prvo mesto), Vuka Ćuka (dobitnika druge nagrade), kao i radovi pohvaljenih autora: Hana Rajković, Predrag Popara, Ivana Živić Jerković i Miloš Đorđević. U galeriji Haos do 11. januara 2013. mogu se videti radovi prošlogodišnjih laureata, Vuka Vučkovića, Simonide Radonjić i Nemanje Nikolića.

Kakvi su ti svetovi? Iako u formi veoma različitih poetika, dosta toga je kod njih zajedničko.
Kako za NIN kaže Vladimir Veličković, naš proslavljeni umetnik koji već decenijama živi i stvara u Parizu i koji je Fondaciju osnovao doniranjem svoje nacionalne penzije, cilj u odabiru najboljih autora je bio da se vrednuje lični rukopis, svet koji mladi umetnik nosi sa sobom.
Prepoznali smo to kod sve troje autora. To su sve različite priče, svetovi i pristupi, a svaki na svoj način je nešto što je vrlo kvalitetno i vredno. Nadam se da će taj svoj rukopis i svet razvijati i dalje, a za to je potrebno mnogo ambicije i rada, kaže Veličković.Tako Ćuk stvara velike zidne slike, slične uličnim grafitima, ali samo po formi.



NJegove slike predstavljaju jednu produhovljenu likovnu priču u službi formata i prostora koji treba savladati, dok je Jestrović druga priča, poetična, originalna, s masom mogućih izlaza, kaže Vladimir Veličković.
Govoreći o crtežima Tijane Kojić iz nagrađenog ciklusa Seobe, u kojem se kao čest motiv pojavljuju njemu veoma drage ptice, Veličković kaže da je ona mogla da dobije nagradu i prošle godine, ali je konkurencija bila malo jača. Ono što je zapalo u oči celom žiriju bili su njen rukopis, svet, individualnost, kreativnost...

To nije dobar, banalan crtež, koji je samo virtuozan, a da ispod njega nema ničeg sem te virtuoznosti. Jer, često se desi da čovek pogleda jedno delo i ono što mu prvo padne na pamet nije šta je, nego kako je, objašnjava Veličković. U radovima Tijane Kojić moguće je prepoznati uticaje nekih autora koje ceni (Jirži Anderle, Anselm Kifer, Kiki Smit...), ali najveći njen kvalitet svakako je originalnost i autentičnost. Tijana takav utisak ostavlja i dok razgovara s vama, gledajući vas pravo u oči i vodeći računa da svaka misao bude jasna.
Vladimir Veličković napominje da je ove godine napravljen veliki tehnički pomak u prezentaciji pristiglih radova, a bilo ih je praktično kao i kandidata za NIN-ovu nagradu za roman godine - čak 125! Na prvom konkursu je tu bilo svega i svačega bili su tu i neki listići, kartončići... U većini slučajeva ove godine, to je bio portfolio koji je čak i sa dizajnerske strane bio vrlo profesionalno napravljen, kaže Veličković.



Sjajno je što u Srbiji ima tako mnogo mladih umetnika koji insistiraju na profesionalizmu, ali ono što im i dalje očajnički nedostaje ipak je - novac. Gest Vladimira Veličkovića, kojim je svoju nacionalnu penziju donirao mladim umetnicima vrhunski je čin odgovornog umetnika i pedagoga, ali u današnjoj Srbiji, to je izolovani indident.
Trebalo bi pomenuti da su osim gospodina Veličkovića u žiriju bili i Irina Subotić, akademik Dušan Otašević, vajar Mrđan Bajić i Borka Božović