Država na ispitu

Foto: Aleksandar Dimitrijević

Ovaj opis Milana Beka stigao je sa nepoznate adrese njegovog bivšeg dugogodišnjeg prijatelja, nekadašnjeg direktora C marketa Slobodana Radulovića, koji je već godinama u bekstvu. NJihovi poslovi su tekli isprepletano sve dok im jednog dana nisu razišli finansijski interesi. Radulović nije otkrio ono čega nema ni u zvaničnoj evidenciji a to je šta sve Milan Beko, bivši Miloševićev ministar svojinske transformacije, poseduje u Srbiji, ali je dao naznake da taj čovek kontroliše mnogo šta, a da ima mogućnost i upotrebe prislušnih uređaja. U poslednjem intervjuu za srpske medije Radulović je naveo da mu je jednom prilikom Beko ispričao da je preko prislušnih uređaja u Labusovoj kući, znao šta su Labus i predstavnici Danonea razgovarali i tako je znao kakvu ponudu treba da da za kupovinu Knjaza Miloša, da bi ona bila povoljnija od Danoneove.

Ko je Milan Beko? Za dve decenije koliko postoji na javnoj sceni ne zna se baš mnogo, sem da je uglađeni biznismen, rodom iz Herceg Novog, diplomirani inženjer Saobraćajnog fakulteta, na koga se i Slobodan Milošević oslanjao, a u jednom momentu video ga čak i kao svog naslednika. Beko, čovek van svih partija onda i sad, nije bio gadljiv na ministarsku poziciju novog Miloševićevog projekta reforme srpske privrede. Kao deo Miloševićeve vlade u dva mandata, koja je teturajući posle ratova, sa institucijama na kolenima i stanovništvom gurnutim u bedu, Beko je važio za nekog ko ume da barata poslovima kupoprodaje pa mu je poverena prodaja jedne od malobrojnih nacionalnih kompanija sa profitom Telekoma Srbije. Povodom te prodaje saslušavan je i u Italiji, a prema pisanju medija, posle 2000. po nalogu tadašnjeg premijera Zorana Đinđića, saslušavao ga je i vlasnik MK Komerca Miodrag Kostić. Ostalo je nepoznato šta je Beko, čije ime se pominje u tri od 24 sporne privatizacije, tada rekao i koja dokumenta je stavio na uvid.

Čovek koji je jeseni 2000. osvojio mandat na saveznoj listi JUL-a, da bi ga vratio odmah posle 5. oktobra i otišao na duži odmor, tek pre dve godine se u Srbiji osetio nelagodno. Frustriran zbog stalnih prozivki Saveta za borbu protiv korupcije Beko je poslao pismo tadašnjem premijeru Mirku Cvetkoviću žaleći se da se već duže vreme krše njegova ljudska i građanska prava.

LUKA
NJegov prijatelj Miroslav Mišković nije se našao na listi onih protiv kojih su podnete krivične prijave za privatizaciju Luke Beograd jer se iz dokumentacije videlo da u momentu preuzimanja akcija iza firme kupca Vorldfin iz Luksemburga stoji Milan Beko. Dokumenta su ukazivala da je u istoj ulici, na istom spratu, pored firme Vorldfin i firma Nortfin, koja je kupila C market. Obe firme pojavljuju se kao školjka-firme, bez direktora, novca na računu, imovine i bilo kog prethodno obavljenog posla. Tako šuplje firme naše institucije ne prepoznaju kao nekog preko koga je moguće pranje novca i dozvoljavaju preuzimanje državnih preduzeća.

U tadašnjoj krivičnoj prijavi Saveta za borbu protiv korupcije Milan Beko je označen kao organizator kriminalne grupe i suštinski vlasnik školjka-firme Vorldfin koja je imala za cilj otkupljivanje akcija Luke Beograd ispod njihove realno procenjene vrednosti. Za ovo delo, predviđena je kazna zatvora od tri godine.

Povezujući dva posla, C market i Luku Beograd, Savet je tada istražio da u vreme preuzimanja Luke Beograd Vorldfin nije imao novca i da ga je dobio tek sledeće godine, kreditom Hipo Alpe-Adria banke. Pitanje je sada, čiji je to novac i kako je moguće da to nije zanimalo državne institucije koje treba da kontrolišu tokove novca. Odakle je novac došao, i gde završava? Da li je krajnja zona Ukrajina, Rusija a Srbija samo transfer zona za pranje novca? Imamo sada tu i Subotića. On kaže da je njegov, a može da bude i Darka Šarića ili nekog sasvim trećeg navodila je tada Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije.



POČETAK
Šta je svemu tome prethodilo? Široj javnosti Beko je postao poznat krajem 1996, kada je Slobodan Milošević najavio reformski zaokret i za taj posao angažovao njega i Danka Đunića. S pozicije nestranačkog stručnjaka 1997. je ušao u vladu Mirka Marjanovića, na funkciju ministra za vlasničku transformaciju (privatizaciju). Svoju odluku objasnio je patriotskim razlozima. Uspeo je da ostvari dva važna zadatka koja su mu zapala: da napiše zakon o privatizaciji i da - proda Telekom za oko 1,5 milijardi tadašnjih nemačkih maraka. Bila je to slamka spasa za režim koji se nalazio na ivici bankrota. Dve godine posle prešao je u Saveznu vladu Momira Bulatovića. Iste godine dospeo je i na listu građana SRJ kojima je, zbog bliskosti s Miloševićevim režimom, zabranjen ulazak u EU. Bio je i predsednik UO kragujevačke Zastave u vreme bombardovanja. Kažu da je baš on patentirao odbranu uz pomoć živog zida. Na izborima 2000. bio je prvi na listi JUL-a u Kragujevcu za poslanika u Veću građana Savezne skupštine. Sve funkcije napustio je posle petooktobarskih promena u Srbiji i više od tri godine potpuno se povukao iz javnog života. Vratio se u jesen 2004. kada je uspeo da obezbedi da investicioni fond FPP Balkan limited sa Kajmanskih ostrva, čiji je Beko bio savetnik, preuzme aranđelovački Knjaz Miloš.

Prvo zaposlenje dobio je u marketinškoj agenciji Spektra, kao direktor marketinga, a potom je postao i njen vlasnik. Vodio je kampanju Demokratske stranke za izbore 1993, koja je pod sloganom Pošteno osvojila do tada nezamislivih 27 poslaničkih mandata. Ubrzo je osnovao novu firmu DiBek i bacio se na trgovinu proizvodima od drveta, hranom i proizvodima poznatih farmaceutskih firmi - pokazalo se, opet, uspešno.

SVEDOK
Stručnjak za privatizacije po Srbiji, kako mnogi Beka zovu, pojavio se kao savetnik ili jedan od kupaca i u privatizaciji srpskih mlekara, dovršio i privatizaciju beogradske spoljnotrgovinske firme Rapid. Bio je na udaru Komisije za istraživanje zloupotreba u privredi koja je pokušala da sudski ospori njegovo učešće u vlasništvu nad Rapidom. Na sudu se pojavljivao kao svedok - pred posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu o uslovima i okolnostima pod kojima je privatizovan C market, pred Specijalnim sudom u procesu koji se vodi protiv stečajne mafije.

I to je, ukratko, ono što se zna.
Ono o čemu se stalno govorilo je njegov nesumnjiv politički uticaj. Sedeo je uz Miloševića, bio je kum Đinđiću, prijatelj Čedomiru Jovanoviću, pričalo se da formira vlade, kupuje poslanike Povremeno je otvoreno pokazivao svoju naklonost prema političarima. Tako je obilazio Tomislava Nikolića dok je štrajkovao glađu. Istovremeno, tvrdio je da ne finansira nijednu stranku, žalio se na poslovnu atmosferu koja je stvorena u Srbiji: Ovo nije atmosfera u kojoj može da se radi.

U vreme kada ovaj broj NIN-a odlazi u štampu glavna vest je da je Milan Beko šest sati proveo u Upravi kriminalističke policije dajući izjavu, kao građanin, o svom učešću u privatizaciji Luke Beograd. Hoće li Beko završiti u istražnom zatvoru kao i Miroslav Mišković ili će se sve završiti sa nekoliko informativnih razgovora, od kojih je jedan već najavljen, zavisiće možda od toga koliko je zadužio one koji o njemu odlučuju. 

Šta je beko rekao policiji

Iz izvora bliskih istrazi NIN saznaje da je Milan Beko u policiji rekao da je 14,1 hektar sporne zemlje 2003. dato u zakup hrvatskoj firmi Montmontaža, čiji je vlasnik Nikola Lisičar 2006. ubijen u sačekuši, u Hrvatskoj, pod nerazjašnjenim okolnostima.
Grad je to zemljište dao u zakup na 99 godina Montmontaži, iako je pre toga izgubio spor sa Lukom Beograd, pre nego što je njen vlasnik postao Milan Beko. Drugim rečima, grad je zemlju dao u zakup iako ni tada, a ni danas nije bio uknjižen ni kao njen vlasnik, ni kao njen korisnik.
Isti izvori navode da je Beko tokom informativnog razgovora kao odgovorne za ove nezakonite radnje naveo gradsku Direkciju za građevinsko zemljište, Direkciju za imovinu i Javno pravobranilaštvo. Prema njegovim navodima, Gradska direkcija za građevinsko zemljište usvojila je projekat Montmontaže u decembru 2003, iako je ta firma zvanično projekat dostavila tek u januaru naredne godine, dakle mesec dana nakon što joj je projekat odobren. To, navodno, nije bio kraj nepravilnostima, jer je, kako NIN saznaje, Beko u informativnom razgovoru sa pripadnicima Uprave kriminalističke policije rekao i da je Montmontaža ugovor o zakupu zaključila tek posle tri godine, iako je najduži rok za to bio 15 dana. U međuvremenu, do zaključenja ugovora, ta firma nije plaćala zakup.
Montmontaža je posle ubistva prvobitnog vlasnika prodata investicionom fondu BRIEF iz Luksemburga.