Glas tirana jači kad je opšti muk

Nema tog filmskog priznanja koje nije dobio u nekadašnjoj Jugoslaviji za neki od petnaestak filmova koliko ih je snimio, a koji su mu doneli međunarodnu slavu i međunarodne nagrade. Nema tog klinca koji nije gledao Tito i ja, ili Specijalno vaspitanje, odrasle su generacije zaljubljenika u Nacionalnu klasu. Gotovo četiri i po decenije je filmski reditelj, napisao je šest pozorišnih komada, postavio tri, profesor je režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, vlasnik je francuskog ordena oficira umetnosti i književnosti. Napisao je tri knjige.

Ovih dana Goran Marković (66) završava film Falsifikator, za koji je inspirisan životnom pričom Nedeljka Stanića, oca glumca Tihomira Stanića. Stanić je ne samo producent, već i glavni protagonist filma. Falsifikator zatvara ovogodišnji FEST. To je i njegova premijera, ali i neposredan povod za razgovor sa ovim umetnikom koji je delom i rečima odgovarao na izazov trenutka.

Zbog čega ste posle predstave koja se igra u Beogradskom dramskom pozorištu odlučili da radite i filmsku verziju ove priče?

Moram reći da u mojoj glavi postoje dva paralelna toka. Jedan je filmski a drugi pozorišni. Oni se prepliću i ponekad spajaju. Tako je bilo i sa Turnejom. Prvo sam 1996. napravio filmski scenario, pa kada sam shvatio da mi niko u Miloševićevom režimu neće dati da to snimim, ja sam od toga napravio pozorišni komad. On je imao prilično uspeha (dobio sam Sterijinu nagradu za najbolji tekst te godine, a predstava se dugo održala na repertoaru). Jedanaest godina kasnije, pokušao sam ponovo da snimim taj film i uspeo sam. Filmska Turneja je imala mnogo uspeha u svetu pa sam pomislio da to i nije tako loše proći istu temu kroz dva medija. Pozorišno iskustvo, koje je prethodilo filmskom, pružilo mi je priliku da dobro analiziram tekst i shvatim njegove vrline i mane, za šta nemate prilike kada radite samo film. Slično se dogodilo, eto, i sa Falsifikatorom.

Kako izgleda snimati danas film u Srbiji?

Naša kinematografija deli sudbinu ostalih koji žive u ovoj nesrećnoj zemlji, odražava opšte raspoloženje stanovništva. To je prirodno. S jedne strane, teme naših savremenih filmova često su veoma drastične a autorski postupak surov, ponekad neizdrživ za gledaoca. I to je normalno, takav je trenutno naš život. Na drugoj strani, snimaju se razne zabavne šarene laže, u skladu sa neizlečivim iluzijama nesrećnog naroda. Jedni se bave otvaranjem utrobe, drugi prodavanjem magle. Ponekad se pojavi nešto što je između, više kao incident. Sve zajedno nema veze sa kulturnom politikom, sa bilo kakvim planom. Stihija, uslovljena teškom nemaštinom i individualnim naporima umetnika koji ponekad prevazilaze razum, to bi bila dijagnoza.

Predajući Moniki Beluči Belog anđela (?), Ivica Dačić je na pitanje novinara može li kultura da promeni loš imidž Srbije u svetu, odgovorio: Naravno, kultura je jedan od naših najjačih aduta (???) To kaže predsednik vlade zemlje koja za kulturu daje najmanje u Evropi, a moguće je i u svetu! Toliko o odnosu onoga šta političari govore, a šta čine. Ali to nije sve. Koliko znam, poslednjih dana je iz ionako bednog budžeta potezom olovke sasvim izbrisan film. Nula. Nema ga više! Da li treba da ponavljam kako je kinematografija do sada bila naša najuspešnija umetnička delatnost, a da su srpski filmovi bili jedina mogućnost da se naš jezik čuje u svetu. Zavladaće muk u kome se, kao što je poznato, najbolje čuje glas tiranina.

Kako je moguće da se u demokratskom društvu posle 2000. godine iz godine u godinu pogoršavao materijalni položaj ove oblasti življenja? I kako je moguće da je u vreme ministarke Nade Popović Perišić, a pod vlašću Slobodana Miloševića, za kulturu odvajano blizu četiri odsto iz nacionalnog budžeta?

Sunovrat je ogroman, glad na pomolu. Oni koji drže vlast smatraju kulturu nečim apsolutno nevažnim. Ali kako samo greše! To će im se, kad-tad obiti o glavu. Primitivno, nekulturno društvo je osuđeno na propast, izumiranje. Narod koji nema kulturu nije narod. Šta vredi što se busaju u grudi i viču kako su patriote, kada sopstvenom narodu rade o glavi. To će ljudi prepoznati, pogrešna je njihova računica da vladaju nebuloznom masom kojoj treba samo hleba i igara. Na kraju svega, kada ponestane i hleba, preostaje samo duhovnost. Ne ona folklorna ili crkvena, već prava i duboka, ona koja predstavlja smisao postojanja jednog naroda.

Mnogi kažu kako levica na vlasti više brine o kulturi nego desnica. Da se kultura i obrazovanje na levici pišu velikim slovom, a na desnici malim. Šta mislite o tome?

Apsolutno se slažem sa tim gledištem. Srbijom, a, nažalost, i velikim delom sveta, zavladali su desničari. Isti oni koji su svet već dva puta uveli u kataklizme ratova. Srbija, to je desničarska država. U rasponu od onih dosadnih, Koštuničinih, do onih opasnih, raznih Dveri i Naših. Vlast, nastala iz Šešeljevih sledbenika na jednoj, i Miloševićevih šegrta na drugoj strani, pokroviteljski se ponaša prema svemu što miriše na krajnju desnicu. Pogledajte taj ledeni pogled ministra pravde kada mu postavljaju pitanje zašto ne goni one koji propagiraju nasilje, netoleranciju i mržnju. Nema levice koja bi se borila za društvenu jednakost i socijalnu pravdu. Ubili su je lažni levičari, Sloba i njegova žena. Nema više ljudi koji misle slobodno, levičarski, to je iskorenjeno.

Kako biste objasnili sistem vrednosti koji je poslednjih godina mera uspeha u Srbiji?

Ja imam svoj, interni naziv za društvo u kome živim krimokratija. U tom okruženju, pojmovi kao što su poštenje, rad ili solidarnost sasvim su iskorenjeni. Oni u ovoj zemlji više ne znače ništa. S druge strane, krađa, podmićivanje ili laž ne smatraju se velikim prekršajima. Te stvari postale su skoro legitimne.

Da li ste, poput mnogih, razočarani učinkom vlasti od 2000. do 2012. godine?

Oh, da! Stati na pola puta, ne završiti započeto, uživati u osećanju moći, pri tom krasti... To su neoprostive stvari. Izneverili su ljude koji su im verovali. Bolje da nisu započinjali nešto zašta, očigledno, nisu bili sposobni.

Da li verujete ovoj vlasti na osnovu njenih dosadašnjih poteza?

Ne. Predsednik je osoba koja je, kada je ubijen Zoran Đinđić, rekao da mu nije žao?! Jedan čovek je mučki ustreljen, a njemu nije žao. To govori mnogo o njemu, bar za mene koji se bavim ljudskom dušom. O ostalima sam već rekao sve. Presvučeni u nove kostime i dalje su oni stari, ma kako se trudili da izigravaju neke nove likove. Ja sam reditelj, meni je posao da to primećujem.

Da li bojite nečega na političkoj sceni Srbije?

Više se ne bojim. Sve je jasno.

Da li Dveri, Naši i slične organizacije predstavljaju realnu opasnost za uspostavljanje demokratskog poretka?

Oni zasada liče na nekakve amaterske družine kojima je cilj da se nekako probiju na scenu i zabave publiku. Ali i setite se čoveka koji je na početku takođe ličio na pajaca...

Za koje poteze nove vlasti biste kazali da su u skladu sa pravnom državom, da su bolji od onoga što je radila prethodna vlast?

Ja sam umetnik, meni je glavno merilo predosećanje. A ono mi govori da je sve ovo neiskreno i da se iza svega valja nešto drugo. Ali, kažem, nisam merodavan da dajem političke analize.

Mislite li da smo danas bliži Evropskoj zajednici?

Odavno sam shvatio da nikada nećemo ući u Evropsku uniju. Bar ne za moga života. I lakše mi je od kada sam to raščistio. Sapunska opera zvana Mi i Evropska unija nije za ozbiljnu publiku.

U koju političku opciju na sceni Srbije danas verujete? Da li je to LDP, stranka kojoj ste bliski poslednjih godina?

Pošto se ne bavim politikom, a okružen sam raspomamljenim desničarima, razmišljao sam da li postoji neko ko u vidu ima temeljne vrednosti evropske civilizacije. Došao sam do zaključka da je to, bar po onome što govore, LDP. Nisam, naravno, pod starost ušao u tu partiju, jer ako do sada nisam bio član neke stranke, neću, vala, ni sada. Ali, moram da priznam kako je ono za šta se LDP bori veoma blisko mojim ljudskim uverenjima. To je sve.



Kako vidite srpsko-hrvatske odnose?

Mi imamo sreću da postoje kulturni radnici, naročito umetnici koji održavaju normalne, prisne odnose. Uprkos političarima štetočinama. U kinematografiji, pozorištu, u literaturi, postoji veoma aktivna i plodna saradnja, neka vrsta virtuelne Jugoslavije. Umetnici se više ne obaziru na političare, to nije njihov nivo.

Da li su ti odnosi bolji kad je reč o kulturnoj saradnji?

Oni su konstantni. Srpska pozorišta koja gostuju u Zagrebu ili hrvatska u Beogradu uvek su puna, a gosti su dočekani toplo, često sa ovacijama. LJudima je potrebno to proširenje vidika, izlazak iz svojih provincijalnih zabrana. Isto je i sa filmom: nema te ekipe na prostoru naše bivše domovine koja nije eksjugoslovenska. Nemoguće je snimiti vredan film sa etnički čistom ekipom, to svi znaju.

Nedavno je gradonačelnik Zagreba, pod pritiskom Katoličke crkve, zabranio plakat za jednu predstavu kazališta Gavela? Kako komentarišete taj čin i verujete li da je danas u Beogradu moguće nešto slično?

Nije moguće. A znate zašto? Zato što ovde nikoga nije briga za pozorište. Pogotovo za ono šta je okačeno ispred nekog teatra. Neka crkne pozorište, u glavi je svakog ko se dokopao vlasti u ovoj nesrećnoj zemlji.

Verujete li u tvrdnje da je Beograd otvoren grad, posebno za umetnike iz bivših jugoslovenskih republika, a da to nije slučaj sa tim republikama prema beogradskim umetnicima?

Tako je nekada bilo. Ali, da li će tako biti i dalje, kada vidimo kako ovde raste mržnja prema različitostima, ksenofobija i primitivni nacionalizam? Ko bi, uostalom, došao da živi u takvom gradu? Šta bi ga privuklo ovde?

Mislite li da su Hrvati kleptomani, kako tvrdi savetnik predsednika Srbije?

Nisam čuo za tu izjavu, ali od Radoslava Pavlovića, glavnog ideologa mržnje nove vlasti, ne bi me čudilo da kaže nešto tako. Niko kao on ne lepi tako lako etikete ljudima, a izgleda i narodima. Biće zanimljivo posmatrati šta će sve taj čovek uraditi u budućnosti. Predviđam mu zavidnu karijeru.

Da li biste voleli da znate kako izgleda kulturna scena u Prištini danas?

Zanimalo bi me, naravno. Verujem da i tamo postoje umetnici kojima je jezik mržnje stran. Po definiciji, pravi umetnici ne mogu da mrze druge ljude samo zato što nisu kao oni.

Verujete li da će u dogledno vreme biti moguće smirivanje tenzije na Kosovu? Verujete li u tu teoriju da će ova vlast učiniti sve što Evropska zajednica traži od nje?

Nisam stručan, ali i kao laiku mi je jasno da je nova vlast odlučila da završi posao. Kakve su dogovore napravili, to znaju samo ljudi koji su na vlasti, ali nekako mi se čini da su oni u stanju da učine bilo šta da bi vlast zadržali.