Banderola

Kada je izrečena fatva, Rušdi već nije bio slobodan, ni stvarno, a ni u onom smislu kako žene koriste tu reč. Bio je oženjen po drugi put. Kad je dao bračni zavet spisateljici Marijani Vigins, niko nije mogao da predvidi da će okolo leteti smrtonosne strele fatve. Kakve sve slike prolaze kroz Marijaninu svest dok Salman duboko diše u snu, a tu i tamo zlokobno promine neki nevidljivi znak da bračno boravište čuvaju britanski specijalni agenti, nabijeni i jaki kao zemlja, platinasto izoštrenih čula i modrih očiju u čudnoj ostrvskoj tami?

U tom nemogućem ljubavnom i književnom rasporedu njihovih zvezda nije bilo lako pisati, ne prekidati vertikalu unutrašnjeg daha, onu mikelanđelovsku munju koja curi iz prstiju dok sedi u gnezdu tmine, makar i udvoje, skvrčena tu kao u dunavskom kajaku, ni slušati daleki krvoločni žagor zapaljene planete i glasni TV, gde ih često pominju, ni raditi i gledati brzi voz paklenih namera kako juri pored statike dva velika ženska oka, stvarajući u njoj utisak da se to ona kreće, iako je nepomična. Takva je mogla biti, mislim, Marijanina ljubav.

Ali, ni prefrigani izdavači ne spavaju, iskoristili su nesrećnu okolnost da na banderoli koja meko obavija knjigu lansiraju poruku koja seče kao žilet. Marijanina odluka da muža ne napusti dok ga juri smrt mutirala je u retortama ostrvskog izdavaštva u slogan: Ako ne možete da čitate Rušdija, čitajte Marijanu Vigins .

Ako, sticajem okolnosti, možete da čitate Rušdija, kako skrupulozni izdavač da vas zainteresuje za prozu njegove nekadašnje izabranice? Muči me ta davna Marijanina banderola koja je presecala naslovnicu njene knjige, kao neki dijamantski parazit. Jer, urednici ovako navaljuju da Marijanin rukopis nađe nove, nestrpljive čitaoce. Prvo će skinuti, ma šta skinuti, pokidaće banderolu, a onda će nastaviti da traže i nalaze u njenim rečenicama znakove Rušdijevog prisustva kakvi odgovaraju njihovim pigmalionskim fantazijama. E, taj voajerizam prodao je mnogo papira predinfarktno uljudnim izdavačima. I, na kraju krajeva, zato su svi muškarci ljubomorni na Lazu Kostića.

Specijalnoj policiji, koja dreždi 24 sata u nekoliko prstenova bezbednosti, izlazak njenog romana verovatno deluje neoprezno, blesavo. Ali, policija po prirodi svog posla donekle razume zašto su se prikazi Marijanine knjige u engleskoj štampi pojavili sa slikom njenog muža. Sreli su se marketinški i bezbednosni razlozi. Za one koji objavljuju prikaz Marijanine knjige sa lažnom slikom nisu, izgleda, sasvim uverljive razlike između njenih vizija i onih koje potpisuje most wanted muž. Nešto mi govori da bi i teroristi imali isti odnos da su nesrećnim slučajem provalili štek u kome se krio progonjeni par.

Na kraju, ima li i u njegovom peru i njenih biranih reči, ako je uznemireno skakao tokom razgovora i žvrljao naznake, gurao papiriće u zadnji džep farmerki govoreći, kako bi rekli engleski zadrži tu misao? Može li se Marijana distancirati od njega, od ljubavnog i književnog zanosa koji oslobađa od jedne agonije a nagrađuje drugom? Kako da prenebregne taj zanos a da ne oseti ledenicu u stomaku? Onu koja muči svaku od nas pri pomisli da će se njemu, ipak, desiti nešto nepovratno opasno i strašno, dok zadnjim iskrama strpljenja volimo svog pisca u svetu koji se raspada?
Marijana je moj Orfej i fatva se odnosila podjednako, ako ne i više, na nju, jer je dobrovoljno pošla u donji svet za svojom prikazom, kad života nije bilo tamo gde je trebalo da ga bude. Tu je sve njemu prosto, ta ljubav živa i ne bi imalo smisla crnohumorno odahnuti i zaputiti se dalje putem priče o Pigmalionu.

Ipak, Marijanina sudbina bliska je svakoj ženi, pre svega onoj balkanskog podneblja, koja gleda samozadovoljne Pigmalione kako se smenjuju i faraonski nasleđuju jedan drugog, kao u nekoj velikoj sicilijanskoj porodici tipa Roko i njegova braća.
I sve na njima budi strah, naročito tetovaže na donjem delu leđa, dok besne i proklinju kroz zube: Ipak sam ja tvoj Pigmalion, sunce li ti pigmalionsko.