Opasna igra kamenčića

Bog se možda ne igra kockicama kako je, ne jednom, frknuo Ajnštajn, nespreman da prihvati otkačene interpretacije kvantne fizike ali nesumnjivo je da voli da se igra kamenčićima. Kao i svaki put kada nas vasiona podseti da smo mi u njenoj milosti, a ne obratno, eksplozija asteroida nad Čeljabinskom, najveći takav događaj zabeležen još od žestoke eksplozije nad Sibirom iz 1908. godine, naterala nas je da pitanja o budućnosti čovečanstva trenutno upućujemo naučnicima, a ne političarima, ekonomistima i vidovnjacima, kao što smo navikli.

Počnimo lošim vestima. Eksplozija nad Čeljabinskom, koja je povredila oko 1.500 ljudi i oštetila nekih tri hiljade zgrada, kosmička je šala spram onoga što nam sudari Zemlje sa drugim svemirskim prolaznicima teoretski mogu učiniti, i što su tokom istorije naše planete već činili, o čemu očigledno svedoče postojanje Meseca i nepostojanje dinosaurusa.

Ako je nekom optimisti ova preistorija ohrabrujuće daleka, vratimo se samo 105 godina u prošlost, u trenutak već pomenutog sibirskog velikog bum. Tada je eksplozija komete ili asteroida na nekih pet ili deset kilometara iznad zemlje, srećom ne i iznad neke ljudske naseobine, spržila ili oborila oko 80 miliona stabala.

Sada treba podsetiti da je kamenčić iz Čeljabinska imao prečnik od svega petnaestak metara, i da je eksplodirao barem petnaest kilometara iznad naših glava. Kako bi izgledao pravi sudar civilizacije sa nečim većim, nije lako proceniti, jer to zavisi i od sastava nebeskog tela koje bi nas strefilo, i od ugla pod kojim bi nam poletelo u zagrljaj, a iznad svega od mesta na koje bi zabolo zastavu, ali možemo dati jedno lokalno poređenje: udar asteroida veličine prosečne divlje gradnje u Kaluđerici, razneo bi Beograd. No, najbolje je da to naučnici kažu sami. DŽon Tonri je profesor astronomije na Havajskom univerzitetu i član čuvene međunarodne ekipe nebeskih stručnjaka poznate kao High Z Supernova Search Team, koja je krajem devedesetih prva dokazala da nam se svemir ubrzano širi, za šta su dva njena člana 2011. dobila Nobelovu nagradu.
Telo veće od 500 metara bilo bi tako razorno da ne bi bilo dovoljno da ljude sklonimo sa njegovog puta. Morali bismo pokušati da sklonimo njega, kaže Tonri za NIN.

PRETNJE
Procene koliko Zemlji pretećih stenčuga ima veoma su raznovrsne, ali podaci koje daje Sentry, mogu poslužiti kao vodič. Za Sentry je zadužena NASA, i reč je o automatskom sistemu praćenja asteroida koji bi mogli opaliti o Zemlju u narednih stotinu godina. Na njegovom spisku trenutno se nalaze 433 objekta, procenjene veličine od desetak metara do preko kilometra. Za širu procenu američkih svemiraca, onu koja se ne fokusira na naredni vek, zaslužna je simpatična spravica imena WISE, svemirski teleskop koji je NASA hitnula u svemir 2009. godine. WISE nam je rekao da potencijalno opasnih asteroida - a takvima NASA smatra one čije su orbite najbliže Zemljinoj, i čiji je prečnik veći od sto metara, pa mogu izazvati barem regionalno razaranje - ima između 3.200 i 6.200.
Krajnje je vreme za neke dobre vesti. A one se mogu sumirati: od svega što nam radi o glavi, zaista je najmanje verovatno da će nam glavu razbiti neka nebeska kamenčuga.

Pre svega, eksplozija nad Čeljabinskom privukla je svetsku medijsku pozornost ne zato što su takvi događaji retki naprotiv, DŽim Grin, jedan od direktora NASA, ovih dana je podsetio da su svakodnevni već zato što se dogodila nad naseljenim područjem. Uzimajući u obzir da čovek naseljava tek nekoliko procenata Zemljine površine, mali kosmički sudari poput ruskog gotovo uvek se dešavaju na bezbednoj udaljenosti od naših ulica, i prošlonedeljni meteor jedini je koji je ikada povredio veliki broj ljudi. Što se, pak, tiče zaista velikog stenja, Milanska skala pruža nam muzičku, a Torinska svemirsku utehu. Torinska skala je međunarodno priznati sistem klasifikovanja nebeskih tela po opasnosti koju predstavljaju za nas. Raspon joj je od nula do deset, gde deset znači sigurni i po opstanak civilizacije opasni udar. Nikada nijedno nebesko telo nije dobilo desetku. Ni devetku. Ni osmicu, ni sedmicu, i tako dalje do četvorke. Asteroid Apofis 2004. je dobio četvorku, čija je skraćena definicija jedan procenat šanse za sudar koji bi izazvao regionalno razaranje. Danas, nakon boljih merenja, nosi nulu, kao i 432 od 433 objekta koje prati Sentry. Samo jedan objekt - širok doduše nezanemarljivih 130 metara, i koji bi se mogao susresti sa nama između 2048. i 2057. godine - dobio je jedinicu, koja znači da trenutni proračuni pokazuju da je sudar ekstremno neverovatan, da nema razloga za brigu javnosti i da će ga nove opservacije najverovatnije srozati na nulu. Sve u svemu, skoro je stoprocentno sigurno da će vam glavu pre razbiti tegla krastavaca sa visoke police u ostavi nego asteroid.

STRATEGIJA
Pa, ipak, šta ako..? E, pa, onda smo, činjenica je, u nevolji. DŽon Tonri trenutno pokušava da od NASA dobije pozajmicu za projekt ATLAS - osam teleskopa postavljenih na Havajima, koji bi zahvaljujući tamošnjem čistom vazduhu, mogli naročito lako da primete svemirski otpad koji bi poželeo da nas upozna. Ali, upozoren ovde nikako ne znači i spasen.

Realno gledano, postoje dve stvari koje možete da uradite u pogledu udara asteroida. Prva je da utvrdite gde će udariti, i da sklonite ljude. Druga je da uklonite sam asteroid. ATLAS je dizajniran da pomogne u prvome, i to bi moglo biti dovoljno za asteroid veličine onog iz Čeljabinska, ili možda čak za asteroid 2012DA14 (prečnika 50 metara, koji je takođe za vikend projurio blizu Zemlje, prim. aut.) Uopšteno govoreći, vreme upozorenja srazmerno je veličini asteroida, pa bi ATLAS mogao da upozori dan ranije na asteroid veličine onog iz Čeljabinska, i pet dana ranije na 2012DA14, kaže Tonri za NIN.
Dobro zvuči, zar ne? Ne sasvim.

Naravno, upozorenje zavisi od vremena, oblaka i pravca kojim nam se asteroid približava. Nije verovatno da bismo videli telo koje nam dolazi sa dnevnog neba, kao što se, izgleda, dogodilo nad Čeljabinskom.
Svemirsku pretnju, dakle, nije lako ni videti. Ali, i to je boza spram uklanjanja iste.

Nemamo ništa što bi velikom asteroidu (većem, dakle, od 500 metara) moglo da da ubrzanje veće od malecnog, pa bi ključno bilo da imamo mnogo vremena da ga pomerimo, na primer deset godina, kako bi to malecno ubrzanje delovalo dovoljno dugo da asteroid `odbije' od nas.
Ali, čak i ako uspemo da u blizinu preteće stenčuge hitnemo nešto, na primer letelicu koja bi oko nje kružila i gravitacionim uticajem je gurala sa puta, to nije kraj nevoljama.

Na stranu tehnički problemi, postoje i mnogi drugi: na primer, da je asteroid iz Čeljabinska stigao četiri sata ranije, pogodio bi Belfast. Zamislite političke posledice koje bi nastale ako bi država pokušala da uspori asteroid za šest sati, tako da padne u Atlantik, ali njena oprema omane i uspori ga za samo četiri sata.

Zaista, lako je zamisliti šta bi se dogodilo ako bi Amerika nespretnom intervencijom svoj asteroid sručila na Kinu, ili obratno. A to je još jedan svemirski utešan dokaz da je Zemlja u mnogo većoj opasnosti od kamenih glava nego od samog kamenja.

Najočiglednije nije i najbolje

Ako se neko pita zašto u slučaju velike stenovite pretnje ne bismo uradili najočiglednije dakle, razneli je nuklearkama - ljudi iz ATLAS družine daju jednostavan odgovor. Bolje jedan gadan meteor, nego desetine, stotine ili hiljade njegovih komada, koji bi pritom bili i radioaktivni.
Da li biste radije da vas gađa metak ili šrapnel? Kada je reč o metku, barem možete zamisliti da mu pobegnete sa puta. Mnogo je teže pobeći šrapnelu, a svaki njegov komad opet može biti smrtonosan, stoji na njihovom veb-sajtu.