Kao crni sneg

Falsifikator, najnoviji film Gorana Markovića, pripada shodno reputaciji svoga autora, onoj grupi filmova koji se željno iščekuju počev od trenutka kada se objavi vest o početku njihovog snimanja. Promena tematskog ali i estetičkog predznaka Falsifikatora, te izvesna korekcija političke ostrašćenosti Markovićevih poslednjih filmova i informacija da je on rađen po istoimenoj Markovićevoj drami, govore u prilog ovog iščekivanja.

Sada, kada je taj film konačno viđen, čini se da on izaziva još veće nedoumice no drugi Markovićevi filmovi iz perioda ovog milenijuma. Evidentno je da smo dobili nešto opuštenijeg i nonšalantnijeg Markovića ali i, po mišljenju potpisnika ovih redova, Markovićev naj-sporniji i najproblematičniji film u celokupnom njegovom stvaralaštvu.

Falsifikator je definitivno zanatski spretan, profilisan bioskopski film koji okuplja ekipu vrsnih profesionalaca, ali i film sa tako mnogo transparentnih problema i propusta. Najpre, univerzalna priroda njegove metafore čini potpuno irelevantnim njegovo lociranje u 1968. godinu i period lipanjskih gibanja u inače stabilnoj Titovoj Jugoslaviji. S obzirom na etičke konsekvence Markovićevog naravoučenija, pretpostavljeni scenski okvir filma jednako bi, sa stanovišta efektne upotrebe i primene metafore, mogao funkcionisati i u eskimskom svetu. Jugoslavija, ta determinanta Falsifikatora, koliko god bila komparativni reper za konekciju sa savremenošću, ne igra neposrednu, pa čak ni amblematsku ulogu u nastojanju njegovog popravljača sveta (igra ga Tihomir Stanić), da bude etički korektiv svog vremena. Ova prilično provizorna svedenost Jugoslavije sa svim njenim dijagnostičkim atribucijama koje su joj ugasile život, najuočljivija je u sekvencama u zatvoru.

Tu je Marković veoma simplifikovano (ako ne i nepotrebno) okupio nosioce neuralgičnih simptoma jugoslovenske političke disharmonije, te tako zatvorski prostor, uz falsifikatora, dele jedan islamista, informbiroovac, te ustaša (!!!). Čitav zatvorski deo filma je jedan od najproblematičnijih i on zapravo u najvećoj mogućoj meri doprinosi nekoherentnosti Markovićevih opserviranja. Primera radi, fundamentalista je nedorađen, statičan lik čija je svrha pojavljivanja više situaciona nego dramaturška i narativna, i kao lik, on pre deluje kao retard nego kao indoktrinirani verski fanatik



Stradalaštvo LJubinka (Dragan Petrović) dato je kroz potpuno suficitan i dramskoj fakturi filma neprimeren flešbek koji samo destabilizuje ritam filma, a i inače je potpuno asimetričan u odnosu na verbalno predočene sudbine ostalih osuđenika Pojava i nehotično ubistvo Tita u filmu (!!!) gotovo da preusmeravaju Markovićevu nameru i otvaraju prostor za jedan potpuno novi film, posve nezavisan u odnosu na narativne potrebe do tada viđenog. Istovremeno, s tim pucnjem u Tita i iščezavanjem glavnog junaka filma, što jeste bila ideja enigmatičnosti u intenciji, ostaje zapravo zapitanost o razlozima njegovog narativnog prestrojavanja iz prvog u n-ti plan.

Nesumnjivo je da u Falsifikatoru ima i uspelih i efektnih delova koji odišu autentičnim humorom. Takva je ona bravurozna scena ulaska inspekcijskog čamca u poplavljeni dućan koji vodi falsifikatorova žena. Invencija sa motivom jelena na prslucima falsifikatora i sinova, detalj je koji je nezaboravan. No, daleko najuspeliji aspekt ovog filma je scenografija Veljka Despotovića. Skoro u prostoru srpskog igranog filma nije bilo toliko sadržajne, funkcionalne i besprekorne scenografske izvedbe. Minuciozna u rekonstrukciji jednog vremena do najneprimetnijih mikroplanova, Veljkova scenografija ostaje mali film u filmu. Sa izuzetno poletnom muzikom Zorana Simjanovića i Veljkovim scenografskim genijem, Falsifikator, koji poseduje nešto od benignosti ranih televizijskih serija, nadilazi njihov naivni purizam, makar se, kao i one, topio kao crni sneg.