19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Što se više bliži kraj marta i početak primene zakona o rokovima plaćanja lagano pada optimizam i nada privrednika da će im nova rešenja pomoći da finansijski stanu na noge. Doskora su bar neki od njih verovali da će pet-šest puta brža naplata potraživanja nego do sada biti dovoljna da prestanu da se zadužuju kod banaka i da na taj način obezbeđuju nedostajuća obrtna sredstva. Samo desetak dana pre stupanja na snagu Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama sve je više onih koji se plaše da će primena novih rešenja izazvati nove probleme.
Dušan Radaković, vlasnik firme Mopeks, završio je prošlu godinu sa 77 miliona dinara nenaplaćenih potraživanja, što čini oko 15 odsto ukupnog prihoda. Dobar deo poslova njegova firma, koja se bavi održavanjem higijene, radi za državu i kaže da je do sada bilo teško naplatiti ta potraživanja. Zbog toga je neretko bio primoran da pokuca na vrata banaka i da od njih pozajmljuje nedostajući novac. I sve zato što drugi nisu u ugovorenom roku plaćali svoje obaveze.
Privredi bi najvažnije bilo da se ubrzaju tokovi novca i da se poštuju rokovi plaćanja. U tom slučaju ne bismo morali da uzimamo skupe kredite. Mnoga mala i srednja preduzeća, samo kada bi naplatila svoja potraživanja, imala bi dovoljno novca za obrtni kapital, kaže Radaković.
Mnogi bi pomislili da Radaković s nestrpljenjem čeka 31. mart kada će početi da se primenjuju novi rokovi plaćanja, po kojima država i javni sektor svoje obaveze moraju da izmire najduže za 45 dana, a privredni subjekti među sobom za maksimalno 60 dana. Radaković se, ipak, ne raduje. I do sada su postojala ograničenja u plaćanju od 60 dana pa nisu poštovana. Država jednostavno zaboravlja svoje obaveze, kaže on za NIN.
U BLOKADI
Krajem 2012. u Srbiji je bilo blokirano 45.917 privrednih subjekata koji su, prema podacima PKS, imali 125,8 milijardi dinara neizmirenih obaveza. Zato je sve više onih koji upozoravaju da se ne može krenuti sa primenom novog zakona dok se prethodno ne izmire stare obaveze.
Milan Knežević, predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća i vlasnik kompanije Modus, naglašava da je razduženje osnovni preduslov za primenu novih pravila. Ovaj Zakon ne reguliše stara dugovanja. Ako ja nekom nešto dugujem, ali i sam imam potraživanja, lakše ću se razdužiti ako taj neko meni vrati dug. Ako Zakon ne obuhvata celokupnu materiju na koju se odnosi, nego će da počne da važi od danas, onda je besmislen, objašnjava on.
U Srbiji je prosečan rok naplate potraživanja 130 dana, tri puta duži nego u EU i duplo duži nego u okruženju. Može li se ta razlika smanjiti skorom primenom novog zakona? Hoće li, pre svega preduzeća u stalnoj ili privremenim blokadama moći da plaćaju obaveze na vreme? Neće, kategorično tvrdi Knežević.
Branislava Žunić, sekretar Odbora za bankarstvo i osiguranje PKS-a i član Radne grupe za izradu Zakona kaže da je cilj da se reši problem nelikvidnosti, a ne da pogorša situaciju. Da postoji bilo kakva sumnja da to može da se desi, Zakon se ne bi ni donosio, ističe ona.
Privrednici, ipak, misle da im je trebalo dopustiti slobodu ugovaranja rokova plaćanja bar u međusobnim poslovima. Knežević kao razlog navodi realnu opasnost da će mnoga preduzeća biti blokirana i da će se enormno uvećati broj radnika bez primanja. Rokovi plaćanja mogli su biti i duži uz obaveznu bankarsku garanciju. Tako se ne bi ugrozio osnovni tržišni postulat, a to je pravo slobodnog ugovaranja, kaže on.
Dušan Korunoski, sekretar u Uniji poslodavaca Srbije, ne slaže se sa ovom tvrdnjom. On kaže da ni u drugim zemljama u kojima je primenjivan ovakav zakon uglavnom nije došlo do masovnih blokada, već su plaćanja postepeno počela zaista da se prebacuju u zakonske okvire, a u većini zemalja je za to trebalo godinu i više dana.
I u Srbiji će se verovatno desiti da će oni koji su ugovarali rokove plaćanja od 80 dana pa naviše, postepeno te rokove smanjivati, a da jedna strana neće tužiti drugu, jer joj je u interesu da nastavi poslovanje, kaže Korunoski.
U privatnom sektoru, međutim, značajna prepreka brzom skraćenju rokova plaćanja je masovna prodaja robe na odloženo ili na rate. Prodavac mora, zbog niske kupovne moći stanovništva, da prodaje robu potrošačima uz poček veći od 60 dana, a belu tehniku i na 24 meseca i tu robu može da plati proizvođaču tek kada i sam naplati deo ili celo potraživanje. Kada bi se Zakon striktno sproveo, morala bi značajno da se smanji prodaja robe na odloženo ili na rate, što bi zatvorilo mnoge trgovinske radnje, jer neki građani ne bi više mogli da kupuju ove proizvode sa tako skraćenim rokovima plaćanja. Zbog toga se može očekivati da nakon 31. marta proizvođači i trgovci nađu način da održe tražnju i da istovremeno polako počnu da ulaze u zakonske okvire, objašnjava Korunoski.
U resornom ministarstvu ne veruju da će Zakon uzrokovati blokade velikog broja preduzeća, a Radna grupa, u kojoj su predstavnici i privatnog sektora, pratiće efekte i biti spremna da pronađe rešenje za eventualne probleme.
DUŽE OD VEČNOSTI
U Ministarstvu finansija i privrede kažu za NIN da je namera ovog propisa da se poveća likvidnost srpske privrede, pre svega malih i srednjih preduzeća, skrate rokovi plaćanja između javnog sektora i privrednih subjekata i uvede finansijska disciplina svih učesnika u komercijalnim transakcijama.
Očekivani efekat Zakona je povećanje likvidnosti privrede, uspostavljanje redovnosti u plaćanju i sprečavanje neblagovremenog izmirenja novčanih obaveza. Time će se izbeći dosadašnja česta situacija da preduzeća manje ekonomske snage kreditiraju ekonomski jača preduzeća i time sami zapadaju u nelikvidnost, objašnjavaju u Ministarstvu.
Propis predviđa da dužniku može da bude blokiran račun ako ne plati blagovremeno poverioca. Međutim, ukoliko dužnik ima primedbu na takvo rešenje, sledi parnični postupak. Sagovornici NIN-a se slažu da bi zapravo trebalo da se ide na naplatu potraživanja, a da teret dokazivanja bude na dužniku.
U tom slučaju svako ko duguje bi platio i bio u istoj poziciji kao što je sada 95 odsto poverilaca koji daju robu ili izvrše uslugu pa čekaju naplatu. Isto kao što poverioci dokazuju da im se duguje tako mogu i dužnici da dokažu da im se ne duguje, ističe Knežević.
Radaković se slaže sa Kneževićem i kao ilustraciju koliko dugo može da traje sudski postupak navodi svoj slučaj. On kaže da je sudstvo neefikasno i da se samo na pokretanje postupka od podnošenja zahteva čeka po nekoliko meseci. NJegova firma vodi jedan postupak tri i po godine protiv poznate firme iz oblasti energetike. Za njih smo radili šest meseci bez dinara. Onda je firma gurnuta u stečaj, njen vlasnik je otvorio dve nove i ostavio neplaćene dugove stare firme, otkriva Radaković jedan od recepata za izbegavanje plaćanja obaveza.
Dušan Korunoski kaže da naplata duga sudskim putem traje od 10 do 24 meseca i da će zbog neefikasnosti sudova novi zakon biti teško primenljiv.
Zbog toga su se mnoga građevinska preduzeća od 2008. do 2012. ugasila. Mesecima su radila za naručioce iz javnog sektora, lokalne samouprave i javna preduzeća i vezala većinu svojih resursa za te poslove, a onda mesecima i godinama nisu mogli da se naplate, usled čega su najpre postala nelikvidna, pa nesolventna i na kraju su otišla u stečaj.Ako se želi da novi zakon bude efikasan, proces sudske naplate potraživanja moraće da se rešava u roku od šest meseci, kao u većini zemalja EU, kaže on.
Knežević predlaže da se pri sudovima formiraju veća koja bi sudila u privrednim sporovima u periodu od mesec dana. Efikasnost naplate počiva na efikasnom pravosuđu koje štiti poverioca, a ne dužnika, ističe on.
U resornom Ministarstvu, ipak, kažu da se izvršni postupak završava u roku od pet dana i da ga je nemoguće obustaviti bez valjanih dokaza. Najveći problem je sama naplata, a ne donošenje rešenja o izvršenju. Naplata je problem zbog velike nelikvidnosti privrede i velike verovatnoće da je dužnik u blokadi i samim tim je poverilac prinuđen da čeka naplatu potraživanja do momenta kada dužnik izađe iz blokade, kažu u Ministarstvu finansija za NIN, uz napomenu da su u Radnoj grupi za implementaciju novog zakona i predstavnici Ministarstva pravde i državne uprave, a sve sa ciljem da se privrednim subjektima omogući da ostvaruju svoja prava.
ZATEZNA KAMATA I KAZNE
Zakon predviđa da država i javni sektor ubuduće zbog neblagovremenog plaćanja svojih obaveza plaćaju zateznu kamatu. I to rešenje, međutim, ima slabe strane. Zašto bi država trošila novac poreskih obveznika zbog nesavesnog postupanja institucija i pojedinaca? Logično je da odgovorna lica snose materijalne posledice, a ne poreski obveznici, kaže Knežević.
Drugi, pak, misle da naplatom zatezne kamate poverilac može da nadoknadi bar deo štete. Druga je stvar što će i taj ceh platiti poreski obveznici.
Ne bi bilo ni moralno ni ekonomski opravdano osloboditi javni sektor obaveze plaćanja zatezne kamate, čime bi se privreda ponovo stavila u nepovoljniji položaj u odnosu na javni sektor. Što se tiče prelivanja zatezne kamate javnog sektora na poreske obveznike, budžet ne bi smeo da trpi teret pogrešne poslovne politike i pogrešnih poslovnih poteza. Ali uspostavljanje kontrolnih mehanizama je stvar reforme celokupnog javnog sektora, i nadamo se da će dosledna primena ovog zakona doprineti da se ti mehanizmi uspostave, objašnjava Korunoski.
Branislava Žunić se, takođe, slaže da kamata treba da obezbedi poveriocu naknadu štete, a cilj je da budžetski korisnici ne kasne u izmirenju preuzetih obaveza.
Za odgovorna lica iz javnog sektora, ako prekorače zakonom utvrđene rokove plaćanja, predviđena je novčana kazna za prekršaj od 5.000 do 150.000 dinara. Za privredne subjekte kazne su od 100.000 do dva miliona dinara, a za preduzetnike od 10.000 do 500.000 dinara.
Uz to, poverilac će ubuduće imati pravo da od dužnika zahteva naknadu za kašnjenje u ispunjavanju novčane obaveze u iznosu od 20.000 dinara, za slučaj da novčana obaveza nije izmirena u predviđenim rokovima. Pravo na ovu naknadu je uvedeno po uzoru na preporuku iz Direktive EU, a kao naknada na ime oporavka poverioca, jer mu nije isplaćen dug na vreme, navode u Ministarstvu finansija.
Knežević misli da kazne nisu dovoljne, pogotovo što neki pravni subjekt može da duguje milione, a da bude kažnjen sa par stotina ili nekoliko hiljada evra, dok u Ministarstvu veruju da će se propisanim kaznama preventivno delovati na poštovanje propisanih rokova. Korunoski, pak, misli da su kazne srazmerne sa neto platama menadžera u Srbiji. Od visine kazne mnogo je važnije da li će se slučajevi nepoštovanja zakona prijavljivati, jer je praksa do sada bila da se privatne kompanije koje rade za javna preduzeća, lokalne samouprave i javni sektor, retko odlučuju da ukažu na kašnjenja u plaćanju i samovolju odgovornih lica, naglašava on.
Privatnici su, dakle, do sada ćutke prelazili preko svih kašnjenja plašeći se da će u tom slučaju izgubiti sve šanse za neki budući posao sa javnim sektorom. Ostaje da se vidi hoće li se to promeniti stupanjem na snagu novih pravila. I da li će država iskoristiti poslednju šansu da i za neke buduće obaveze zatraži fakture pre 31. marta, kako na te obaveze ne bi važili novi rokovi plaćanja.
Dušan Radaković, vlasnik firme Mopeks, završio je prošlu godinu sa 77 miliona dinara nenaplaćenih potraživanja, što čini oko 15 odsto ukupnog prihoda. Dobar deo poslova njegova firma, koja se bavi održavanjem higijene, radi za državu i kaže da je do sada bilo teško naplatiti ta potraživanja. Zbog toga je neretko bio primoran da pokuca na vrata banaka i da od njih pozajmljuje nedostajući novac. I sve zato što drugi nisu u ugovorenom roku plaćali svoje obaveze.
Privredi bi najvažnije bilo da se ubrzaju tokovi novca i da se poštuju rokovi plaćanja. U tom slučaju ne bismo morali da uzimamo skupe kredite. Mnoga mala i srednja preduzeća, samo kada bi naplatila svoja potraživanja, imala bi dovoljno novca za obrtni kapital, kaže Radaković.
Mnogi bi pomislili da Radaković s nestrpljenjem čeka 31. mart kada će početi da se primenjuju novi rokovi plaćanja, po kojima država i javni sektor svoje obaveze moraju da izmire najduže za 45 dana, a privredni subjekti među sobom za maksimalno 60 dana. Radaković se, ipak, ne raduje. I do sada su postojala ograničenja u plaćanju od 60 dana pa nisu poštovana. Država jednostavno zaboravlja svoje obaveze, kaže on za NIN.
U BLOKADI
Krajem 2012. u Srbiji je bilo blokirano 45.917 privrednih subjekata koji su, prema podacima PKS, imali 125,8 milijardi dinara neizmirenih obaveza. Zato je sve više onih koji upozoravaju da se ne može krenuti sa primenom novog zakona dok se prethodno ne izmire stare obaveze.
Milan Knežević, predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća i vlasnik kompanije Modus, naglašava da je razduženje osnovni preduslov za primenu novih pravila. Ovaj Zakon ne reguliše stara dugovanja. Ako ja nekom nešto dugujem, ali i sam imam potraživanja, lakše ću se razdužiti ako taj neko meni vrati dug. Ako Zakon ne obuhvata celokupnu materiju na koju se odnosi, nego će da počne da važi od danas, onda je besmislen, objašnjava on.
U Srbiji je prosečan rok naplate potraživanja 130 dana, tri puta duži nego u EU i duplo duži nego u okruženju. Može li se ta razlika smanjiti skorom primenom novog zakona? Hoće li, pre svega preduzeća u stalnoj ili privremenim blokadama moći da plaćaju obaveze na vreme? Neće, kategorično tvrdi Knežević.
Branislava Žunić, sekretar Odbora za bankarstvo i osiguranje PKS-a i član Radne grupe za izradu Zakona kaže da je cilj da se reši problem nelikvidnosti, a ne da pogorša situaciju. Da postoji bilo kakva sumnja da to može da se desi, Zakon se ne bi ni donosio, ističe ona.
Privrednici, ipak, misle da im je trebalo dopustiti slobodu ugovaranja rokova plaćanja bar u međusobnim poslovima. Knežević kao razlog navodi realnu opasnost da će mnoga preduzeća biti blokirana i da će se enormno uvećati broj radnika bez primanja. Rokovi plaćanja mogli su biti i duži uz obaveznu bankarsku garanciju. Tako se ne bi ugrozio osnovni tržišni postulat, a to je pravo slobodnog ugovaranja, kaže on.
Dušan Korunoski, sekretar u Uniji poslodavaca Srbije, ne slaže se sa ovom tvrdnjom. On kaže da ni u drugim zemljama u kojima je primenjivan ovakav zakon uglavnom nije došlo do masovnih blokada, već su plaćanja postepeno počela zaista da se prebacuju u zakonske okvire, a u većini zemalja je za to trebalo godinu i više dana.
I u Srbiji će se verovatno desiti da će oni koji su ugovarali rokove plaćanja od 80 dana pa naviše, postepeno te rokove smanjivati, a da jedna strana neće tužiti drugu, jer joj je u interesu da nastavi poslovanje, kaže Korunoski.
U privatnom sektoru, međutim, značajna prepreka brzom skraćenju rokova plaćanja je masovna prodaja robe na odloženo ili na rate. Prodavac mora, zbog niske kupovne moći stanovništva, da prodaje robu potrošačima uz poček veći od 60 dana, a belu tehniku i na 24 meseca i tu robu može da plati proizvođaču tek kada i sam naplati deo ili celo potraživanje. Kada bi se Zakon striktno sproveo, morala bi značajno da se smanji prodaja robe na odloženo ili na rate, što bi zatvorilo mnoge trgovinske radnje, jer neki građani ne bi više mogli da kupuju ove proizvode sa tako skraćenim rokovima plaćanja. Zbog toga se može očekivati da nakon 31. marta proizvođači i trgovci nađu način da održe tražnju i da istovremeno polako počnu da ulaze u zakonske okvire, objašnjava Korunoski.
U resornom ministarstvu ne veruju da će Zakon uzrokovati blokade velikog broja preduzeća, a Radna grupa, u kojoj su predstavnici i privatnog sektora, pratiće efekte i biti spremna da pronađe rešenje za eventualne probleme.
DUŽE OD VEČNOSTI
U Ministarstvu finansija i privrede kažu za NIN da je namera ovog propisa da se poveća likvidnost srpske privrede, pre svega malih i srednjih preduzeća, skrate rokovi plaćanja između javnog sektora i privrednih subjekata i uvede finansijska disciplina svih učesnika u komercijalnim transakcijama.
Očekivani efekat Zakona je povećanje likvidnosti privrede, uspostavljanje redovnosti u plaćanju i sprečavanje neblagovremenog izmirenja novčanih obaveza. Time će se izbeći dosadašnja česta situacija da preduzeća manje ekonomske snage kreditiraju ekonomski jača preduzeća i time sami zapadaju u nelikvidnost, objašnjavaju u Ministarstvu.
Propis predviđa da dužniku može da bude blokiran račun ako ne plati blagovremeno poverioca. Međutim, ukoliko dužnik ima primedbu na takvo rešenje, sledi parnični postupak. Sagovornici NIN-a se slažu da bi zapravo trebalo da se ide na naplatu potraživanja, a da teret dokazivanja bude na dužniku.
U tom slučaju svako ko duguje bi platio i bio u istoj poziciji kao što je sada 95 odsto poverilaca koji daju robu ili izvrše uslugu pa čekaju naplatu. Isto kao što poverioci dokazuju da im se duguje tako mogu i dužnici da dokažu da im se ne duguje, ističe Knežević.
Radaković se slaže sa Kneževićem i kao ilustraciju koliko dugo može da traje sudski postupak navodi svoj slučaj. On kaže da je sudstvo neefikasno i da se samo na pokretanje postupka od podnošenja zahteva čeka po nekoliko meseci. NJegova firma vodi jedan postupak tri i po godine protiv poznate firme iz oblasti energetike. Za njih smo radili šest meseci bez dinara. Onda je firma gurnuta u stečaj, njen vlasnik je otvorio dve nove i ostavio neplaćene dugove stare firme, otkriva Radaković jedan od recepata za izbegavanje plaćanja obaveza.
Dušan Korunoski kaže da naplata duga sudskim putem traje od 10 do 24 meseca i da će zbog neefikasnosti sudova novi zakon biti teško primenljiv.
Zbog toga su se mnoga građevinska preduzeća od 2008. do 2012. ugasila. Mesecima su radila za naručioce iz javnog sektora, lokalne samouprave i javna preduzeća i vezala većinu svojih resursa za te poslove, a onda mesecima i godinama nisu mogli da se naplate, usled čega su najpre postala nelikvidna, pa nesolventna i na kraju su otišla u stečaj.Ako se želi da novi zakon bude efikasan, proces sudske naplate potraživanja moraće da se rešava u roku od šest meseci, kao u većini zemalja EU, kaže on.
Knežević predlaže da se pri sudovima formiraju veća koja bi sudila u privrednim sporovima u periodu od mesec dana. Efikasnost naplate počiva na efikasnom pravosuđu koje štiti poverioca, a ne dužnika, ističe on.
U resornom Ministarstvu, ipak, kažu da se izvršni postupak završava u roku od pet dana i da ga je nemoguće obustaviti bez valjanih dokaza. Najveći problem je sama naplata, a ne donošenje rešenja o izvršenju. Naplata je problem zbog velike nelikvidnosti privrede i velike verovatnoće da je dužnik u blokadi i samim tim je poverilac prinuđen da čeka naplatu potraživanja do momenta kada dužnik izađe iz blokade, kažu u Ministarstvu finansija za NIN, uz napomenu da su u Radnoj grupi za implementaciju novog zakona i predstavnici Ministarstva pravde i državne uprave, a sve sa ciljem da se privrednim subjektima omogući da ostvaruju svoja prava.
ZATEZNA KAMATA I KAZNE
Zakon predviđa da država i javni sektor ubuduće zbog neblagovremenog plaćanja svojih obaveza plaćaju zateznu kamatu. I to rešenje, međutim, ima slabe strane. Zašto bi država trošila novac poreskih obveznika zbog nesavesnog postupanja institucija i pojedinaca? Logično je da odgovorna lica snose materijalne posledice, a ne poreski obveznici, kaže Knežević.
Drugi, pak, misle da naplatom zatezne kamate poverilac može da nadoknadi bar deo štete. Druga je stvar što će i taj ceh platiti poreski obveznici.
Ne bi bilo ni moralno ni ekonomski opravdano osloboditi javni sektor obaveze plaćanja zatezne kamate, čime bi se privreda ponovo stavila u nepovoljniji položaj u odnosu na javni sektor. Što se tiče prelivanja zatezne kamate javnog sektora na poreske obveznike, budžet ne bi smeo da trpi teret pogrešne poslovne politike i pogrešnih poslovnih poteza. Ali uspostavljanje kontrolnih mehanizama je stvar reforme celokupnog javnog sektora, i nadamo se da će dosledna primena ovog zakona doprineti da se ti mehanizmi uspostave, objašnjava Korunoski.
Branislava Žunić se, takođe, slaže da kamata treba da obezbedi poveriocu naknadu štete, a cilj je da budžetski korisnici ne kasne u izmirenju preuzetih obaveza.
Za odgovorna lica iz javnog sektora, ako prekorače zakonom utvrđene rokove plaćanja, predviđena je novčana kazna za prekršaj od 5.000 do 150.000 dinara. Za privredne subjekte kazne su od 100.000 do dva miliona dinara, a za preduzetnike od 10.000 do 500.000 dinara.
Uz to, poverilac će ubuduće imati pravo da od dužnika zahteva naknadu za kašnjenje u ispunjavanju novčane obaveze u iznosu od 20.000 dinara, za slučaj da novčana obaveza nije izmirena u predviđenim rokovima. Pravo na ovu naknadu je uvedeno po uzoru na preporuku iz Direktive EU, a kao naknada na ime oporavka poverioca, jer mu nije isplaćen dug na vreme, navode u Ministarstvu finansija.
Knežević misli da kazne nisu dovoljne, pogotovo što neki pravni subjekt može da duguje milione, a da bude kažnjen sa par stotina ili nekoliko hiljada evra, dok u Ministarstvu veruju da će se propisanim kaznama preventivno delovati na poštovanje propisanih rokova. Korunoski, pak, misli da su kazne srazmerne sa neto platama menadžera u Srbiji. Od visine kazne mnogo je važnije da li će se slučajevi nepoštovanja zakona prijavljivati, jer je praksa do sada bila da se privatne kompanije koje rade za javna preduzeća, lokalne samouprave i javni sektor, retko odlučuju da ukažu na kašnjenja u plaćanju i samovolju odgovornih lica, naglašava on.
Privatnici su, dakle, do sada ćutke prelazili preko svih kašnjenja plašeći se da će u tom slučaju izgubiti sve šanse za neki budući posao sa javnim sektorom. Ostaje da se vidi hoće li se to promeniti stupanjem na snagu novih pravila. I da li će država iskoristiti poslednju šansu da i za neke buduće obaveze zatraži fakture pre 31. marta, kako na te obaveze ne bi važili novi rokovi plaćanja.
