Bura u čaši vode

Dok se Srbija bori sa zastarelom vodovodnom mrežom, nedovršenim kanalizacionim sistemima, nedostatkom postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, država nema rešenja, pa čak ni nekog opipljivog plana za javno-komunalna preduzeća. Iako vlasnici JKP nemaju novca ni za tekuće održavanje, a kamoli za veće investicije, Branimir LJumović, sekretar Udruženja za komunalne delatnosti PKS, najoštrije se protivi i samoj pomisli na privatizaciju JKP, posebno vodovoda i kanalizacije u najvećim gradovima Srbije. NJihova privatizacija imala bi za posledicu odsustvo ozbiljne državne kontrole, što bi zasigurno bilo štetno za građane, tvrdi LJumović.

Dok u Vladi i resornom Ministarstvu finansija i privrede još nemaju jasnu strategiju o ulasku privatnog kapitala u JKP, Naučno-tehnički savet Udruženja za tehnologiju voda i sanitarno inženjerstvo nedavno je, pozivajući se na iskustva iz Engleske i Francuske, ocenio da bi liberalizacija vodosnabdevanja dovela do pogoršanja kvaliteta vode i efikasnosti upravljanja, gubitka radnih mesta i poskupljenja.

STRAH OD POSKUPLJENJA
Međunarodne multinacionalne kompanije preko svojih lobi grupa i uz pomoć neodgovornih političara uspele su da u izvesnoj meri stvore pravni okvir za uvođenje privatnog kapitala u ovu oblast, donošenjem više zakonskih propisa u 2011. i 2012. godini, kaže LJumović.
Čistom prodajom JKP, kao što su vodovodi i toplane, ne bi se postigao ni jedan pozitivan efekat, a moglo bi da bude negativnih posledica, slaže se i Nikola Zelić, suvlasnik konsultantske firme Faktis. On, ipak, smatra da ima i smisla i potrebe da se privatni kapital uključi kroz javno-privatno partnerstvo. Na taj način obezbedile bi se investicije za izgradnju komunalne infrastrukture a i prisustvo predstavnika privatnog kapitala utiče na veću produktivnost i ekonomičnost u poslovanju, kaže on.

Ipak, postoje dve velike smetnje uključivanju privatnog vlasništva u JKP. Prva je sistemskog karaktera, jer Zakon o komunalnim delatnostima nalaže da u vodovodima država (lokalna zajednica) mora da ima najmanje 51 odsto vlasništva. Štaviše, Zakon o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama propisuje komplikovane procedure, sa mnogo učesnika i koraka u postupku do zaključenja ugovora, tako da se ni od tog zakona iz 2011, kao ni od ranijih ne mogu očekivati takve investicije u praksi, zaključuje Zelić.

Druga prepreka za ulazak privatnog kapitala je poskupljenje vode, što bi bio udar na budžet građana. Privatni ulagač, naravno, očekuje profit od desetak odsto na uloženi kapital, što neće moći da ostvari bez ekonomske cene komunalne usluge, napominje Zelić, prema čijim rečima takvu cenu prosečan porodični budžet u Srbiji ne može da isfinansira. Cena vode i odvođenja otpadnih voda u Beogradu je oko 60, a u Novom Sadu oko 80 dinara po kubnom metru. Kad bi se sa javno-privatnim ulaganjima završili kanalizacioni sistemi sa postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda, da bi se pokrili troškovi i ostvario profit od oko osam odsto, prema njegovoj proceni, cena po kubiku bi skočila na oko 200 dinara. Takva cena vode bi možda i mogla da se podnese, ali ne istovremeno sa poskupljenjem struje i grejanja, koja su takođe neophodna, kaže Zelić.

LOŠA EVROPSKA ISKUSTVA
Koliko je strah od poskupljenja opravdan svedoči i činjenica da je u neuporedivo bogatijoj EU u toku najveća protestna akcija, u kojoj se do kraja februara 1,2 miliona građana izjasnilo protiv planova birokrata iz Brisela da vodosnabdevanje treba oduzeti iz nadležnosti lokalnih samouprava i predati na raspolaganje privatnim preduzetnicima. Prve na udaru našle su se prezadužene zemlje, Portugal i Grčka, od kojih Brisel traži da smanje državne troškove pa i za komunalije.

Južnoportugalska opština Pasos de Fereiras je poslušala naredbu. Posledice su bile pad kvaliteta pijaće vode, višestruko povećanje računa i masovni protesti lokalnog stanovništva. U Portugaliji je, naime, posle privatizacije za samo nekoliko godina voda poskupela 400 odsto, kvalitet je lošiji nego što je bio, a stanovnici nemaju para da kupuju flaširanu vodu. Iz Brisela, međutim, i dalje insistiraju na otvaranju tržišta, iza čega se zapravo krije namera da se otvore vrata za privatizaciju vodosnabdevanja i u zemljama u kojima je to do sada bio tabu, u Austriji, delovima Nemačke...

Protivnici iznose brojna negativna iskustva. U Londonu i Bordou je posle privatizacije pao kvalitet pijaće vode. Isto se desilo u Španiji, s tim što su tamo cene skočile, a novi vlasnici modernizovali mrežu kao što su pre privatizacije obećali.

Građanska akcija Right2water (Pravo na vodu) koja širom EU preko interneta skuplja potpise protiv privatizacije već je postala najmasovnija inicijativa od kada postoji Unija, a rok za skupljanje potpisa ističe tek u novembru. Ukoliko u najmanje sedam zemalja peticiju potpiše određeni broj građana, Evropska komisija moraće da reaguje, jer je prvi uslov, milion potpisa, ispunjen za samo nekoliko sedmica, a najagilniji u akciji su Nemci. Ako pokret Pravo na vodu ispuni i drugi uslov, Evropska komisija moraće u roku od tri meseca da preispita inicijativu, a u Briselu se već čuje da je malo verovatno da će Komisija olako preći preko zahteva više od milion građana, iako je u nekim zemljama, poput Francuske, vodosnabdevanje odavno privatizovano. No, zato većina građana Austrije i Nemačke ne mogu da zamisle da im vodu, kanalizaciju ili gradski saobraćaj organizuje bilo ko drugi osim lokalne samouprave.

Iako se smatra ocem privatizacije vodosnabdevanja, Mišel Barnije, komesar za unutrašnje tržište EU, nedavno je negirao da zagovara davanje koncesija privatnim firmama za vodosnabdevanje, kanalizaciju, odnošenje smeća ili javni prevoz, ali je istakao da se u svim tim oblastima interesi lokalnih samouprava poklapaju sa interesima moćnika i preduzimača, što je pogodna baza za mito i korupciju. On negira da EU želi da kompletno privatizuje vodosnabdevanje, već hoće da stane na kraj korupciji, koja je često bila vezana za koncesije ovog tipa. Barnije upire prst u predstavnike vladajućih partija, koji dele koncesije svojim finansijerima, a glavešine ubacuju u dobro plaćene upravne odbore. Zvuči poznato, zar ne?

Protivnici ovih nakana, uglavnom sindikalci, ekolozi i vanpartijski aktivisti, ističu da su dosadašnja iskustva sa privatizacijom vodosnabdevanja katastrofalna po potrošače. Pozivaju se na slučaj Londona, gde je vodovod privatizovan još pre par decenija. Tamošnji snabdevač, Thames Water, osetno je povećao cene, ali nije ispunio obavezu o investicijama u kanalizacionu mrežu, tako da i danas dobar deo skupe pitke vode curi iz cevi i nestaje, a sve to plaćaju žitelji britanske metropole. I u nemačkoj prestonici se dešavaju grozni slučajevi. Vodosnabdevanje u Berlinu je poluprivatizovano, jer su 49,9 odsto akcija otkupili nemački RWE i francuska Veolija, a građani se žale da sada plaćaju vodu znatno skuplje nego ranije, prosečno više od 600 evra po domaćinstvu godišnje, a dva privatna koncerna su od 2000. imala čistu dobit od 1,5 milijardi evra.
I iz politički suprotstavljenih tabora, od levice i zelenih, do liberala i desničara, sve su glasnije primedbe da voda ne bi smela da se tretira kao bilo koja druga roba. Pljušte i međusobne optužbe dok jedni govore o međunarodnoj vodenoj mafiji, drugi uzvraćaju da se radi o provincijalnom nepotizmu, koji se protivi zdravoj konkurenciji.