Srpska idila

Granulo i sunce. Na proplanku stoji Tači, telefonira, al ne može da uhvati signal, pa se sve nešto krivi. Ovi naši zabrinuti, da neće da ih napadne? A u stvari, zove Dačića, da mu čita novi plan, a ovaj ga sve ne čuje.
Stiže i Siniša Vučinić, žao mu što je Uroš opet u zatvoru, da se pomoli za njega. Gleda ga Pahomije, deliju, pa mu toplo oko srca. Odjednom, prašina iza okuke, eno tri crne limuzine. Dolazi Đilas, isposnik, prepisao sve na stranku, da pokrije kredit, pa i on na pričešće. Nervozan, nikako da objasni Šapiću da dug ostaje i kad se banka ugasi.

Nekako svi zajedno uđoše u crkvu Zorana i Bajatović ruku podruku kad ono tamo, pred Raspećem Isusovim, Vučić meditira. Broji koliko još dana pakla mu je ostalo, šta će posle, ali se i pita da li su to na fresci stvarno vanzemaljci ili personifikacija Sunca i Meseca. I ne zna šta bi više voleo da jesu, možda ipak vanzemaljci. Ne smeta mu Čeda što se tri puta, odro malo kolena, provlači ispod sarkofaga svetog kralja Stefana Dečanskog, za zdravlje i blagostanje.



Gde je Toma, pitaju se u sebi, a on drema na Andrićevom vencu i sve ovo sanja. Odjednom, lupa neka pogleda, ono Siniša Mihajlović, samo nekako mali, kao da ima 10 godina, igra lopte u trpezariji kralja Aleksandra. Tomu, još ljutog što je Boris gledao utakmicu sa Josipovićem, a njega nisu zvali, podseti reprezentacija na rekonstrukciju vlade, i zabrinu to što smo tek pri kraju zaigrali koliko-toliko, pa pomisli E pa nećeš vala, za Kosovo ima da kako treba krenemo na vreme, mada mu je od te misli malo i nelagodno.
Sve to čuje Cane Subotić, zadovoljan, sprema se do Uba, misli se dal da zovne Šarića, pa neće, da ga ne povežu.
Svašta se nadogađalo tog dana, i svi nekako smireni, pomalo setni, ali zadovoljni. Malo je potrebno za sreću.