Sajber traume

Više od pet godina je Brendon Brajant svakodnevno provodio između osam i deset sati sa jednim kolegom pred brojnim monitorima i tastaturama u jednom kontejneru u Novom Meksiku. Službeno se to zove kokpit, kao kod pravih aviona. I kada bi on pritisnuo jedno dugme, na drugom kraju sveta bi bili ubijani ljudi. Brajant je bio pilot, bolje reći upravljač bespilotnih letilica, koje su kružile više od deset hiljada kilometara daleko nebom Avganistana i osmatrale stvarna ili navodna skloništa ili baze Al kaide i ostalih američkih neprijatelja, na koje bi on posle naredbe za otvaranje vatre usmeravao navođene rakete. Takvih je akcija bilo bezbroj, ali mu je jedna ostala u pamćenju i zbog nje će ubrzo i napustiti avijaciju, kako je ispričao nemačkom magazinu Špigl.

Tog dana se na monitorima video skroman kućerak i staja za koze. Nigde okolo nije bilo ljudi, a onda je iz udaljenog komandnog centra stigla naredba za ispaljivanje rakete sa letilice tipa predator. Projektilu treba 16 sekundi da stigne do cilja. Slike sa kamera montiranih na bespilotnoj letilici prenose se preko satelita do monitora u kokpitu sa zadrškom od dve do pet sekundi. Kada su ostale samo tri sekunde do udara, Brajant je na ekranu primetio dete koje se iznenada pojavilo. Nulta sekunda je bio trenutak kada se Brajantov digitalni svet sudario sa stvarnim svetom u seocetu blizu Masar-i--Šarifa. Pilot je na ekranu video eksploziju, delovi kuće su se urušili, dete je nestalo. Brajant je osetio mučninu u stomaku.

Kolegu kopilota je upitao: Jesmo li upravo ubili dete, a ovaj je odgovorio da misli da jesu. Na prozoru za četovanje na monitoru su upisali: Da li je to bilo dete? A onda je neko njima nepoznat, ko je sedeo u nekoj komandnoj centrali ko zna gde na svetu i posmatrao akciju, odgovorio: Ne. Bio je to pas. Brajant i kolega su premotali video-snimak i detaljno ga gledali i zapitali se: Pas na dve noge?

CILJEVI
Brajant je šest godina bio avijatičar, ali mu to nije bio životni cilj on je želeo da bude novinar, ali je napustio studije iz finansijskih razloga. Slučajno je čuo da armija ima sopstveni univerzitet, na kojem može besplatno da studira. Pošto je uspešno položio prijemne ispite, šalju ga na obaveštajni smer, gde je naučio da upravlja kamerama i oružjima bespilotnih letilica, da analizira slike terena i vremenske karte. Sa 20 godina je obavio prvi zadatak na nebu Iraka, koji nije bio borben, već čisto osmatrački. NJegova letilica je pratila američki konvoj i trebalo je da se brine za bezbednost vojnika. Iznenada je na drumu primetio jedno oko, kako stručnjaci nazivaju mesto gde neprijatelj postavlja eksploziv. Brajant se seća da je kolona bila još daleko od mine i bilo je dosta vremena da se upozori, ali komunikacija nije funkcionisala jer je odred na zemlji iz bezbednosnih razloga isključio radio-vezu. Bespomoćno su dva pilota gledali snažnu eksploziju u kojoj su petorica američkih vojnika poginula. Od tog trenutka Brajant veruje da ima na duši živote petorice svojih zemljaka.

Među kolegama piloti poput Brajanta važe za kukavice i obične pritiskače dugmića. Tako je nedavna ideja ministra odbrane, da se i za ove pilote naprave odgovarajuća odlikovanja, naišla na snažan otpor pravih boraca i veterana. Pošto je ovaj rad veoma nepopularan, armija je morala da angažuje čak i vojne penzionere.

Brajant se seća svoje prve borbene akcije. Tada je ubio dva muškarca, a na ekranu je puna dva minuta pratio agoniju trećega, kome je raketa raznela nogu. Nesrećnik je držao patrljak noge iz kojeg je tekla krv, da bi konačno pao mrtav. Posle smene, Brajant je iz kola nazvao svoju majku i gorko je ridao. Nedelju dana se osećao kao odvojen od čitavog čovečanstva. Sada sedi u svojoj omiljenoj poslastičarnici u Misuli, posmatra ljude, čita Ničea i Tvena, često menja stolice, ne može dugo da sedi na jednom mestu, jer ga to čini nervoznim. Devojka ga je nedavno napustila. Prethodno ga je pitala šta ga muči, a kad joj je on sve ispričao pokupila se i otišla, nije želela da deli njegov teret.

SAVEST
Od 2007. bio je stacioniran u Iraku. Sa jednog aerodroma pokretao je bespilotne letilice i dovodio ih do visine za kruženje, kada komandu na avionom preuzimaju kolege iz daleke Amerike. Predatori mogu da lete čitav dan, ali su spori, tako da su im baze blizu operativnog terena. Dve godine kasnije prešao je u specijalnu jedinicu avijacije u Novom Meksiku, stacioniranu u jednoj selendri koja se sastoji od prikolica za stanovanje, skromnih bungalova i benzinskih pumpi, satima udaljenoj od prvog grada.

Brajant voli noćne smene, jer je tada dan u Avganistanu. Na monitorima vidi predele koji ga podsećaju na rodnu Montanu, prati seljake na poljima, dečake kako igraju fudbal, vidi muževe kako grle decu i žene. Kada padne mrak on uključuje toplotne kamere. Leti mnogi Avganistanci spavaju usled velike vrućine na ravnim krovovima svojih kuća. Video je kako parovi vode ljubav: To su dve infracrvene tačke, koje se stapaju u jednu.

Nedeljama posmatra određene ljude, talibane koji skrivaju oružje ili one koji se nalaze na nekakvim tajnim listama i čije kretanje prati vojska, tajne službe ili informanti. Sve to traje dok neki nadređeni ne izda naredbu za pucanje. Peče ga savest zbog dece kojima je oduzeo očeve. U svom dnevniku je napisao: Na bojištu nema raznih strana, ima samo krvi i totalnog rata. Ja sam tako mrtav. Želim da mi propadnu oči.

Noću više nije mogao da spava, pa bi sve vreme naporno trenirao. Počeo je i da se suprotstavlja svojim komandantima. Jednog dana, u kokpitu mu je pozlilo, telo mu se zgrčilo i pljuvao je krv. Odredili su mu pola godine bolovanja. Vojne vlasti su kod Brajanta konstatovale posttraumatski stresni poremećaj (PTSP), tako tipičan za frontovske borce. Nije se ispunila nada da je moguće voditi udoban rat, u kojem neće biti duševno ranjenih vojnika. A odluku da ne produži ugovor sa armijom doneo je kada je čuo samog sebe da kolege u kokpitu pita: Hej, koji kurvin sin gine danas?

Osmosatno ratovanje

Američko ministarstvo odbrane je nedavno potvrdilo postojanje brojnih slučajeva mentalnih problema kod pilota teledirigovanih letilica. Kod ovih kontejnerskih pilota su podjednako prisutne depresije, strahovi i posttraumatski stresni poremećaji kao i kod pravih pilota, angažovanih u borbenim akcijama. Istraživanje je obuhvatilo 709 upravljača bespilotnih letilica i 5.256 pilota borbenih i drugih aviona i obavljeno je između oktobra 2003. i decembra 2011. Ove aktivnosti, iako su hiljadama kilometara udaljene od ratišta i borbenih dejstava, izazivaju jake stresove i imaju teške posledice po posade, kaže Piter V. Singer, koji važi za svetski vodećeg eksperta za sajber-ratove i upotrebu bespilotnih letilica.

Nezavisni eksperti i zvaničnici ratnog vazduhoplovstva su za NJujork tajms nabrojali neke od mogućih uzroka ovih tegoba. Na prvom mestu je praćenje uživo borbenih akcija i stradanja vojnika i civila, zatim naporan rad u izolaciji, sa nefleksibilnim smenama, stres zbog nedostatka kadrova kao i stalno balansiranje između porodičnog života i borbenim akcijama. Zbog toga je kod njih zapažen i veći stepen zloupotrebe zabranjenih supstanci (drogiranje) i češće suicidalne pomisli. Jedan od autora istraživanja, epidemiolog Žan Lin Oto, kaže da su sobni piloti svedoci krvoprolića, dok borbeni piloti to nikada ne vide.

Tipično je da posle nekog vremena ne mogu da izdrže da na veliku daljinu upravljaju borbenim dejstvima a da nisu fizički prisutni i direktno suočeni sa protivnikom. Mnogi upadaju u ozbiljne krize zbog protivrečnosti idiličnog porodičnog života i osmosatnog ratovanja. Kako spojiti to da se za vreme doručka i predveče bude brižan tata i suprug, a u međuvremenu hladni, staloženi ratnik? Kod sve više ovih ljudi to izaziva trajni stres, isto kao kod vojnika na ratištu, piše nemački Cajt.