Iskreni zavisnik

Pre desetak godina prvi put sam uživo videla Nika Noltija upravo u Kanu: bio je još handsome. Danas je Nik Nolti svoja senka: slab, usahnuo, teškog hoda i jedva čujnog glasa. Jedino su one njegove plave oči ostale iste, bistre i lepe.

Šta se s njim dogodilo? Posle godina opijanja, shvatio je da ništa nije važnije od zdravlja. I zato danas živi pod posebnim režimom.

Ovoga puta Nik Nolti bio je u Kanu zbog premijere filma Olivijea Asajisa “Čista”, drame o ženi čiji je muž umro od droge a ona pokušava da je ostavi ne bi li dobila svog malog sina natrag. Nik Nolti igra oca koji uprkos bolu zbog gubitka sina hoće da joj u tome pomogne. Velika, dobra uloga jednog od najznačajnijih glumaca Holivuda čiji je životni put jednako zanimljiv kao i onaj filmski. Nik Nolti je rođen 8. februara 1941. u Omahi, Nebraska. Još kao dete je bio čudan, tako kruži legenda. Tako i počinjemo ovaj razgovor u Kanu, u jednom od njegovih ekskluzivnih hotela, “Grej d’Albionu”...

Bije vas glas buntovnika. Da li s pravim razlozima?

- Mislim da jesam. Oduvek sam to bio. Recimo, mrzeo sam školu. Nikada ništa nisam u njoj uspevao da naučim. Ona je za mene bila uvek veoma stresna zbog toga što je moj mozak funkcionisao na sasvim drugačiji način. Ali sam, srećom, bio snažne građe i to sam iskoristio. Video sam da mogu da prolazim kroz školu ne radeći ništa, ne učeći ništa... sve dok sam se uspešno bavio atletikom.

A posle?

- Posle sam otišao od kuće. Vrlo mlad. Otišao u Arizonu da tamo trčim za jedan koledž, ali kratko. Pazite, bilo je to hipi vreme u kome su mnogi Amerikanci ostali zavedeni romanom DŽeka Keruaka “On the road”. Ta knjiga je obeležila mnoge naše živote. Ja sam joj totalno verovao. Prihvatio njene vrednosti. I tim tragom se zaputio, recimo, do Meksika gde sam živeo u jednom bordelu pet meseci. Bilo je to oslobađajuće iskustvo. Ne zbog seksa, već zbog jedne devojke u koju sam se zaljubio. Imao sam osećaj potpune slobode, naputovao se mnogo tih šezdesetih godina.

Kako ste otkrili da je gluma ono što vas privlači?

- Uz prijatelje s kojima sam se u to vreme družio. Radio sam u jednoj čeličani a oni u nekim malim pozorištima u Pasadeni. I malo-pomalo, otvorile su mi se oči: pa, to je to, to bi tebi dobrodošlo, kreativan posao, onaj zbog kojeg možeš uvek da pobegneš iz stvarnosti. Dok nisam upoznao pozorište, i to iznutra, način na koji pripremaju predstave i sve što uz to ide, nisam ni znao da je to bekstvo moguće na jedan tako očaravajući način. Ali, jednom kada sam to razumeo, to me je definitivno opredelilo za glumu. Igrao sam punih petnaest godina u manjim, regionalnim teatrima pre nego što sam došao do prvog filma.

Dosta kasno. Počeli ste najpre na televiziji sve do, na primer, čuvene komedije “48 sati” sa Edijem Marfijem...

- Jeste, bio je to prelomni trenutak.

Zašto vam je toliko važno to bekstvo iz stvarnosti?

- Zato što uopšte nisam fan stvarnog života. Stvarni život ima neka, sačuvaj me bože, pravila koja su meni oduvek bila strana. Jer se moj um kreće u sferama mašte. Mislim da je, u stvari, moj osnovni problem u tome što nikada nisam umeo da procenim ljude. To mi je izmicalo. Reč je o percepciji, da prepoznaš normalnost. Ja, ne. Ja sam uvek video krajnosti. Krajnosti su mene jedino i privlačile. A kad se upetljaš s krajnostima, to je onda siguran put do pakla. Nažalost, život mi je uglavnom tako prolazio.

U mnogim ekscesnim situacijama koje ste sami stvarali?

- Zato što sam osetljiviji nego što izgledam. Pri tom, nisam dozvoljavao da se to lako vidi. Pa je bilo svega...

Čak tri braka?

- I to. Sad živim sa sinom i njegovom devojkom na jednom ranču u Malibuu. Potpuno zdravim životom.

Idu priče o tome?

- Da, zato što sam ja i taj zdravi način života doveo do ekstrema. Zato idu priče. A nije netačno, ne mogu reći. Moja fasciniranost zdravljem počela je posle filma “Lorencovo ulje” u kome, pored Suzan Sarandon, igram očajnog roditelja kome sin umire od leukemije. Istinit događaj. Otud me je toliko impresionirala ogromna borba tih roditelja da ne izgube dete. Počeo sam sve više vremena da provodim s lekarima, nutricionistima i psihijatrima, ako hoćete i kancerolozima, odlazio na njihova savetovanja, ušao sasvim u tu tematiku. Radilo se, u stvari, o tome da sam znao da pijem od ranog jutra, da sam mogao da pijem svaki dan, bio sam - moj izraz - funkcionalni pijanac. Sve dok se nisam učlanio u udruženje “Anonimnih alkoholičara” i pristao na terapiju koja je podrazumevala potpuno novu stranicu života.

Što znači?

- Recimo, gomilu vitaminskih pilula dnevno, hormonske injekcije, gimnastiku pet puta nedeljno, isključivo hranu organskog porekla, uzgajam je čak na svom ranču.

Verujete li da možete tako da zaustavite proces starenja?

- Ne. Mogu, međutim, naglašeno da usporim taj proces. Kontrolisanjem hormonskog balansa, izbegavanjem stresa, telesnim vežbama i prirodnom ishranom. Uživam u tome, moji dani su ispunjeni, tačno znam šta radim u svakom trenutku. Čitao sam da je sve to zapravo neko moje novo zamajavanje i da sam jednu zavisnost zamenio drugom. Ako je i tako, dobro. Svesno sam izabrao taj put.

Koji je, verovatno, skup?

- Veoma. Međutim, nikada ništa u životu nisam radio na pola. Dok sam pio, bio sam alkoholičar. Sad mi je zdravlje bitno i ja opet idem do kraja. Američki tabloidi su tome dali naslov: Nolti juri mladost. Ne, mislim da se radi o mojoj žudnji za večnim životom. Racionalno, znam da je to nemoguće i da ćemo svi umreti. I ja prihvatam taj proces umiranja. Jedino što hoću, jeste da budem što zdraviji na svakom od tih koraka.

Pre dve godine američki tabloidi su, takođe, objavili vašu fotografiju sa neobično nakostrešenom kosom, kao da ste bili uključeni u struju, u trenutku kada vas je zaustavila policija u Los Anđelesu a da vi uopšte niste znali gde se nalazite, bili u nekom čudnom stanju. To baš ne ide sa pričom o zdravlju?

- Dogodilo se to 2002. godine i to baš, zamislite, 11. septembra. Krenuo sam svojim kolima na sastanak u sedište “Anonimnih alkoholičara” i osetio da ne mogu da idem tamo, nije mi se dalo, onda sam okrenuo kola i umesto da se vratim kući, nehotice sam izašao na autoput. Tad me je zaustavila policija. Nisu me odmah prepoznali. Sećam se da sam pomislio: eto, gotov si! I bio čak vrlo zadovoljan zbog toga. Nije mi se nimalo dopala ideja da vozim kola koja ne kontrolišem. Zavisnost jeste bolest, ali čovek ne bi smeo da vozi pijan, drogiran. Drugi mogu da stradaju. Taj me je događaj jako uzdrmao. Video sam da ne vladam sobom onda kad je bitno. U Americi postoji izraz: borba ili letenje, fight or flight. Bila je to za mene prekretnica.

Često ste i igrali ljude vama slične?

- Mislim da je moj najveći glumački kvalitet upravo moja opsesivno-kompulsivna priroda. Ona mi pomaže da sebe potpuno poistovetim sa ulogama.

Koje biste, ipak, izdvojili?

- Onu u filmu “Princ plime”, zatim u filmu “Tanka, crvena linija”, pa ulogu Tomasa DŽefersona; volim gotovo sve svoje uloge.

Zar niste više umorni od glume?

- Moj najveći strah je od prestanka glume. Mrzeo sam uvek pauze. Zato što su pauze donosile stvarnost. Pokušavao da budu što kraće, išao iz filma u film. Mislim, lepo je ovde u Kanu, posle projekcije filma i sve tako, ali ono što sam najviše voleo, a volim i danas, to je sam početak proba pred snimanje. U tom trenutku ja zatvaram vrata svog života i ulazim u nešto drugo.

Negde sam pročitala da ste smrt majke doživeli izuzetno teško?

- Da, tačno, gledao sam svoju majku koja je, amputirane noge, preda mnom u najstrašnijim mukama umirala. Nikakav novac ovog sveta nije mogao da joj pomogne. Dala mi je vrhunsku lekciju. Video sam da je kraj strašno, strašno bolan. Otada više cenim život. Mislim da je to negde cela moja priča: do gubitka majke svoj život sam nemilice trošio. Sada pokušavam da on potraje.

Pomaže li, recimo, Kan u tome, sva ova lepota i energija?

- Veoma volim ovaj festival. Pun je života. Veoma mi je drag i mladi francuski reditelj Olivije Asajis. Zahvalan sam mu na jednoj sjajnoj ulozi u jednom odličnom evropskom filmu kao što je “Čista”.