Rat slika

Dok je Buš Senior u Iraku vodio rat, još je i bilo dobro: Si-En-En je imao monopol izveštavanja sa lica mesta. Sa Bušom Juniorom je drugačije. On dozvoljava da ga slikaju dok 1. maja sleće na aerodrom “Abraham Linkoln” da bi najavio prekid borbenih dejstava ali brod nije krstario Golfskim zalivom nego kalifornijskom obalom. Ovo je mjuzikl medijskog rata. Ozbiljna strana jesu fotografije mučenja koje sada kruže svetom.

Mogu sebi da objasnim: to što rade Amerikanci je njihova stvar. To je bilo tako i za vreme rata u Vijetnamu. Ja sam samo protiv toga da mi odobravamo američki rat. Upravo to se sada ponovo dešava. Tamo predsednik počinje rat, što bi meni moglo da bude svejedno, ali ne: ovde u zemlji se javljaju političari, koje treba da shvatimo ozbiljno, i pokušavaju da nas nagovore da podržimo rat. Maknamara, tadašnji američki ministar odbrane, svojevremeno je rekao da je rat u Vijetnamu bio greška. Bilo je više od dva miliona žrtava. I ovog puta će se kasnije ispostaviti da je rat bio greška.

Ako zamislimo da je Dostojevski slušao najnovije vesti iz Iraka, kod njega bi verovatno užasnutost prouzrokovana dešavanjima izazvala saosećanje sa svim žrtvama. Zaista više nema svrhe da se opirete mišljenjem. Ti pripadaš tome. Bez obzira na sve osude. Uopšte ne pomaže to što te ovaj američki predsednik sa svojom igrom imitacije nalogodavca uopšte ne interesuje. On ti negativno imponuje kao niko do sada.

Setimo se slika iz Mu Laja, slika vijetnamske žene, na čije slepoočnice je naslonjena cev oružja američkog vojnika. Tada je to počelo: nijedno mišljenje neće izraziti to što slika poručuje. Tek je sada kod nas poznato šta je čovek sa inicijalima istim kao Kenedi, DŽon F. Keri, izneo na Senatu u Vašingtonu aprila 1971. On se bio upravo vratio u domovinu sa zvanjem poručnika mornarice i čitao je ono što su mu priznali američki vojnici: da su “silovali žene, odsecali uši i vadili oči, omotavali telefonske gajtane o genitalije zatvorenika i priključivali struju, sekli udove, dobrovoljno pucali na civile, palili sela, ubijali stoku i trovali namirnice”.

To je tada bilo primljeno k znanju, a Bušova partija je htela da u sadašnjoj izbornoj kampanjidžponovo podgreje istu stvar. Ali zamislite samo da su tadašnja dešavanja bila fotografisana digitalnom kamerom i da su te slike obišle svet, kao sada ove iz zatvora Abu Greib! Digitalne slike i njihova primena na Internetu tada još nisu bili mogući. Intelektualac koji nam prebacuje zašto je rat uopšte morao da bude vođen? Iz razloga u kojima su moral i politika nerazdvojivi? Oni koji opravdavaju će sada reći da su Amerikanci učinili sve da istina izađe na videlo. I rat čini ljude sirovim, to je uvek tako. Čovek sa kapom, koga muče strujom, postao je stilizovana ikona. Scene mučenja, koje mogu da se nose sa najstrašnijim holivudskim horor scenama, navodno su bile organizovane od strane vojnika DŽ i DŽ i fotografisane su u “vakuumu”. Čija su deca ti vojnici? Ovde ću se ponovo setiti Dostojevskog, čija je sposobnost da saoseća najveća od svih ostalih. Naravno da takve stvari ne bi uradili sa Norvežanima ili Ircima. Ali sa Arapima da. A kada onda slike dođu u Belu kuću i senatori moraju da ih pogledaju, dolazi do užasavanja: kažu da su morali da pogledaju u “ponor pakla”.

Senator Durbin: “ U jednom momentu više nisam mogao da gledam.” Ko to ne razume! Naši polito-moralni intelektualci očigledno veruju da mogu da budu na pravoj strani. Ja to smatram željom koja ne može da se ispuni posle vrtića. Od nekog prljavog posla svako profitira. Ipak, trebalo bi da bude moguće da ne odobravamo svaki rat i da ne tražimo razloge za njegovo opravdanje.

Ministar Ramsfeld je delovao. Nijedna od 1600 groznih slika ne sme biti izneta javnosti. Pretpostavljam da će američka armija instalirati mašinu pomoću koje će ubuduće svi kompjuteri koje koriste vojnici biti pod nadzorom. Moguće je da se u narednim američkim ratovima neće ni koristiti digitalna kamera. Ali to je malo verovatno. Još se nije desilo da se neko tehničko dostignuće izbriše. Mi uvek radimo sve što je u našoj moći. Digitalna slika, video-traka, uopšte, slika kao medijum vođenja rata je već odavno u upotrebi. To je dokazano kada smo morali gledati Martina Šlajera kao zatvorenika RAF-a. Ja bih tada ispunio svaki uslov RAF-a, samo da ne moram da gledam tog sirotog zatvorenika.

Amerika će još voditi brojne ratove jer posle jednog Klintona uvek sledi jedan Buš. Pošto je sve to iza nas, ne bi trebalo da mi učestvujemo u ratu. Kada kažem “mi”, mislim na Evropljane. Kada Evropa ne bi učestvovala u podeli sveta na dobro i zlo, to bi oslabilo Bušove ratnike. Ali plašim se da se posledice slika mučenja više ne mogu ispraviti. Niži stepeni službe, koji su fotografisali ili dozvolili da se fotografiše, biće kažnjeni, a šefovi su ponosni na to da izdaju naredbe u jednoj državi u kojoj se ti i takvi kažnjavaju po zasluzi. Ali teško da se jedno ovakvo delo sme pripisati samo počiniocu.

Dakle, čije je to dete, kome je jedna ovakva fotografija zabavna? Ako bi ti fotografi morali da zapišu šta su videli, sigurno bi im bilo dosadno. Ali brza digitalna fotografija je pokušaj da se reše svega onoga što se u njima nagomilalo tokom ovog glupog rata. Pred kamerom se ponižava više ljudi. Jednom 26-godišnjem Amerikancu se pred uključenom kamerom odrubljuje glava. Proglašen je rat slika. Slike sa obe strane služe da bi naoštrile one koji ubijaju. Slika kao medij, koja budi naše saosećanje, motiviše ubice na još gore stvari. Što je razvijenija tehnika fotografisanja, utoliko je užasnije zlo. Slikama se sveti za slike. To što na slikama stradaju ljudi, u besu se zanemaruje. Ali, molim vas, u Americi se sudi zločincima. Tačno. Pravna država nije samo prazna reč. Tu mogu Ramsfeld i njegovi ljudi da sarkastično komentarišu Ženevsku konvenciju koja propisuje kako se treba ophoditi prema zatvorenicima. Ali Ženevskoj konvenciji prema poslednjem iskustvu nedostaje jedan deo: ko slikom ovekoveči kako se muče ljudi, zaradio je istu kaznu kao i mučitelj.

Meni nedostaje pravna logika da izrazim kako ovo slikanje nije nimalo manje užasno od samog čina mučenja. Slikanje užasa i gadosti je beskrajno povređivanje ljudskog dostojanstva. Gete je 1872. rekao: “ Od danas počinje jedna nova epoha svetske istorije i vi možete reći da ste tome prisustvovali.” Ako se slikanje takvog užasa ne prezire, i to tako ne prezire da ni gledanje takvih slika nije strašno. Dakle, ako se slikama nastavi vođenje rata, onda Amerikanci za sebe mogu da kažu da su otvorili novo poglavlje svetske istorije. Nadam se da neću moći da tvrdim da će na to biti ponosni. Pred sudom će se pojaviti i vojnik koji je navodno mučio ljude a braniće ga Geri Majers, koji je već branio američke vojnike koji su “skrivili” u masakru Mu Laj u Vijetnamu. Dostojevski bi onome koji se pojavljuje pred sudom napisao: “Budite svesni mog saosećanja. Vi niste krivi, vas su zaveli.” Ali ti koji su zaveli, peru svoja usta nevinosti.