19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Foto: Dejan Živančević
Mi smo ti ekstremisti, ali, auto vam nismo izlupali. Možda ćemo kasnije. I, kao što vidite, oči nam nisu krvave, kao što pišu mediji, koji služe za širenje užasa laži, mislim na naše, jer isti su kao vaši. Ma, nama je bitno da ste vi živi.
Stajali su tu na terasi crkve Sv. Filipa Jakova, odmah iza vukovarskog vodotornja, iznad obale Dunava, njih trojica, Tomislav Josić, predsednik ratnih veterana Vukovara, ujedno predsednik Stožera za odbranu Vukovara, Danijel Rehak, predsednik hrvatskog društva logoraša i Damir Barna, predsednik vukovarskog HDZ-a. U samoj crkvi, dvadesetak koraka dalje, u tišini oko 80 hrvatskih ratnih veterana. Nemaju ništa oni protiv Srba, ako su na dovoljnoj distanci, ali da, imaju protiv ćirilice u Vukovaru. Spremni da pokrenu bes hrvatskih ratnih veterana i postroje ih pred one koji pokušaju da po nalogu hrvatske vlade postave tablu sa natpisom Vukovar na ćirilici.
Nikoga ne mrzimo, jednostavna je stvar, ćirilica je za nas nastavak agresije, kaže Barna.
ZLOČINI
Šta može biti problem sa ćirilicom za ljude koji su preživeli pakao 1991. godine? U tom gradu ubijeno je i nestalo 5.000 ljudi. To nije mala stvar. Ima li smisla pitati bilo koga tu gde se odvijala tromesečna opsada i neprekidno granatiranje od strane JNA u akciji pod nazivom Operacija Vukovar da li su rane još žive i otvorene? Ili, zašto dvadeset i dve godine nakon tog užasa nepoverenje između Srba i Hrvata ne nestaje, tu gde je na 11 kilometara udaljenosti na nekadašnjem poljoprivrednom imanju streljano 264 zarobljenih Hrvata, preuzetih iz vukovarske bolnice.
Nemamo ništa jedni protiv drugih, ali nema ljubavi među nama, kažu jasno. Nema ni otvorenog sukoba među njima, u tom gradu bez vojske, kojim patrolira isključivo policija. Precizno rekonstruisan od temelja, bez tragova razaranja, ljudi povučenih iza zidova, I potpuno bezbedan. Uljudni su i ljubazni pripadnici dve podeljene etničke zajednice u oficijelnim međusobnim razgovorima, ali, njihova dva sveta nikada se ne dodiruju. Na večitoj su distanci. Iskra među njima lako je zapaljiva.
Imamo razloga da ne verujemo jedni drugima. Pucali smo jedni na druge i teško je sad da budemo frendovi, puno toga lošeg se desilo, da bismo rekli ajd, zaboravićemo sve, kažu Vukovarčani. O ratnim danima govore sa dozom rezerve. Ako ih pitate direktno:
Vi, Srbi i Hrvati, živite li normalno zajedno sada?, odgovoriće: Niko tu nikoga ne dira.
To više nije isti grad, sasvim je jasno, baš kao i to da je neko zaradio, i to mnogo, na tragediji Vukovara. Ratni veterani tvrde da se u kase Ministarstva za obnovu i razvoj slilo poprilično novca koji je završio u privatnim džepovima.
Uvek neko zaradi na tuđoj tragediji. Sada se postavlja pitanje zašto su ti ljudi poginuli, kada su došli oslobodioci grada koji su ih oslobodili od života. I to je problem, kaže Rehak.
Stvarnost Vukovara, mirnog grada koji je živ samo uz obalu, retke šetače i nekolicinu ribara, jeste da danas on ima 40 odsto manje stanovništva nego pre rata. Brojčani odnos Srba i Hrvata je uvek bio približan, ali sada je Srba za jedan procenat više od jedne trećine, a hrvatski Ustav nalaže primenu dvojezičnosti u javnim upravama i na javnim mestima u svim opštinama gde manjine premašuju odnos jedne trećine.
Popis je lažan, insistira Rehak. Srbi ne vole hrvatsku državu, vole samo hrvatske novce. Oni su u Vukovaru samo od 1. do 5. u mesecu. I odu dalje, kaže.
Rezultate popisa Samostalna demokratska srpska stranka (SDSS) čekala je godinu dana.
Isti taj dan poslao sam dopis u kojem od Vlade očekujemo primenu zakona o dvojezičnosti, kaže Srđan Milaković, predsednik vukovarskog SDSS-a. I istog tog dana postao je medijska zvezda u Hrvatskoj. Možda mu je u početku i godilo, ali kako je vreme odmicalo, a pritisak rastao, definitivno više mu nije bilo ugodno. Nije slutio da će taj zahtev pokrenuti takvu reakciju vlasti a i javnosti.
Samo sam izrazio zahtev za primenu zakona, kaže.
ZAKON
Zakon predviđa upotrebu oba jezika i pisma na svim dokumentima i u svim institucijama i na svakom javnom mestu. A sve se zaustavilo na tablama, možda sporednom pitanju.
Srbi kažu da nisu fizički ugroženi, iako su protesti u Vukovaru i Zagrebu vratili dozu nepoverenja ljudi jednih u druge.
Mi manje-više svi znamo ko je šta radio. Svesni smo da drugačije gledamo na ratni period i da se ta dva gledišta nikada neće pomiriti, kaže M. N., Srpkinja.
Ne pravdajući i ne osporavajući zločin u Ovčari ili opsadu Vukovara, Srbi su uvereni da taj grad nepravedno živi još u 1991. godini i da ga vlast tu drži smišljeno, podižući spomenike domovinskom ratu gde god mogu.
Ukoliko bilo ko zaboravi šta se događalo u Vukovaru 1991. godine, može ga podsetiti podrum vukovarske bolnice. Spolja i na gornjim spratovima renovirana u potpunosti, u svom podrumskom delu konzervirana onako kako je izgledala 1991. godine. Plavičasta neonska osvetljenja uperena su u hladnom hodniku ka razvalinama na plafonima, posledicama bačenih granata. Na zidovima spiskovi ranjenika, broj dnevno dospelih ranjenika, i konačno imena i spisak onih koji su odvedeni u Ovčaru.
I mi imamo ubijene i nestale. Ali kao pripadnici srpske zajednice nemamo pravo na žrtve. Za Hrvatsku postoje samo tri meseca opsade 1991. godine, okupatori koji su rušili, palili i ubijali. I to je to. Ratna istorija za njih, hrvatsku državu i Vukovar postoji od maja 1991. godine, žale se Srbi.
Likvidacije Srba, civilne žrtve za njih se nikada nisu dogodile. To što su Srbi odvođeni sa posla i nikada se nisu vratili kući, toga nema. To ne postoji. Sve je za njih počelo sa JNA i paravojnim formacijama koje su do temelja razorile grad. Podrum muzejskog prostora, gde se i sada čuvaju umetnine, a gde je bio ranije klub dizača tegova, služio je kao zatvor za Srbe. Ali vlasti to ne priznaju.
Optužuju ih da se svojevoljno zatvaraju u geto. Jer drže decu u odeljenjima sa srpskim nastavnicima na nastavi koja se obavlja na srpskom jeziku. Srbi kažu: Ukinite naš jezik i ukinuli ste nam identitet. Za hrvatske vlasti odvojeno školstvo u Vukovaru opasna je crta razdvojenosti dve nacije. Vukovar, grad u kojem srpska deca ne uče noviju istoriju, jer tako nalaže školski program, nosi desetine simbola koji stalno vuku nazad u `91. Strah manjine je možda iracionalan, ali neprekidno prisutan.
Odbijanje da prihvate dvojezične lične karte, na latiničnom i ćiriličnom pismu, što im garantuje zakon iz 2002. godine, odraz je te konstantne strepnje. Takve karte poseduje tek desetina njih, od ukupno 9.654 Srba i 6.000 punoletnih.
PRAVA
Boje se diskriminacije. I tu ništa ne pomaže nalog Libora Roučeka, izvestioca Evropske unije za Hrvatsku, koji traži od vlasti da primene zakon koji garantuje srpskoj zajednici prava koja im pripadaju na osnovu popisa stanovništva iz 2011, objavljenog nedavno.
Vukovar mora biti izuzet. Nema ćirilice, kaže Josić s početka priče. Zašto?
Za njega je to duga priča. I poprilično mučna. Kod njega u kući niko nikada nije bio lovac i sa oružjem nisu imali dodira. Radio je u vukovarskoj bolnici na psihijatrijskom odeljenju, studirao u Novom Sadu, a onda se desilo ubistvo na Plitvičkim jezerima, počeli su sukobi u Borovu Selu.
I, onda ajde, sad odjednom kupi neku lovačku pušku i vrlo brzo pred transporter. Prvi pucanj pukneš i ne vidiš. Straža se odvijala po mraku a danju na početku odvijao se, kao, normalan život. I dođeš do situacije da vidiš mrtve, leševe na ulici, a ti ništa. Je li to normalno? A onda budeš zarobljen i premeštan iz zatvora u zatvor.
O detaljima ne želi, kao gotovo niko u ovom gradu. Vukovarčanima sve to vreme kao da je izbrisano, za spoljašnji svet, sami ga nikako ne mogu posložiti u sećanju. To je rupa od nekoliko godina koja svima nedostaje i ni na koji način ne mogu kontrolisati um, zavrteti film unazad i shvatiti šta se tačno s njima dogodilo. To vreme ne mogu rekonstruisati fotografijama. One ne postoje. Kao što ne postoje ni njihove kuće. One su ostale samo u temeljima. Vukovarčani od uspomena nemaju ništa. I zato su danas manje-više svesni, daleko manje naivni i racionalno shvataju da je pitanje ćirilice sporadičan spor, jer opstanak svih i Srba i Hrvata, na toj geografskoj širini dominantno zavisi od prilično bizarne stvari za političare reč je o poslu, naravno. A posla tu nema ni za Hrvate a ni za Srbe.
