Prazna recitovanja

Foto Nenad Đorđević

Zanimljiva je činjenica da poslednjih godina srpska politička elita sa bilo koje strane ideološkog spektra od svih umetničkih disciplina nekako najviše voli da svoje programske i ideološke svetonazore plasira preko teatra. Postoje naravno čisto praktični razlozi za to, predstava, posebno predstava takve, prigodne vrste ne priprema se dugo, jeftinija je od filma ili tv serije, medijima je primamljiva a opet taj interes je ograničen, to jest može se kontrolisati.

Broj gledalaca je relativno mali te se javno mišljenje o predstavi i porukama koje ona šalje formira uglavnom na osnovu onoga što sami autori ili naručioci, kako bi se to jezikom marketinga reklo, komuniciraju. Disonantni glasovi koji uglavnom dolaze od profesionalnih kritičara brzo se utope u moru hvalospeva političkih istomišljenika ili novinara koji nezainteresovano ponavljaju delove PR saopštenja dodajući više reda radi tu i tamo da je predstava izazvala oprečne reakcije.



KONTROVERZA
Povod za ovaj tekst o ideologiji u pozorištu danas, zapravo je predstava, ili bolje rečeno projekat Branislava Lečića, treći u nizu koji za relativno kratko vreme uzima za svoju temu lik i delo ubijenog premijera Zorana Đinđića. Prva predstava sa ovom temom, jednostavno nazvana Zoran Đinđić Ateljea 212 u režiji Olivera Frljića, izazvala je kako zbog osetljivosti teme, političkog trenutka, reputacije reditelja ali i zbog kreativnog pi-ara i gradskih naklapanja verovatno i najviše pažnje, kontroverza i gorepomenutih oprečnih mišljenja. Reč je, najkraće rečeno o jednoj od slabijih predstava ovog, s punim pravom proslavljenog reditelja koja za temu ne uzima toliko život ili političku poruku premijera već pre samu Srbiju kao socijalno-politički entitet čija je društvena klima dovela do ubistva Zorana Đinđića.

Nakon zaista spektakularnog početka (akteri izgovarajući otrovne parole koje su bile deo naše svakodnevice, zaranjaju ruke u krv naše nedavne istorije), predstava vrlo brzo gubi svoju snagu isuviše računajući na blasfemičnost određenih slika ili na skandaloznost komentara o navodnoj ulozi crkve ili Vojislava Koštunice u stvaranju atmosfere koja je dovela do atentata. Radikalnost iliti bolje rečeno brutalnost postupka, koji istina nije lišen prašteće energije, ipak ne uspeva da produbi do banalnosti površne analize i poruke iza kojih stoji jednostavna, intelektualnom arogancijom obojena pamfletska ideologija.

Mada manje spektakularna, predstava Ubiti Zorana Đinđića po tekstu Rajka Đurića i Zlatka Pakovića i u režiji potonjeg, sveobuhvatnija je u pristupu i na svim nivoima ostrašćenija i iskrenija. Mešajući žanrove i postupke, ona grmi neophodnošću, i mada povremeno gubi svoj fokus i preciznost u kakofoniji ideja, ni u jednom trenutku ne gubi svoju snagu. Mada izrazito politička, ona nije u pravom smislu te reči i ideološka, ne prodaje nikakve unapred kanonizovane ideje ili stavove, nastala je iz želje ili pre potrebe autora da jasno, glasom ubijenog premijera, izrazi svoje mišljenje o društvu u kome živi.



SLIČNOSTI
Za razliku od ove dve predstave, koje i pored svih mana i problema zadržavaju karakter i dignitet teatarskog događaja, multimedijalni projekat Branislava Lečića je po svojim karakteristikama, iznenađujuće, najsličniji jednom drugom projektu o kome se dosta pisalo Konstantinu Dejana Stojiljkovića a u režiji Juga Radivojevića. Sličnosti se same nameću, obe predstave uzimaju za svoju osnovu životne epizode i ideje kompleksnih istorijskih ličnosti, pojednostavljuju ih i stavljaju ih, posredno ili direktno, u dnevnopolitički kontekst, obe predstave svoju upotrebnu svrhu maskiraju dramskom mimikrijom i najzad, budimo otvoreni, obe ove predstave su za domaće uslove bogato finansirane iz državne kase (njihov ukupan budžet tri puta prevazilazi budžet našeg nastupa na ovogodišnjem Venecijanskom bijenalu, na primer).

Jedina interesantna stvar kod Konstantina je što ste retko u prilici da vidite ideologiju, makar i ovako besmislenu, u samom procesu njenog nastajanja. Jer jedina svrha ovog sovjetski tromog rečitativa i jeste upravo to, da se sa scene podseti, prvo odabrana publika a potom i svi ostali, da je Konstantin rođen u Nišu, ergo, koncept hrišćanstva kao državotvorne religije, kako nam ovaj trapavi ideološki konstrukt sugeriše, posredno je, u stvari, ovdašnji proizvod. Gotovo liturgijski svečan ton predstave, sasvim u skladu sa teatarskom beatifikacijom Konstantina, uz naivan misticizam udžbenika veronauke, s povremenim nenadanim izletima u stripovsko sažimanje ili karakterizaciju, čini da život ovog okrutnog vojskovođe i velikog državnika, kao i njegove duhovne dileme, pre deluju kao felinijevska parodija svetačkih žitija no kao drama o prvom hrišćanskom vladaru. Time predstava uprkos svom trudu, a on je priznajemo, znatan, postiže upravo suprotan efekat od željenog. Van te palanačke, gotovo dirljive potrebe za pronalaženjem ideološkog uporišta bez ikakvog osnova u ličnosti koju ceo svet priznaje u predstavi ima malo čega vrednog pomena

PAMFLET
Na prvi pogled iznenađujuća činjenica da sadašnja vlast finansira predstavu koja u centar stavlja ličnost i delo ključnog čoveka protivničkog tabora u stvari je logičan nastavak novog, osveženog političkog diskursa političke elite koja je sada na vlasti, i koja pored svih posezanja za tradicionalnim vrednostima želi da u svoj ideološki instrumentarij uvrsti i ono evropsko, moderno i demokratsko što je svojim životom i porukom, bar za jedan deo populacije, oličavao ubijeni premijer. Gotovo u celosti sastavljena iz izvoda Đinđićevih govora i nastupa (uz Odbranu Sokratovu, neznatan autorski deo i razne video-materijale) predstava Branislava Lečića zapravo najveći problem ima u tome što ona u svojoj suštini to i nije. Forma koja je bliža performansu ili ako baš nategnemo koreodrami, samo je opravdanje da bi se sa scene čule određene, uglavnom optužujuće poruke.

Baš kao i u slučaju Konstantina, posle izvesnog vremena, gledajući svu tu proizvoljnost na sceni, zapitate se zbog čega jednostavno nisu glumcima podelili fascikle sa tekstovima i organizovali svečanu akademiju ili prosto štampali knjigu. Kako je u premijerovim govorima kontekst grubo izostavljen, a i u onim autorskim delovima uglavnom ciljano ograničen samo na vremenski period od promene vlasti, poruke gube svoju inicijalnu političku oštricu i univerzalnost, te sve postaje samo prazno recitovanje, a sama predstava gubi željenu društvenu angažovanost i postaje tek ne preterano efikasno oružje u političkoj borbi.

Eksploatisati istorijske ličnosti, njihov značaj i zaostavštinu u cilju sitnih dnevnopolitičkih ciljeva, čak i kada sve to opravdavamo navodnim iskrenim umetničkim porivom ili osećajem za društvenu nepravdu, ima vrlo ograničene domete. Zato će se verovatno i predstave poput Konstantina i Opomene u budućnosti pre tretirati kao eksces no referenca. Srećom, po nas.