Imaš d’igraš d’umreš

Ja ne postojim za medije; moje kompozicije ne emituju se na radiju, ne zovu me na televiziju..., priča za NIN Vladeta Kandić (66), alijas Bata Kanda, harmonikaš čiji su razigrani zvuci nabijeni dobrom energijom radovali ljude od Sežane do Đevđelije. - Nekad su mi plaćali da se pojavljujem na televiziji, sad treba ja da platim da bi me pozvali. U ovim mojim godinama, nije mi to potrebno. Kao ni da pričam gluposti za žutu štampu.

METAR DRVA I TONA UGLJA: Kao najbolje negovana beba na opštini Vodovac 1938. dobio sam diplomu ispisanu zlatnim slovima, a u naručiju me je držala i kraljica Marija. Tako sam, od rođeŽnja, bio “predodređen za uspeh”. Još nisam bio pošao u školu kad je moja majka skrenula pažnju ocu: - Radivoje, vidiš ti našeg Vladetu, stalno uzima dasku za praŽnje veša i glumi da svira. Otac je prodao trofejnu lovačku pušku i ja sam dobio harmoniku. U posleratnim godinama nije bilo mnogo škola za taj instrument; jedini profesor do koga se moglo doći, bio je LJubomir Bobić, iz Vardarske ulice, rođeni brat LJubinke Bobić. Pala je pogodba: pošto je otac radio u vojsci, svakog meseca dobijao je sledova`nje: metar drva i tonu uglja - pola od toga išlo je profesoru Bobiću. Nedeljom je okupljao muzički talentovanu decu, u Domu pionira koji se nalazio u Karađorđevom parku. Tu su dolazila mnoga deca, danas poznati umetnici. Recimo, Seka Sablić. Kad bi se završila proba, nestašni Vladeta je zabavljao prisutne roditelje, da bi me vodili na baklave. Sećam se, profesor Bobić bi me uhvatio za uši, i rekao: - Nemoj da mi sviraš ciganski!

KARNEGI HOL: Prvo me je u “Abrašević” doveo brat od strica, 1948. Svirao sam harmoniku u duetu sa jednim visokim mladićem; em je bio viši od mene, još i svirao bolje. Da bi me primetili, morao sam da poskakujem, i dobijao sam veliki aplauz. Posle sam bio član mnogih kulturno-umetničkih društava, da bi me, pre nego što sam se upisao na studije građevine, u čuveni “Krsmanac” primio Titov harmonikaš Toša Elezović. Najlepše devojke bile su u “Krsmanoviću”: Branka Gostović, igrala je košarku u “Zvezdi”, pa Vera Garašanin, čudo od lepote. Dara Marović bila je raskošno lepa, takođe i Nadica Miljanić, Miljanova sestra. Sve što je poniklo u “Krsmancu”, otišlo je u umetnost, i politiku. Dušan Mitević i Đoka Stojčić, napravili su karijere preko “Krsmanovića”.

Na prvu turneju preko Atlantika išli smo na kolektivni pasoš. Brodom “Soriente” putovali smo 14 dana. Direktor ansambla bio je Vasa Tapušković, siva eminencija svih ministara kulture, a vođa puta bio je lično čovek iz CK, Vlada Obradović. Posle sam izgubio godinu na studijama, pričajući doživljaje s tog putovaŽnja. Gostovali smo u nekoliko zemalja Latinske Amerike; Novu godinu smo dočekali u bazenu u Havani, gde se upravo slavila godišŽnjica revolucije. Naravno, videli smo Če Gevaru, a LJuba Stepanović je imitirao Kastra kako drži govor.

Iz više razloga ne mogu da zaboravim nastup “Krsmanovića” u Karnegi holu. Imao sam veliku tremu, prvi put sam nastupao sa horom, izašao sam unezveren, u leptir-mašni s harmonikom, trebalo je da odsviram dva takta da bi hor ušao u pesmu. Od velikog straha zaboravio sam da otkopčam harmoniku. Bogdan Babić, u belom smokingu, krenuo je da diriguje, vratne žile su mu iskočile od mahaŽnja - nema zvuka. Onda je Bibica Stojanović viknula: Kando, šta si se usro, bre, otkopčaj harmoniku! Dirigent je bio potpuno unezveren, s penom na ustima, publika se smejala, hor se smejao, a ja sam sebe video kako me Udba sprovodi na Beli otok. Maksimalno sam se koncentrisao i briljantno odsvirao, ne bih li umaŽnjio nesreću. Kad se stvar završila, Kolja Čajkanović je došao po mene u garderobu, srpski me opsovao, kaže: Izlazi, bilmezu, pokloni se publici! Svi se smeju, aplauz traje, ja k’o posran golub. Sutra je u Žnjujorškim novinama pisalo: Veliki uspeh hora “Krsmanović”, studenata Beogradskog univerziteta. Duhovitu tačku izveli su dirigent i harmonikaš!

RADOJKA I KRNJEVAC: U studio me je 1957. uveo Vojkan Đonović, velikan džeza. Snimio sam ploču, u ono vreme, i onakvoj tehnici. Za miks pultom bio je Maksa Popov, tadašŽnji šef tamburaškog orkestra Radio Beograda, legenda veća i od Janike Balaša. Janika je samo nastavak te štafete. Bilo je čudo snimati šumadijska kola, naročito svirati u tercama, u duplikatu. Svirao sam “Šumadiju” kao da sam rođen između Vr`njačke i Mataruške baŽnje.

Idoli su mi bili Radojka Živković, u setnom legatu, i Miodrag Todorović KrŽnjevac, Vuk Karadžić za harmoniku. Mnoge pesme koje se smatraju narodnim, zapravo su njegove: “Poranio Milorad”, “Jesen stiže rana”... To su bila dva giganta naše narodne muzike, s tim što je KrŽnjevac muzički bio veoma pismen: svirao je sa Ilijom Genićem, svirao je tango sa velikim revijskim orkestrom...

Čudo su bile muzičke emisije na Radio Beogradu. Ko stane ispred orkestra Desimira Pavlovića Carevca, taj je već veličina po sebi. Bilo je to vreme velikih vrednosti, izuzetnih pevača. Bože, kako je Danica Obrenić svojim glasićem pevala: “Gde si dušo, gde si rano!” Jedan jedini koji danas još ume da peva vrhunski, jeste Staniša Stošić. Ostali su bleda slika. Radojka i Tine bolje su zvučili nego sada ceo Narodni orkestar. NJihova muzika bila je oplemeŽnjena slika Šumadije; brežuljkaste, ozeleŽnjene listopadom i lepotom obrađene zemlje. Čulima sam kupio te zvuke, nekom voljom božijom.

ŠEZDESETE: Bila je velika čast snimiti ploču, to je mogao samo neko poput Cuneta ili Živke Đurić. Zamisli, ja, klinac, sviram na ploči!? Posle sam pronašao samorodnog genija Toku Ćirkovića, iz sela Dragova u Šumadiji; u duetu smo snimali singlice na 45 obrtaja. Širom Srbije svirali su harmonikaši naša kola. Lansirao sam i Aleksandra Šišića, najboljeg violinistu. U vreme Carevca nijedan Rom nije mogao da snimi kolo.

Možda zvuči hvalisavo, prvi sam uneo elemente novije rumunske muzike u srpski folklor. Godine 1963. kad ovde niko nije imao pojma, snimio sam “Hora Bukurešti”, iz repertoara čuvenog rumunskog harmonikaša Silua Ungrijana. Kasnije se događalo da me neki mladi harmonikaši pitaju: Bata Kando, je l’ znate da svirate ‘Hora Bukurešti’? Prvi sam snimio i makedonske numere, iz repertoara Koča Petrovskog, još jednog velikana harmonike. Tih šezdesetih imao sam ansambl koji je parirao orkestru Duška Radetića. Miša Blam imao je 15 godina kad je počeo da svira u tom orkestru, bili su tu i Svetomir Cvijović, Aca Šišić, Đorđe Kotlojevski i Toma Milićević. Pravili smo fuzije etnodžeza, a da nismo znali da se to tako zove.

TRAGEDIJA: Na Kubi sam upoznao Jurija Ivanoviča Kazakova, koncertnog harmonikaša; čudesno je svirao varijacije ruskih pesama, i bio oduševljen mojim folklornim temama. Ponovo smo se sreli u Indoneziji, predložio mi je da studiram harmoniku na konzervatorijumu u Moskvi; shvatio je da moj talenat treba da se oblikuje. Ali, đavo mi nije dao mira.

Biti primljen u Radio Beograd bilo je isto kao da ste ušli u prvi tim “Crvene zvezde”. U momentu kad sam redovno gostovao na televiziji, imao velike instrumentalne uspehe, Đorđe Karaklajić, prvi čovek Radio Beograda, pozvao me je na audiciju: Vladeta, dođi u Radio Beograd, tebi je mesto tamo! Naivni Vladeta je prihvatio poziv. Tako počinje priča o mojoj neprebolnoj rani...

Jednog dana na moja vrata zakucao je čovek, kaže: Vi ste idol mom sinu Branimiru Đokiću, ide na takmičeŽnje u SokobaŽnju, pa ako biste hteli da ga čujete i malo pripremite. Kad smo završili sa časovima harmonike, Žnjegov tata kaže: Izvolite, ovo prase je za vas! Na audiciji u Radio Beogradu glavni konkurent Vladeti R. Kandiću bio je Branimir Đokić! Sve što je bio uslov, briljantno sam odsvirao. Ne želim da kažem ništa loše, ni o kome, ali znam da je to bilo namešteno. Primljen je Branimir Đokić. Tako je započela moja tragedija: mesec dana nisam se treznio, u takvom staŽnju prošao sam kroz staklo i presekao sve tetive na desnoj ruci. Praktično, moja karijera bila je završena, bio sam uništen. Sećam se reči Makse Popova, tešio me je: Sine, bez obzira na sve, ti ćeš biti veliki umetnik! Reči nisu dopirale do mene... Pričam ovo zbog mnogih talentovanih mladih ljudi, koji u ovakvoj podeli uloga nikad neće imati šansu. U Titovo vreme na estradi je bilo 15 imena, 15 istih imena i u Miloševićevo doba, i danas su prisutna ista imena... Zatvorili su krug.

AVE ROMALE: Pored emotivnog sloma koji sam doživeo, nisam mogao da sastavim prste na ruci. Uložio sam ogroman trud - da pobedim samog sebe. Vratio sam se instrumentu i napravio jednu setnu pesmu, proizašlu iz moje teskobe. Morao sam da sviram na vašarima i svadbama, da bih prehranio porodicu.

“Najciganskije kolo” direktno je proizašlo iz mog iskustva sa vašara. Majka Dana bila je iz Obrenovca, vašar na Petrovdan tamo je najsvečaniji trenutak. Veliko je to čudo, kad se sliju sva okolna sela na vašarište; kolo se igra satima, kolovođe se smeŽnjuju, dok čuveni Ica Ciganin briljira na ćemanetu sa telefonskim žicama. U pozadini svira ciganska kapela, koju ni Gogolj ne bi umeo da opiše. A Cigančići, bosi, slinavi, bez gaća, čemer i jad, ali zakače se na začelje kola i pokazuju svoj urođeni dert - lepotu ciganske duše.

Osetio sam da svojim glasom treba da podržim harmoniku - taj, digu, digu, taj...! O, apsurda! Umesto da zaživi ona setna pesma o nesrećnom mladiću - cela Jugoslavija na nogama sluša “Najciganskije vašarsko kolo”. Našao sam se na top-listi, ispred Safeta Isovića, Lepe Lukić, Tozovca i Kvake. Megahit! Onda je moja popularnost prešla u Rumuniju, punio sam stadione, pre Lepe Brene. U Karasebešu svirao sam pred 35 hiljada ljudi. Sekretar županije kaže: Bata Kando, ovako je isto kad dođe Čaušesku. Samo viknem: Ave Romale, ave pravale...! Sruši se ograda kad nagrnu Cigani. Kad krenu da igraju, pa to je spektakl! Veliki je bio uspeh u Rumuniji koja ima izvanredan folklor, kopiraju Bata Kandu i “Kandoro”.

Posle koncerta u Temišvaru, u hotelu me je sačekao tamošnji kralj Roma, sa nekoliko kilograma zlata na sebi i četiri mlade žene. Bio je zgranut kad je video da ne znam ciganski, da nisam Rom. Ipak, velikodušno mi je ponudio svoje žene - Uzmi koju hoćeš!

I ovde sam postao čudesno popularan. “Vjesnik u srijedu” objavio je reportažu sa skupa Roma u Bjelovaru, gde oni izjavljuju: Dajemo preduzeće za Bata Kandu! Novinar, pita: Koji vam je taj? - On je najciganskije kolo, kažu, imaš d’igraš d’umreš!

DOK POSTOJI SRBIJA: Estradu sam napustio pre desetak godina, kad je biznis ušao na sva vrata, kad je postala lakrdijaštvo, cirkuska šatra. U pratnji orijentalne muzike, koja nema nikakve veze sa našom tradicijom. Ne samo da smo turbo-folkom upropastili svoju muziku, nego smo zagadili i bugarski i rumunski folklor. Banalnost zarad ćara. Mi koji drugačije mislimo, kao da ne postojimo. Ne puštaju nas na radiju, nemamo solističke koncerte, teško živimo. “Šumadija”, to su one dvojke, to je dosadno i prevaziđeno! Harmoniku sviram 60 godina, ali ne postojim u fonoteci Radio Beograda...

Uradio sam poeziju u muzici, preko 200 pesama i snimio ih na tri CD-a. Pridružili su mi se, i pomogli, znameniti srpski kompozitori klasične muzike. To je ozbiljan decenijski rad, ali nisam uspeo da ih objavim. Odneo sam u “Karić fondaciju”, rekli su: Javite se “Telekomu”! Kad sam se javio, i predstavio, kažu: Znate, mi nismo čuli za vas!

Moja harmonika ima poruku ljubavi, zvuk kojim sam nastavio delo Radojke Živković i Krnjevca. Upravo sinoć završio sam snimanje kola njima u čast, zove se “Spomenak kraj Morave”... Dok postoji muzika, mladost i Srbija, pamtiće se Radojka i KrŽnjevac Mija.

Jedini sam narodnjak kome džezeri skidaju kapu. Čuveni džez pijanista Miloš Krstić nedavno mi je postavio pitaŽnje: Vi ste gigant folklora, kažite mi šta je etnodžez? Jer, svirao sam ga kad nije bilo Gorana Bregovića, Bilje Krstić ili SaŽnje Ilića. Svaka čast Žnjima, ali ja ne postojim, nema me nigde. Ipak, kad Marsel Azola, harmonikaš koji je pratio Edit Pjaf i Iv Montana, kaže: G. Kandiću, vi ste unikatni muzičar, imate autohtoni stil, prepoznatljiv ton. Mi znamo kad svira Bata Kanda! Znate, veće priznažnje mi ne treba.