Vampiri

1.

U pirotskoj bolnici u sobi broj pet na krevetu broj jedan umrla je starica.

Premestili su leš u mrtvačnicu.

Kada su došle medicinske sestre da promene posteljinu i raspreme, krevet je počeo da se trese.

- Baba se uvampirila, baba se uvampirila, vrištale su sestrice leptirice.

Taj događaj od pre tri godine otvorio je veliku raspravu među stručnjacima za vampirologiju u čitavom kraju.

- Da l’može da se uvampiri neko ko je šprican, neko ko je boden.

Do tada se verovalo da oni koji su primali injekcije, ne mogu da se uvampire.

Pomaže i ekser zakovan u petu, tu su i tradicionalni glogov kolac i glogov trn kojim treba u najboljega bocnuti. Jer nikad se ne zna. Vampiri su među nama.

Prva paraknjiževna formacija formirana u Bermudskom trouglu (za neupućene, to je trougao koje su činile kafane “Lipa”, “Šumatovac” i “Grmeč”) bila je rimovani puk Sava Savanović. Osnovana da zaštiti ime i delo prvog srpskog vampira iz pripovetke Milovana Glišića po kojoj je snimljen kultni srpski horor “Leptirica”, tri dana pošto je osnovan odbor za zaštitu imena i dela Josipa Broza Tita. Bili su tu Maršal Čude, pukovnik Mariokov, pomoćnik komandanta za moral Ilja Moljković zvani Crveni Kmer, uz veliku podršku majstora Miodraga Bulatovića zvanog Bule, koji je putovao u Rumuniju da se sa Transilvancima i potomcima i poštovaocima dogovori oko zajedničkih manevara. Uzgred je napisao feljton o grofu Drakuli koji je pečatala “Politika”.

2.

U komandu rimovanog puka Sava Savanović stigao je u jesen devedeset četvrte izveštaj srpske vojske iz doline Sutjeske.

U smiraj dana patrola je u blizini Tjentišta naišla na grupu momaka koji su nosili od naoružanja samo glogov kolac.

Na pitanje kuda su se uputili, odgovorili su da idu da traže strikov grob.

Ispostavilo se da svi imaju lične karte sa mestom prebivališta Grahovo i da se prezivaju Kovačević.

3.

Tragom novinske vesti da je posle dve godine i mnogobrojnih zakonskih peripetija završen sudski spor protiv Jovana Mitrovića iz pirotskog sela Sinja Glava koji je zabio glogov kolac u grob rođaka Bogoljuba Anđelkovića koji je svake noći pohodio njegovu familiju, krećem put juga.

U Nišu me čakaju jataci.

Sinja Glava je nekad pripadala Lužničkom srezu, stolskoj, odnosno babušničkoj opštini. Za Pirot se na konju išlo iz Lužničke doline preko Sinje Glave.

Tek je mnogo kasnije pripojena Pirotu.

Sud je presudio da Mitrović nije kriv.

Na suđenju Mitrović je izjavio da veruje u vampire i da nije hteo da ošteti grob, da nije znao da vrši krivično delo već da je samo hteo da oslobodi porodicu od vampira.

Zbog čega, po mišljenju suda, nije bilo umišljaja jer u konkretnom slučaju on nije hteo da nastanu zabranjene posledice i da nije bio svestan da u njegovim radnjama ima elemenata krivičnog dela i da radnjom vrši povredu groba. NJegov cilj bio je da pomogne ćerki i unuci.

Ostalo je pravničko pitanje da li je zabijanje glogovog kolca u grob skrnavljenje groba ili nije.

Bogdan Anđelković, sin Bogoljuba Anđelkovića, u čiji je grob zabijen kolac, kaže mi da bi se žalio višoj instanci ali nema dovoljno novca. Prodali su kravu i tele da bi Jovu mogli da tuže. Sad čeka da mu dođe brat iz Beograda da se dogovore oko troškova i da nastavi suđenje.

Bogdan je bio na pečalbi u Rusiji kada se desio slučaj sa njegovim ocem. Na vest da su mrtvog oca proboli glogovim kolcem, popucali su mu kapilari u mozgu i imao je dve operacije. Nevolja nikad ne dolazi sama.

Obećavam mu da ću pomoći oko advokata. Bogdan živi u selu Barje Čiflik i kaže mi da je najbolje da potražim njegovu majku Desku u Sinjoj Glavi.

Ona je, kaže, još više obolela. Kako je mogao da se povampiri otac, em Bogoljub, em Anđelković kad je sahranjen po svim pravoslavnim običajima? Mnogo je ljuta na sud. Sumnja da je Jovan nekog potplatio. Da je neko uzeo pare.

“Mi smo plaćali ročišta a nismo dobili pare. Da se nađe advokat pa nek uzme sve pare. Mi smo siromašni ali nam ne trebaju te pare. Da l’ će se vlast promeni. Sutra će da uzme i druge grobove da ruši. Najmanje deset godina bi ga osudili.” NJegova žena Sunčica kaže da je Jovan slao ljude po njive da je mole da ga ne tuži, ali to se ne oprašta. “Kad sam videla šta su uradili od groba, to je normalan čovek da skrene. Nijedan neprijatelj to ne bi uradio. Nikakav ustaša. Grob provaljen a na zemlju ovolika rupa. Bil je kolac do kaiš. Kako da se uvampiri kad su mu davali inekcije?”

I kuća Mitrovića je tu ali oni ne daju izjave bez advokata. Putem kakav još nisam video (malo ima asfalta, pa mnogo nema, pa opet malo ima) idemo ka Sinjoj Glavi. Na pola puta mi je jasno zašto su novinari radnju priče smestili u Barje Čiflik i zašto se niko nije peo na Sinju Glavu. Tu nam negde i otpada auspuh. U Sinju Glavu poštar dolazi svakog drugog utorka, lekar svakog drugog ponedeljka, selo ima oko sto stanovnika i dvadeset neoženjenih momaka. Ima oko sedamsto ovaca u šest buljuka. Otišli su odavde svi koji su mogli da odu. Čuven je krompir iz Sinje Glave. Zbog visine, kažu, ni zlatica ga ne napada pa je ekološki čist. Juče su videli tri vuka ali vampira ne. Vampira ovde nikad nije bilo. Dosad se tako nešto nije desilo.

4.

U sredini sela opet asfalt. Asfaltiran je veliki trg. Podne. Oko trga zbijene kuće sve pravljene pre onog rata. Žućkasta prašina pokriva sve. Zatvorena prodavnica. Ćeramida pod kojom se uvijaju dotrajale grede. I prodavnica na kojoj je katanac.

Razmiču se zavese vitražice. Ko su nepoznati? Izlazi prvo jedna starica, za njom druga pa treća. Osećam se kao da sam zalutao u neko drugo vreme.

Pitam za Desku Anđelković. To je treće kuća od prodavnice.

Idem uz ulicu osećajući poglede na leđima.

Zaludu dozivam.

A kuća Jovana Mitrovića gde je?

Dole niz put.

Vratnica zaključana. Laju na mene kerovi.

‘Oće lance da otkinu.

O, Jovane! Okam.

Niko se ne odaziva.

Ovakvo selo sam video samo u filmovima o Siciliji.

Babe se polako skupljaju.

Deska je otišla da kopa kukuruz. Moji jataci Jovica i Dragoslav iz Draginca polako stiču poverenje. Oni znaju jezik. Babe su se raspričale. Znaju za Draginac. Znaju za Jovičinog dedu koji je na crno konjče dolazio. Pola onoga što pričaju, ne razumem. Odakle da znam da je bašta otac?

Ovoliki put sam prešao a da ne nađem ni Desku ni Jovana. Kukam, zapomažem.

Dobro, one će da je oknu.

Jedina mlada žena koja je tu došla u posetu, na nekoliko dana, ide na čuku više sela da je okne. Da je zovne.

Ne, nikad se nije ovde niko uvampiril. Psujem što nisam poneo kameru.

Kad bih snimao rimejk “Leptirice”, onda bi Sinja Glava bila moj izbor.

5.

Dok čekamo, jedna od baba priča dok ostale klimaju glavama i potvrđuju priču:

“Bile devojće na sedenjću. Prele, pojale, šalile se, oratile si od sve, pa došle i do sotone i vampiri. Jedne dumale, ima toj, drudje dumale, a, jok. Toj laža. Jedna devojća rekla:

Ja smejem da otidem u grobišta. Druga rekla: Ajde, ako smeješ, idi zabodi kudelju na grob, a jutre če se vidi da li si lagala.

Nadigne se prvata s’s kudelju ta u grobišta. Kad stigne tamo, ono t’vno, njoj bilo drezgavo, pa gledala pobršće da zabode kudeljutu. Z’pne ona, pa s kudeljutu probušni svoju opregljaču. Kad da su pojde, on ju nekakvo drži. Ona pomislila da ju je vanul vapir i umrla na mesto.”

6.

Posle pola sata, eto Deske.

Nema u starici više od četrdeset kila. Preplašena. Čuje joj se srce kako pod košuljom lupa. Dobroga lica. Blagih očiju. Ovde svaki stranac izaziva strah.

“Ovde je des’t čoveka umrelo i nijedan se nije uvampiril. Moj dever vadio krompir danas a sutra umrel i nije se uvampiril. Kako da se uvampiri moj čovek kad je šprican i bio u bolnicu? Oni imaju bolesno dete. Nosili su ga na grob i z’prskivali sa vodicu. Za mene rekli da sam madžijarka. Kako se saznalo, sin mi se razboleja. Deca mi otišla u kafić u Pirot pa im vikaju: deda ti se uvampiril. Meni su Mitrović Mirko i ženata Mitrović Milovanka rekli šta je bilo. Onda sam pozvala Mitrović Mirka, Todorović Vuka i Srpče Stojanović. Ajde da vidite. Mirko reče da je na mog roditelja tako, ja bi ga ubil. Rekli su ništa da ne diramo. Došla milicija sutradan. Pa onda sutra došla druga milicija. Svi su u selo rekli da se tuži. A taj Jovan ide po sudovi. On samo po ti tužbi ide.

I kako sad on dobil a mi izgubili?”

7.

U bolnici su tek posle dve godine saznali šta se desilo. Gipsani zid se ljuljao i pomerao krevet kad bi se pacijent koji je ležao do zida u susednoj sobi, preturao.

Nebojša Jevrić