Maskarada

Nedavno, objavio sam članak Sve budućnosti Srbije. Pored ostalog, u tom radu kaže se i ovo: “Već četvrt veka, u Srbiji dominira moć odlučna da istoriju uspori, ako već ne može da iz nje izađe. To je moć neslobode, straha, neznanja i maligne agresivnosti. Srbija je žrtva te moći.” Redakcija Nedeljnih informativnih novina demonstrirala je jedan od oblika ove moći povodom međunarodnog simpozijuma o neolitskoj pismenosti koji je prošle nedelje održan u Novom Sadu (NIN 2787, 27. maj 2004, rubrika Društvo, str. 30-35). Reč je o moći dezinformacija. Dragan Jovanović, urednik rubrike Društvo, najzaslužniji je za takav učinak ovog nedeljnika.

Od 1875, kada je Sofija fon Torma saopštila da znaci urezani na nekim od artefakata koji su otkriveni u Tordošu, lokalitetu vinčanske kulture u današnjoj Rumuniji, imaju određeno značanje i namenu, pa do novosadskog simpozijuma iz maja 2004, prošlo je 129 godina. Ovog proleća navršilo se i 99 godina od 1905. kada je Miloje M. Vasić otpočeo svoja poluvekovna arheološka istraživanja neolitske Vinče. Od početka, važnu dimenziju ovih i brojnih drugih istraživačkih projekata od interesa za vinčansku civilizaciju predstavlja svetska debata o karakteru i svrsi znakova urezanih na artefaktima njene materijalne i duhovne kulture. Debata, eto, traje već 129 godina. Brojni istraživači iz različitih oblasti dali su svoj doprinos traganju za istinom u ovoj stvari. Čitava biblioteka radova publikovanih na različitim jezicima o tome ubedljivo svedoči. Razume se, rasprava još nije okončana. Ali, sudeći po izveštajima u medijima, izgleda da je novosadski simpozijum iz maja 2004. najavio naredni istraživački ciklus. NJegov smisao ispuniće se kada vinčansko pismo bude dešifrovano. Tada, biće pokrenut sledeći ciklus, prevođenje natpisa vinčanske civilizacije na savremene jezike.

Nažalost, NIN je propustio priliku da svoju publiku iscrpno obavesti o svemu ovome. Umesto toga, uložen je znatan prostor da se taj simpozijum obesmisli, da se istraživanja neolitskog pisma izvrgnu ruglu i da se proizvede još jedna kofuzija u javnosti. Simpozijum iz maja 2004, u Nedeljnim informativnim novinama interpretiran je kao da imamo posla sa događajem koji se odigrava pre bezmalo dvadeset godina, u periodu između 1985-1987. i 1991-1992. Tada se, naime, u ovdašnjoj javnosti vodila rasprava, povremeno veoma oštra rasprava, o tome da li je pismenost u neolitu uopšte bila moguća, da li znaci urezani na artefaktima vinčanske kulture predstavljaju pismo ili samo ukrasne grafizme, kao i o drugim srodnim problemima. Ova zanimljiva, poučna, pokazalo se i važna rasprava bila je otvorena 1987, kada je i lokalna javnost upoznata sa sistematizacijom vinčanskog pisma Radivoja Pešića iz godine 1985. Bio sam jedan od učesnika ove debate. Intenzivno, trajala je do 1993, a onda je polako zamrla. Najzad, posle jedanaest godina, sumirani su i njeni rezultati. Maja 2004. godine, u Novom Sadu, učesnici simpozijuma, čiji je glavni organizator Srpska akademija nauka i umetnosti potvrdili su da u slučaju neolitske vinčanske civilizacije zaista imamo posla sa neolitskim pismom. Iako ovaj javno deklarisani konsenzus nije od posebnog značaja za svetska istraživanja neolitske pismenosti, ipak u našim lokalnim okvirima taj događaj ima prvorazrednu važnost. Naime, upravo je SANU, pre jedanaest godina, bila najvažnije uporište onih koji su tvrdili da vinčansko pismo ne postoji i da o neolitskoj pismenosti ne može biti ni govora. Ali, NIN ne priznaje da se ova promena dogodila, ne shvata da su samim tim prestali i razlozi za diskusiju koja je, uostalom, utihnula još 1993, niti vidi da su na dnevni red stavljena nova pitanja. Upravo suprotno. NIN bi da vrati proteklo vreme i minule događaje i da ponovo otvori taj stari spor. To je smisao zloupotrebe nekoliko mojih autorskih stranica koje je urednik Jovanović onako uprizorio i objavio kao da sam ih napisao posebno za ovu priliku. Izvestan doprinos uverljivosti tog prizora imala je da osigura i moja fotografija, snimljena u redakciji Nedeljnih informativnih novina u jesen 1989. Međutim, tih nekoliko zloupotrebljenih stranica nisu napisane povodom novosadskog simpozijuma iz maja 2004. Napisao sam ih još 1992, u vreme debate koja je tada vođena o vinčanskom pismu. One su deo jednog poglavlja iz moje knjige koja je objavljena pre čitavih jedanaest godina (LJubomir Kljakić: Oslobađanje istorije I. Početak puta, ISBN 86-82253-01-1, Arhiv Kljakić, Beograd 1993, strana 305, u NIN-u je objavljen znatniji deo sadržaja sa str. 58-65). Godine 1993, kada se ta knjiga pojavila, NIN je, uostalom kao i pretežan deo ostalih štampanih i elektronskih medija, prećutao njenu pojavu, kao što je prećutao i pitanja koja je ona otvorila i diskusiju koju je pokrenula. NIN je u ovoj stvari ostao dosledan. Stranice Oslobađanja istorije zloupotrebljene maja 2004, objavljene su u Nedeljnim informativnim novinama bez navođenja elementarnih podataka o knjizi iz koje su preuzete. Tako se dogodilo da NIN o ovoj knjizi ćuti već jedanaest godina, ali je, uprkos tome, posle jedanaest godina tišine, zloupotrebljava. Nisam iznenađen.

Bilo je to 1988, kada je Dragan Jovanović, i tada jedan od urednika Nedeljnih informativnih novina, nepogrešivo znao da treba da cenzuriše jedno mesto iz mog članka Milan Budimir ili dekodiranje istorije (NIN 1938, Beograd 21. februar 1988, str. 34-35, objavljeno pod besmislenim uredničkim naslovom Budimir - prorok prošlosti). Jovanović je cenzurisao deo rečenice u kojoj se pominje Radivoje Pešić i vinčansko pismo. Bilo je to u vreme već pominjane rasprave. Decembra 1989, okončala se i moja dotadašnja saradnja sa NIN-om. Ima izvesne ironije u činjenici što je upravo članak Zid, koji sam napisao pozdravljajući rušenja Berlinskog zida, bio i poslednji autorski rad koji sam objavio u tom nedeljniku (Zid, NIN 2031, Beograd 3. decembar 1989, str. 45). Od onda do danas, u NIN-u nisam objavio nijedan svoj autorski tekst.

Ali, petnaest godina docnije, evo urednika Jovanovića kako me na velika vrata vraća u NIN i podgreva jedan stari i okončani spor, odlučan da u konfuznom prostoru pravog bala pod maskama ponovo cenzuriše vinčansko pismo. Međutim, to nije bilo dovoljno. Ko zna zašto, ali se ispostavilo da je za ovu maskaradu bio potreban i autoritet koji će u očima neukih i neobaveštenih obezbediti uverljivost i ozbiljnost tom događaju, onaj legitimitet i legalitet koji se nekada obezbeđivao cenzorskim imprimaturom sa nadležnog mesta. Jovanović je u ovoj stvari za taj autoritet izabrao i proglasio Rusku akademiju pravosuđa, ustanovu do sada nepoznatu po rezultatima na polju istraživanja neolita i neolitske pismenosti uopšte, a vinčanske civilizacije i njenog pisma posebno. Od vinčanskog pisma, tog važnog spomenika kulture koji pripada univerzalnoj baštini čovečanstva, sada je mogao da napravi svoju malu “patriotsku” igračku, jedan lokalno izolovani i stoga ekskluzivno parohijalni događaj. “Patriotski” nadahnuto, Jovanović publici sugeriše da vinčansko pismo nije ništa drugo nego “srpska ćirilica”.

Međutim, vreme je ireverzibilno, istorija je neponovljiva. Osim, razume se, kao pozornica na kojoj se sudaraju neubedljive marionete pod grotesknim maskama. Tako se i ova žalosna priča o jednoj ekscentričnoj “patriotskoj” operaciji dezinformisanja i stvaranja konfuzije završava onako kako je i počela. “Već četvrt veka, u Srbiji dominira moć odlučna da istoriju uspori, ako već ne može da iz nje izađe. To je moć neslobode, straha, neznanja i maligne agresivnosti. Srbija je žrtva te moći.”

LJubomir Kljakić
(Odgovor urednika objavićemo u sledećem broju)