Nacionalni džokeri Evrope

Evropske potrebe i želje su suprotstavljene. U trenutku kada je potrebna snažna, koordinisana akcija koja bi sprečila finansijski kolaps unutar Evropske unije, opada ona podrška u javnosti koja je pokretala evropske integracije tokom proteklih šest decenija. Posle skoro 70 godina mira, Evropljani su izgleda zaboravili razloge zbog kojih je jedinstvo tako važno i nastoje da udovolje nacionalističkim osećanjima bez obzira na moguće posledice. U isto vreme, oni ne shvataju da su njihove privrede suviše blisko povezane i da bi nezavisna ekonomska politika doživela neuspeh. Koreni takvog neuspeha leže u činjenici da je izborna politika ograničena na svaku pojedinačnu zemlju, što navodi političari da tvrde da mogu da se bore sa privrednim pitanjima samo kroz nacionalnu politiku. Kriza evrozone tera lidere EU da se okrenu ka institucionalnim promenama, odnosno stvaranju bankarske, fiskalne i političke unije, što je dugo odlagano. Iako zemlje članice moraju jednoglasno da donose sve ključne odluke, njihovi mandati ih obavezuju da pitanja EU gledaju kroz prizmu nacionalnih interesa. Nemoguće je razviti i predstaviti javnosti svu evropsku viziju zbog cenkanje i hoda po ivici koje ovakav pristup ohrabruje. Ovaj problem se najjasnije vidi u Velikoj Britaniji. Iako ta zemlja nije članica evrozone, njena saradnja je od presudne važnosti ako želimo da koristimo institucije EU za rešavanje krize evrozone. Međutim, Britanija sledi sopstvenu politiku i planove umesto da podržava evropske partnere. Na primer, odbijanjem da potpiše fiskalni sporazum kojim se pooštrava kontrola nad nacionalnom potrošnjom unutar evrozone, Velika Britanija je izdejstvovala aranžman o operacijama van mehanizama EU. Objašnjene Britanije da u sporazumu ne postoji nijedan protokol po kome bi finansijski sektor bio izuzet od pojedinih propisa indikacija je da možemo da očekujemo slične stvari u budućim pregovorima. Kao što je britanski premijer Dejvid Kameron nedavno objasnio, njegova vlada želi da ponovo pregovara o uslovima članstva njegove zemlje u EU i da organizuju referendum o ishod pregovora koji bi mogao da se pretvori u odluku o ostanku ili odlasku iz EU. Takav potez nosi ozbiljne rizike iako je Britanija slobodna da napusti EU pošto je to sporazumna unija. U okviru priprema za nove pregovore, britanski lideri su počeli sveobuhvatnu analizu zakona EU tragajući za ovlašćenjima koja bi mogli da povrate. To bi moglo da ima pozitivan ishod ako se naznače ovlašćenja za koja i druge zemlje članice smatraju da ih treba vratiti nacionalnim vladama. Problem je u tome što Britanija želi da zadrži pun pristup tržištu EU – polovina britanskog izvoza robe i usluge je u evrozonu – ali ne želi da prihvati obaveze. Rezultat toga je da britanski zvaničnici izgleda žele da predlažu stvari koje pogoduju samo Britaniji, što može toj zemlji da obezbedi nepravednu prednost. To bi otežalo pregovore i moglo bi da nanese štetu javnoj podršci članstvu u EU. Kao i sva druga tržišta, jedinstveno tržište EU je politička tvorevina zasnovana na zajedničkim pravilima, propisima i dogovorima radi stabilnosti i pouzdanosti. To zajedničko tržište bi bilo ugroženo ako bi nacionalnim vladama bila vraćena ovlašćenja da donose pravila pomoću kojih bi mogli da nameću kriterijume kojima bi isključivali druge. Isto tako, da bi se obezbedila konkurentnost potrebni su neki propisi, kao na primer o životnoj sredini, standardi za bezbednost proizvoda i antimonopolska pravila. Javnost u Velikoj Britaniji mora pre referenduma da shvati da se takve stvari ne mogu jednostavno vratiti nacionalnim vlastima. Osim što bi oštetile odnose sa EU, takve britanske aktivnosti bi mogle da podriju napore za rešavanje privredne, društvene krize i krize identiteta u Evropi. Ako Britanija podnese jednostrani spisak predloga za nova pravila EU, ostalih 26 članica bi mogle da odluče da zaigraju sopstvenu riskantnu igru. Verovatni rezultat toga – 27 spiskova zahteva – mogao bi da vrati stare kompromise o pitanjima koja su malo relevantna za rešavanje hitnih problema EU. Zemlje članice nemaju vremena da zasebno analiziraju svaki zahtev Velike Britanije ili da raspravljaju o njima. Evropski sud pravde teško bi mogao da pomiri zahteve za izuzećem jedne zemlje sa zajedničkim pravima i slobodama na kojima se EU zasniva. Oni koji podržavaju Kamerona navode presedan koji je postavio laburistički premijer Harold Vilson koji je 1975. pregovarao o novim uslovima članstva Britanija u tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici i onda organizova referendum o ostanku u zajednici. Te uslove je prihvatio njegov prethodnik Harold Vilson nekoliko godina ranije. Po toj logici, taktika koja je jednom uspela, uspeće ponovo. Za razliku od Vilsona koji je pregovarao sa osam relativno sličnih zemalja, Kameron će se suočiti sa 27 zemalja (uključujući Hrvatsku koja pristupa EU ove godine), od kojih se mnoge suočavaju sa unutrašnjima izazovima. Ti pregovori mogu da imaju veoma ozbiljne političke posledice i da otvore mnogo više prostora za greške. Uprkos rizicima, mnogo britanski političari veruju da će zadovoljiti glasače tako što poturaju ideju da su veze sa EU – navodno homogenim stranim telom – samo komoditet kojeg se mogu rešiti. Britanska javnost mora dobro da razmisli o prednostima i odricanjima koja se podrazumevaju članstvom u EU.