Rekvijem za Staru planinu

Foto Dejan Živančević

Od trenutka kada je tadašnji ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić poželeo da u parku prirode kome je dodeljen prvi stepen zaštite izgradi skijalište, otpočela je igra koliko zakona može da se prekrši, kako sve formalno da se pokrije i posao završi. Pokazalo se da je pod određenim okolnostima, u pravim koalicijama i uz dovoljno poluga vlasti moguće, bez posledica, prekršiti Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o vodama, Zakon o šumama, Uredbu o zaštiti prirodnih resursa, Uredbu o zaštiti Parka Stara planina, ali i mnoge međunarodne uredbe, pre svega Ramsarsku konvenciju (o zaštiti ugroženih močvarnih područja) i Bernsku (o zaštiti divljih vrsta i prirodnih staništa). I na kraju sve to legalizovati.

Upravo to se dogodilo kada je nedavno doneta odluka da se izgradnja skijaške infrastrukture proglasi projektom od nacionalnog značaja, čime je obesmišljen svaki pokušaj ekologa i biologa da objasne (kada već zakoni nisu odradili svoje) da ugrožene vrste imaju neka prava, a mi obaveze u odnosu na njih. Uostalom, nije slučajno izmišljena ustanova pod imenom Zavod za zaštitu prirode, bez čijeg odobrenja ne bi smela da se izgradi ni pešačka staza, a čiji je zadatak da proceni da li su radovi u nekoj zaštićenoj zoni dozvoljeni i u skladu sa međunarodnim konvencijama.

BEZAKONJE
Tu dozvolu Mlađan Dinkić nije dobio, niti je iko stručan smeo da mu je izda jer veliki turistički kompleks na Jabučkom ravništu direktno uništava jedinstvenu tresavu koja danas predstavlja jedan od najvećih i najugroženijih eko-sistema. Tadašnja direktorka Zavoda dr Lidija Amidžić je upozorila da su bezakonje i nepromišljene investicija na Staroj planini doveli do potpune devastacije terena, pojave bujica, dubokih vododerina, erozija, fragmentacije šumskih eko-sistema i ugrožavanja životinjskih i biljnih vrsta. Odmah nakon toga je smenjena, a 2008. se našao neko kome nije bio problem da izdaje dozvole - Nenad Stavretović, član URS-a, koji je tek nedavno uklonjen sa mesta direktora Zavoda i to zbog zloupotreba službenog položaja i čašćavanja samog sebe na račun prekovremenih sati u iznosu od 1.169.382,99 dinara.

U međuvremenu je ugroženo sve što smo obećali da ćemo čuvati. Jedinstveno mesto na kome se pare tetrebi, veliki broj od sto četiri Bernskom konvencijom zaštićene vrste ptica, 344 vrste mahovina, među kojima je veliki broj onih koje su pod vidom zaštite, posebno one koje žive na stablima u raspadanju i na tresavama. Nisu bolje prošli ni sisari, naročito ne snežna voluharica, veoma redak živi fosil tercijarnog porekla, koji živi samo na najvišim delovima planine. A ni leptiri: od tri kolonije retke staroplaninske bolorije danas je ostala samo jedna, a pretpostavlja se da za nekoliko godina neće biti ne samo kolonije već nijednog primerka ovog leptira.

Na pitanje kolika je šteta danas, sedam godina od kada je sve to počelo, i možemo li se nadati očuvanju bar nečeg ili je ovo sada kraj kada je ski-centar dobio i zakonski prioritet nad prirodom, dr Amidžić nam kaže: Dok sam bila za to odgovorna, ja sam upozoravala na sve nezakonite radnje, njihovu pozadinu i posledice, i trudila se da pravna država počne da funkcioniše. Nažalost, upravo se ta država obračunala sa mnom. Tada mediji, a i neki drugi, nisu smeli da reaguju, i ostala sam sasvim sama. Zbog toga sam stavila tačku na ovu priču.

Ni oni koji su priču nastavili nisu imali više sreće. Asocijacija za očuvanje i održivi razvoj Stare planine je u više navrata pokušala da razgovara sa resornim ministrima, ali im poštovanje zakona jednostavno nije bio prioritet. Očekivano: Saša Dragin je uhapšen zbog malverzacija sa mineralnim đubrivom, a Oliver Dulić je pod istragom. Tužba je podneta i Bernskoj konferenciji koja je od vlade zatražila izveštaj. Šta se dogodilo objašnjava nam Miloš Popović iz Asocijacije: Vlada je sastavila izveštaj na osnovu zakona koji su sada važeći i po kojima na Staroj planini može da se gradi. Ali, izgradnja je počela kada to nije moglo, a zakon se u međuvremenu tri puta menjao. Kada je počelo u prvoj zoni nije smelo ništa da se radi, a u drugoj je eventualno moglo da se pravi šetalište. Danas je sve dozvoljeno, ali ne znam kako to može da bude opravdanje za radove koji su otpočeli 2006. i koji su morali da budu usklađeni sa tadašnjim zakonima. Bernska komisija nas je stavila na posmatranje, a mi smo u međuvremenu podneli tužbu i Evropskoj komisiji.

PRIRODA
Javnost takođe nije naročito dobro razumela zašto bi trebalo da nas brinu ugrožene vrste kada su ljudi sa Stare planine takođe ugroženi i kada bi turistički centar mogao da oživi čitav osiromašeni kraj. Ili bi bar mogao kada bi na njemu bilo snega, kada se klimatski uslovi ne bi menjali, kada proizvodnja veštačkog ne bi bila tako skupa i kada bi lokalni stanovnici dobili posao. Nisu, ali bi ga dobili da je prihvaćen predlog Asocijacije da se novac namenjen za staze, liftove i veštački sneg pretvori u 100.000 ovaca, 500 traktora i da se da 500 donacija od 20.000 evra da bi domaćinstva mogla da pokrenu eko-turizam koji je po važećim zakonima dozvoljen u drugoj zoni zaštite.

Mi nikada nismo bili protiv izgradnje skijališta, da je to urađeno kako se svuda u svetu radi. Hotele je trebalo dići u podnožju, to je lakše i jeftinije zbog čitave infrastrukture i ne narušava prirodu. Takođe, sve bi to imalo smisla kada bi tu radilo lokalno stanovništvo, ali radi veoma mali broj njih, dok su svi ostali dovedeni iz drugih krajeva, čak i iz Beograda, preko petnaestak agencija za zapošljavanje, kaže Popović.

Problem je još nešto - koliko će priča sa skijalištem uopšte trajati i hoće li imati srećan kraj? Biolog i aktivista za očuvanje prirode Luka Rubinjoni objašnjava: Ovde imamo veoma čudnu kombinaciju država je investitor, ona je podigla sve a gotov ski-centar je dala na upravljanje austrijskoj firmi Falkensteiner. Dakle, država snosi rizik a profit ide privatniku. I šta će se dogoditi ako Austrijanci zaključe da im hotel nije rentabilan i izađu iz priče? Kapital akumuliran u žičare ne narasta godinama. Naprotiv.

Teško da se po pitanju Stare planine išta više može učiniti ono što ju je činilo prirodnim blagom je prošlost. Jednostavno, u Srbiji nije razvijena svest da su prirodna u istom rangu sa nacionalnim bogatstvima i da je zločin ono što je učinjeno. I to zločin koji se lako mogao izbeći. Ako je ministar Dinkić baš želeo skijalište i ako su sve vlade u kojima je bio to želele da mu priušte, mogle su i bez uništenja Stare planine. Od kada je u Dubaiju podignuto skijalište koje radi preko celo godine, postalo je jasno da je to danas moguće na svakom lokalitetu. Pa zašto onda baš na zaštićenom? 

Elastičnost zakona

Da bi bila u skladu sa Evropom ka kojoj teži, Srbija je 2009. donela Zakon o zaštiti prirode, koji je bio u skladu sa svim civilizacijskim normama. Ali, posle niza nelegalnih aktivnosti širom Srbije, od strane istih onih koji su doneli zakon, to baš i nije bilo zgodno. Zbog toga je već 2010. godine izmenjen. Ali, kada je u pitanju Stara planina, pokazalo se da ni to nije dovoljno već je otpočela bitka preko veoma čudnih inspekcijskih rešenja, a dešavalo se da nadležno ministarstvo izdaje građevinske dozvole za objekat nakon što građevinski inspektor naloži uklanjanje objekta.
Recimo, republički građevinski inspektor Dragan Mitić je 22. 3. 2012. doneo naređenje da JP Skijališta Srbije u roku od 30 dana o svom trošku ukloni nezakonito izgrađene objekte (žičara, gondole, stubovi..) uz napomenu da žalba ne odlaže izvršenje. Dva meseca kasnije, isti inspektor donosi novo rešenje u kom odbija žalbu Skijališta Srbije kao neosnovanu. Dakle, u roku od 60 dana, a ne 30, rušenje nije sprovedeno. Šest meseci kasnije Mitić donosi treće rešenje po kom obustavlja postupak rušenja jer je dana 25. 10. 2012 Ministarstvo životne sredine izdalo Skijalištima Srbije rešenje o građevinskoj dozvoli.