Pištolj ubojitiji od pera

Kad vidiš da ti neko iz hobija uništava život, i da sve ode dođavola, šta kog đavola možeš da izgubiš, ‘baciš kocku’. Trgovac nekretninama u Misuriju ovim se rečima prošlog leta žalio novinaru lokalnog lista na reportera koji je objavio seriju istraživačkih tekstova o njegovom biznisu i tako mu na vrat natovario saveznog tužioca. “Mogao bi (Majk Ficdžerald) i u grobu skončati”, sipao je trgovac pretnje koje su ostale na traci redakcijskog magnetofona i u kojim je spomenuta i Ficdžeraldova porodica. Savezni sudija u Sent Luisu preslušao je traku, utvrdio da trgovac (Marvis Baunz) poseduje oružje, da je upoznat sa Ficdžeraldovim porodičnim prilikama i da zna gde novinar živi, te ga je osudio na maksimalnu kaznu: dve i po godine zatvora, dvaput dužu od one koju je tužilac predlagao. “Kao reporter, Ficdžerald mora imati tvrdu kožu, ali njegova žena ne mora imati tvrdu kožu, ne moraju ni njegova deca - tu ste prešli granicu dopuštenog”, obrazložio je presudu okrivljenome.

Pet je punih godina otkako je Slavko Ćuruvija pao mrtav pred vratima svog doma, pokošen s leđa mecima profesionalnih ubica koji su pucali iz pištolja sa prigušivačem. “Mafija ne ubija na Uskrs”, reći će njegovoj supruzi Branki Prpi inspektor koji je pod vanrednim okolnostima NATO bombardovanja započeo istragu o zločinu. Slavkove kolege su sumnjale na osvetu režima i politički motivisano ubistvo. Ćuruvija je bio vlasnik jednog tabloida i jednog uglednog nedeljnika, nesvakidašnje smeo i energičan čovek, novinar po vokaciji čiju je biografiju ondašnja opoziciona Srbija do 11.aprila 1999. smatrala pomalo kontroverznom, da bi je posle 11.aprila 1999. beatifikovala. Kada je u Beogradu u leto te godine održana prva postnatovska protestna šetnja, opoziciona kolona je zastala u Ulici Lole Ribara kako bi lideri zapalili sveću i poklonili se Ćuruvijinim senima.

Nisu, ipak, ispunili obećanje da će po dolasku na vlast otkriti i kazniti njegove ubice. Nisu posle ispunili ni obećanje da će otkriti i kazniti ubice novinara “Večernjih novosti” Milana Pantića, kome su zločinci oduzeli život za njihovog vakta. Vlast je u Srbiji u međuvremenu još jednom promenila ruke, a istraživači javnog mnjenja vele da se u anketama pred predsedničke izbore odlično kotira kandidat Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić. Nikolić je političar koji se služi umivenim političkim govorom: radikalska retorika je kod njega, u odnosu na Šešeljevu, do neprepoznatljivosti utišana i smirena. Ali ni takav, još malo pa politički korektan radikal, koji je spreman da sutra traži prijem u predvorje NATO-a, danas još nije spreman da iskaže privatno, ljudsko žaljenje zbog mučkog ubistva novinara Ćuruvije. I što je možda još poraznije za novinarsku profesiju u Srbiji, nijedan istraživač javnog mnjenja dosad nije našao da je to odbijanje za promil naškodilo Nikolićevim izbornim šansama. Nijedan istraživač nije ni došao na ideju da vidi da li su takve izjave o novinarima, ili, bolje rečeno, protiv novinara, merljivo politički štetne u današnjoj Srbiji.

Sve što u Srbiji i Crnoj Gori danas nešto znači u sferi javne reči strogo je osudilo prošlonedeljno ubistvo glavnog urednika “Dana” Dušana Jovanovića, ali javna je tajna da novinari kod nas nisu na visokoj ceni. I političarima i običnim građanima se neretko čini da “iz hobija” uništavaju tuđe živote, kako reče prevarant iz Misurija, kao i da su upravo novinari ti koji olako “prelaze granicu dozvoljenog”, kako u obrazloženju kazne tom prevarantu reče američki sudija. Prošla vlast je od zazora prema novinarima pokušala da pravi politički kapital optužujući medije da su kritičkim pisanjem o radu DOS-ove vlade stvorili atmosferu koja je omogućila ubistvo Zorana Đinđića - kao da je Zvezdan Jovanović na ideju da iz snajpera gađa premijera Srbije došao čitajući beogradske tabloide. To je bilo isto tako nefer kao kad bi danas novinarska branša optužila crnogorsku vlast da je prejakim rečima na račun tabloida “Dan” dala ideju mafiji da nekažnjeno odstreli Jovanovića.

Bilo kako bilo, ubistva novinara u Srbiji ostaju nekažnjena, dok u uređenim državama i puste pretnje novinarima vode pravo u zatvor. Kritičari će reći da novinske klevete, kakvih su puni stupci naše štampe, u demokratski uređenim zemljama skupo koštaju medije, ali kod nas je kleveta u načelu još teže kažnjiva: ovde je to krivično delo zbog kog se može dospeti u zatvor. Ipak, dugogodišnji posmatrač ovdašnjih medijskih prilika i bivši Bi-Bi-Sijev televizijski novinar Rasel Pisgud kaže da je u Velikoj Britaniji nezamisliva ovdašnja sloboda u izražavanju mišljenja i iznošenju optužbi protiv ljudi. “Ovde ponekad čujem da se o ljudima govori na način na koji to u Velikoj Britaniji ne bi bilo moguće. Iznose se lične optužbe, optužbe za krađu .Novine bi se u mojoj zemlji ustručavale čak i da prenose takve optužbe političara jednih protiv drugih”, kaže Pisgud koji ovom poslednjom opaskom direktno stavlja prst na najbolnije mesto srpskog političkog novinarstva. Mediji su kod nas oružje u podzemnom političkom ratu. Preko medija se sa najvećom lakoćom i najčešće posve nekažnjeno uništavaju profesionalne i političke karijere i reputacije, kao i lični i porodični životi ljudi. Za to se koristi jednostavno i u strogo određenim prilikama savršeno legitimno medijsko oruđe: anonimni izvor. Rasel Pisgud primećuje da je anonimni izvor informacije kod nas daleko zastupljeniji nego u njegovoj zemlji, gde se koristi samo onda kad izvor, u koji novinar ima puno poverenje i za koga je siguran da govori istinu, ne želi da obelodani važnu informaciju osim u poverenju.

U Srbiji ne samo tabloidni već i “ozbiljni” novinari dopuštaju da ih izvori koriste kako bi uništili svoje protivnike. Informacije koje cure iz anonimnih izvora često su ili nepotpune ili nepouzdane, a javnost je toliko oguglala na zloupotrebe da ne kažnjava proizvođače lažnih vesti. Malo ko objavljuje ispravke i izvinjenja zbog netačnih informacija pre nego što ga sudska odluka na to prisili. U tome idemo potpuno mimo sveta: Pisgud podseća da poverenje i poštovanje između čitalaca i medija počiva na saznanju da će medij da ispravi svaku grešku koju otkrije, i da će o tome do kraja da obavesti svoje čitaoce. “NJujork tajms” se upravo izvinio čitaocima što ih je u periodu uoči rata u Iraku izneverio tako što je, između ostalog, bio previše lakoveran prema tvrdnjama anonimnih zvaničnika Bušove administracije i iračkih azilanata. Oružje za masovno uništenje nije pronađeno u Iraku: to je bilo dovoljno da “NJujork tajms” prvo iskritikuje vlast koja je tvrdila da to oružje postoji, a onda i sebe što je bez dovoljno dokaza poverovao tim tvrdnjama.

U našoj štampi opet vlada pravilo da vrana vrani oči ne vadi, pa nema nikakve unutrašnje samoregulacije: mediji jedni drugima čuvaju leđa i retko pred javnost iznose prljav veš, a prave cehovske debate o pravilima profesije gotovo i da nema. Kada je NIN pre desetak dana otkrio toplu vodu tvrdnjom da je sa stanovišta novinarskog esnafa legitimno intervjuisati svakoga ko poseduje informacije relevantne za javnost, uključujući tu i Legiju i Ratka Mladića i Osamu bin Ladena, nekim poslenicima javne reči - koji sebe nesumnjivo smatraju liberalima - izbila je pena na usta. Kada je beogradski Medija centar odlučio da zapodene debatu o (ne)profesionalnom pokrivanju izborne kampanje u Srbiji tako što će angažovati ugledne profesionalce koji svakog ponedeljka javno iznose svoja zapažanja u prvom licu jednine, ne pretendujući da iznose konačne istine i neporecive stavove, i to je izazvalo bes u nekim redakcijama. Razgovor unutar profesije se uglavnom svodi na to da “ozbiljni” mediji preziru “tabloide”, a da se ovi potonji podsmevaju uobrazilji “seriozne štampe” koja ne ume da iskopa ekskluzivnu vest. Kada je “Kurir” objavio sporni intervju sa lažnom “crvenom beretkom”, neki liberalni medijski poslenici su pitali zašto se o tome ne izjašnjava javni tužilac!? U Velikoj Britaniji se takva pitanja rešavaju samoregulacijom: postoje tela za pritužbe protiv medija, sastavljena od poslenika javne reči, i ta tela razrešavaju sporna pitanja. NJihove odluke se ne dovode u pitanje jer im svi mediji dobrovoljno pristupaju i unapred pristaju na njihovu arbitražu iako ta tela nemaju nikakvu zakonsku težinu i nikoga pred zakonom ne obavezuju. Kod nas, međutim, još traje skandal vezan za sastav Radiodifuznog saveta koji bi, kao i Cezarova žena, morao biti izvan svake sumnje. Suština ovog političkog trenutka u Srbiji je međutim upravo u tome što se nikom ne dozvoljava da bude iznad i izvan sumnje: ljudi bez fleka, korupcije i laži kao da ne smeju postojati. Ako žive skromno, nemaju račune u stranim bankama i ne druže se sa mafijom, njihova imena će se bar pojaviti na navodnim prepisima tajno snimljenih tajnih razgovora koji će, preko neke policije, u datom trenutku tajno “procuriti” u uglednom listu, koji ih onda “na poverenje” objavi bez provere verodostojnosti. Javnost u Srbiji nikad nije saznala ko je iz vlasti agenciji Beta na početku afere Bodrum “dao na uvid” avionske karte Nede Arnerić koje su tobož dokazivale da je ona ipak iz Bodruma doputovala u Beograd kako bi glasala o izboru Kori Udovički za guvernera Narodne banke Srbije. Karte su, naravno, bile lažne, a ugledna medijska kuća je besramno zloupotrebljena. Izvor netačne vesti ostao je zaštićen i anoniman i verovatno se i danas bavi dezinformacijama - samo, nadajmo se, sa manje uspeha.

Nedavni skandali u serioznoj zapadnoj štampi izazvali su ugledne medijske kuće da pooštre unutrašnje propise o upotrebi anonimnih izvora. Ombudsmeni u vodećim listovima traže da se prekine sa ovim “trust me” (veruj mi) novinarstvom i da se davalac netačne informacije kažnjava javnim razobličavanjem. “Anonimni izvor je najtoksičnija pojava u odgovornom novinarstvu”, smatra ombudsmen “Vašington posta”, ali advokati medijskih kuća se protive otkrivanju izvora pod bilo kakvim uslovima. Američka dogma glasi da novinar ima obavezu da štiti izvor, inače je to kraj novinarstva.

Priča se na ovaj način vraća na početak svih političkih priča u Srbiji i Crnoj Gori: pomanjkanje demokratskih tradicija i nepostojanje demokratskih institucija koje bi svi poštovali. Samo što novinari za to plaćaju glavom, a u zamenu ne dobijaju čak ni poštovanje društva ni vlasti.