Poslednja prilika

Foto Dušan Milenković

Sećate li se kada je Ivica Dačić u izbornoj noći ponet rezultatom SPS-a slavodobitno izgovorio: Ne znam ko će biti predsednik, ali znam ko će biti premijer. I bio je u pravu. Godinu dana kasnije, premijer bi dao sve da zna kako da se neoprljen izvuče iz dolazećih iskušenja. Za ona državna ima pristojne sapatnike, za ona stranačka moraće da se snalazi sam.

Ako je suditi po novinskim napisima, problemi unutar partije narasli su do tačke sa koje više nema povratka. Ili se jednom za svagda distancirate od pragmatične kamarile koja neizlečivo pati od emotivne svedenosti oličene u navici da naočigled pristojnog sveta lopatama zahvataju po državnim jaslama ili nepovratno putujete u političku prošlost.

O čemi govorim? O zahtevu jednog od Tončev brothers da se hitno sazove sednica Glavnog odbora, jerbo izbori na lokalu pokazuju i dokazuju da partiji preti rasulo, a sve zbog nagomilanih afera poput Galenike ili Agrobanke, u koje su upleteni visoki stranački funkcioneri. E sad, kompromitovani kadrovi, razume se, na svaki način pokušavaju da opstruiraju stranačko luftiranje, jer bi to u najmanju ruku značilo skidanje sa nemoralno visokih državnih apanaža. Da budemo još konkretniji, ne biva da direktor Galenike Nenad Ognjenović bude u zatvoru, a da sluzavi trag ne vodi ka Dejanu Backoviću, predsedniku Upravnog odbora ove kompanije, inače direktoru stranke. Baš kao što ne može biti da Dušan Bajatović nema nikakve veze sa činjenicom da će država kao garant morati da pokrije dospele rate bankarskih kredita Srbijagasa u iznosu od tričave tri milijarde dinara. I da, ne može biti da niko nije primetio kako je Bajatović na nekakvoj proslavi muziku galantno častio sa 4.000 naših evra. LJudi, mnogo je, verujem da bi mu za te pare Dačić lično otpevao Miljacku.

I kad smo već kod pevanja, sve više je onih koji Milutinu Mrkonjiću, ministru sa imidžom čoveka kome ništa ljudsko nije strano, spočitavaju cvrkut Ane Bekute na svim mogućim stranačkim okupljanjima. Za pare, razume se. O čemu je ovde zapravo reč. O tvrdokornom ideološkom fundamentu koji ne dozvoljava da Mrkonjiću otpadne ni krokodil sa majice, ili ne daj bože Ružiću spadne roleks sa ruke. O karnevalizaciji politike, prostakluku i izrugivanju onim nesrećnicima koji još veruju da nešto više poštenja može doneti i nešto više hleba.
Dačića, dakle, čeka nimalo lak posao. Relativizovati očigledno i abolirati proverene kadrove ili čuti građane koji još pokušavaju da razumeju sopstvenu nesreću. Biće to, na kraju krajeva, njegov susret sa sopstvenom savešću. I možda poslednja prilika.

A da unutar vladajuće koalicije nešto ne štima pokazuje i incident u Zaječaru u kome su Ničićevi URS-ovci izmenili udarce i optužbe sa lokalnim naprednjacima. Sasvim je za ovu priču nevažna argumentacija koju nude i jedni i drugi, nebitno je i ko je prvi počeo. Ono što je istinski važno je da lokalni izbori u Zaječaru pokazuju da državna strategija pati od nedostatka vizije i snage da se na njoj ostane. Ovaj slučaj zapravo pokazuje da nema suštinske razlike između partijske i državne politike i šta su sve stranački baroni spremni da urade kako bi, kad se podvuče crta, više odneli nego što su doneli.

Na kraju, ovaj događaj pokazuje da ispod tog političkog šinjela klija ideja koju treba iskoreniti. Ne možete čak ni uz pomoć bejzbol palica braniti interese građana i istovremeno prazniti njihove resurse. Ni lokalne, ni globalne.