Ispod tanke opne

Završnica pozorišne sezone biće očigledno u znaku Rusa, dve najprestižnije prestoničke pozorišne kuće nakon dužeg vremena odlučile su se da na svojim scenama postave ruske klasike, Gogoljevog Revizora (Atelje 212) i adaptaciju Zločina i kazne Dostojevskog (Jugoslovensko dramsko pozorište). Reč je o savremenim tumačenjima i, zanimljivo, reč je o dve rediteljke koje su se retko bavile klasikom.

Gogoljev Revizor, ta, po Nabokovu najveća drama napisana na ruskom jeziku, jedan je od kamena temeljaca celokupne moderne dramaturgije, delo koje je izvršilo ogroman uticaj i imalo bezbroj tumačenja. Često sveden samo na svoju satiričnu dimenziju, na aspekt prikaza stanja svesti državne birokratije i njene koruptivne prirode, Revizor je zapravo mnogo slojevitije i složenije delo koje svakim novim čitanjem ponovo otkrivate. Rediteljka Iva Milošević iščitala ga je kao politički pamflet par excelance. Ono što pleni u ovom tumačenju ruskog klasika jeste sloboda u pristupu, reklo bi se čak izvesna relaksiranost (što je iznenađujuće za ovu rediteljku), koja opet ne zamagljuje pažljivo fokusiranu metu koju rediteljka nikad ne gubi iz vida.



USISIVAČ
Predstava počinje za konferencijskim stolom gde se čitava ta smešna i strašna menažerija predstavnika lokalne vlasti okuplja da razmotri užasavajuću vest dolazi revizor. Čitav jedan svet, način života doveden je u pitanje. Postoji jedno lepo rešenje odmah na početku, dok se lokalni vlastodršci međusobno svađaju prebacujući jedni drugima odgovornost za užasno stanje u gradu, ulazi čistačica koja im bukom svog usisivača prekida raspravu. Usisivač je brzo isključen, na intervenciju prisutnih, a čistačica nemo i zgranuto prisustvuje ostatku rasprave koja polako postaje dogovor o strategiji. Tako je jednim jednostavnim rešenjem rečeno mnogo toga i o izdvojenosti vladajuće klase od običnog sveta, i o njenoj aroganciji i preziru koji oseća za plebs, ali i o sukobu tih klasa koji tinja ispod tanke opne društvenog uređenja.

Odmah na početku uspostavlja se i upotreba osnovnog rekvizita pomoću kojeg će rediteljka rešiti svoju postavku mikrofon (i inače sve popularnije sredstvo među domaćim rediteljima). Ne samo da reči izgovorene preko mikrofona imaju težinu javnog obraćanja, ne samo da se predstavnici vlasti neprestano otimaju o njega, on u povratnoj sprezi ritmuje njihove živote pa i svakodnevne pokrete. Sva ta unutrašnja nestabilnost i osećaj nesigurnosti jednog društva koje se zasniva na korupciji i eksploataciji naravno eksplodira dolaskom Hlestakova, naivnog zgubidana i bezazlenog dendija koji će postati akcelerator svega najgoreg u njima. Igra ga Goran Kičić sa nesputanom over the top energijom, preterano, vulgarno, ali i beskrajno šarmantno i iskreno. Da li bi trebalo ikog da iznenadi koliko Gogoljev svet učmale palanke, koruptivnih državnih službenika i političara nalikuje Srbiji danas? Da li bi trebalo da nas čudi što niskost i suštinsku vulgarnost Gogoljevih likova prepoznajemo svaki put kad otvorimo novine ili uključimo televizor? Očigledno ne. Ako bismo čitavu ovu postavku definisali kroz jednu reč vodilju, ta reč bi svakako bila gađenje. To osećanje je dosledno sprovedeno, prožima svaku scenu, daje joj energiju i brusi njenu oštricu. Predstavi treba vremena da uspostavi svoj ritam, posebno od pojave Kičića koji ga ubrzava za dve brzine, drugi čin deluje usklađenije i pažljivije promišljen, i iako se sve vreme krećemo u domenu gotovo estradnog ukusa, predstava uspeva u svojoj osnovnoj nameri da vas probudi i mentalno razmrda.



NUKLEUS
Već izvesno vreme rediteljka Ana Tomović se interesuje za određeni rediteljski postupak koji se kolokvijalno među pozorišnim profesionalcima naziva i Lolić efekt. Naime, Miloš Lolić, reditelj čiji je uticaj direktno u suprotnosti sa njegovim godinama, prvi je u ovoj sredini promovisao taj ekstremno minimalistički pristup lišen najvećeg dela pozorišnog aparatusa (sem mikrofona), te potpunu skoncentrisanost na tekst i njegovu glumačku interpretaciju. Ovo napominjem odmah na početku upravo kako ne bi zbog formalnih sličnosti ove dve poetike došli do pogrešnog i nepravednog zaključka o izvesnom manirizmu rediteljskog postupka Ane Tomović u adaptaciji Zločina i kazne (zapravo je reč o adaptaciji adaptacije Anžeja Vajde). Jer, uzevši u obzir suštinu tog verovatno centralnog romana u opusu Dostojevskog, ne mogu da zamislim postupak koji bi bio imanentniji, prirodniji za tumačenje ovog teksta no postupak koji je tako beskompromisno i dosledno sprovela Ana Tomović.

Čitav roman je zapravo očišćen od svih sporednih, dodatnih zapleta, motiva i tema doveden je do svog nukleusa. A u njemu leži zločin, pitanje ideologije zločina sa svim mogućim filozofskim i etičkim implikacijama iskazan kroz (verbalni) sukob Porfirija i Raskoljnikova. Dramatika ovde leži u rečima, dijalogu, suprotstavljenim filozofskim konceptima, ne u mizanscenu. U prevodu to znači da je, naizgled, reč o izrazito statičnoj predstavi, s krajnjom svedenošću svih pozorišnih sredstava kako bi se sva pažnja gledalaca fokusirala na unutrašnju dinamiku izgovorenog. Glumci (ili bi pravilniji termin bio interpretatori) uglavnom sede, njihova igra se svodi na krupni plan, gde intonacija, ali i svaki, pa i najmanji pokret ili zauzeti stav, dodaju novu dimenziju i značenje.



Reč je ogromnom, detaljnom, gotovo filigranskom radu koji, da bi se razumeo u potpunosti, zahteva od gledaoca da se naoruža strpljenjem. LJubomir Bandović naprosto briljira u ulozi Porfirija, sigurno i lako menjajući registre, bojeći ih ironijom, pokazujući izuzetnu delikatnost i razumevanje za lik koji tumači. Raskoljnikov Nikole Rakočevića uspešno prenosi nespokojstvo i metafizičku uznemirenost jedne mlade duše koja se lomi u sukobu intelektualne arogancije i traganja za smislom, dok Sonja Milene Živanović gradi dirljiv emotivni kontrapunkt tom dijalogu dva filozofska koncepta. Čini se da je sama postavka zahtevala možda intimniju scenu, gde bi gledalac mogao da bude bliže glumcima, kao i scenografiju koja bi bila prilagođenija konfiguraciji sale. Sem tih sitnih zamerki, predstava Zločina i kazne Jugoslovenskog dramskog pozorišta svakako predstavlja jedan od vrhunaca protekle (istina mršave) sezone.
Kao najvažniji zaključak nakon poslednje dve velike premijere sezone nameće se činjenica da su u ovo teško vreme za kulturu domaća pozorišta još jednom pokazala da poseduju dovoljno resursa da ostvare produkcijski zaokružene, umetnički jake predstave. Kad bi samo imao ko to da primeti