Nedodirljivi

Samo Republičko javno tužilaštvo može da odluči ima li osnova za podizanje optužnice za zloupotrebu službenog položaja protiv trojice bivših ministara kulture Srbije. Naime, interna komisija Ministarstva kulture, koju je formirao ministar Bratislav Petković, utvrdila je da je u decembru 2007. godine građevinskoj firmi Montera avansno uplaćeno 176 miliona dinara za rekonstrukciju Muzeja savremene umetnosti, a da radovi nikada nisu završeni. Za to su, kako iz Ministarstva tvrde u tužbi, odgovorni Vojislav Brajović, koji je kao ministar potpisao ugovor, ali i Nebojša Bradić i Predrag Marković koji nisu poništili taj šetni ugovor.

I dok se Tužilaštvo ne oglasi, imamo samo priču koja liči na imitiranje onoga što radi Aleksandar Vučić. Ministarstvo kulture verovatno hoće da kaže: I mi dajemo svoj doprinos u borbi protiv korupcije i kriminala. I to, gle slučajnosti, uoči same rekonstrukcije Vlade.
Dakle, Ministarstvo predlaže podizanje tužbe protiv bivših ministara jer je firmi Montera novac uplaćen avansno, a bilo je logično da se plati u ratama. Naravno, Ministarstvo širi prostor odgovornosti i na Branislavu Anđelković Dimitrijević, tadašnju direktorku Muzeja.

Proteklih dana, četvoro prozvanih se oglasilo u javnosti odbijajući optužbe, a reditelj Nebojša Bradić celu priču vidi kao providan pokušaj da se pobegne sa terena realnih problema:
U ovom ministarstvu su pomoćnici osobe koje su direktno učestvovale u sklapanju štetnih ugovora povodom rekonstrukcije Narodnog muzeja i smeštaja eksponata, kojima je država oštećena za više miliona evra. Pokretanjem priče o MSU, možda ti akteri pokušavaju da skrenu pogled javnosti sa pravog problema.
Kada smo probali da anketiramo upućene, nikome nije jasno šta se zapravo hoće sa gromoglasnim izlaskom u javnost o krivici trojice prethodnih ministara. Šta je stvarna meta ove jedinstvene optužbe?

SENKA
Mnogima je promaklo da je u ovoj priči i jedan od aktera protiv koga Ministarstvo nije najavilo nikakvu tužbu. Radi se, naime o Draganu Kopčaliću, vlasniku građevinske firme Montera koja je na tenderu 2007. izabrana da obavi poslove rekonstrukcije. Dragan Kopčalić je dobio celokupan iznos od 175 miliona dinara unapred, tako da su i MSU i Ministarstvo kulture bili potpuno onemogućeni da intervenišu. Izvršni direktor MSU Slobodan Nakarada objašnjava:

Mi nismo imali na osnovu čega od ove firme da tražimo njeno poštovanje ugovora. Montera ne samo da nije davala bankarske garancije za poslove, već su se radnici ove firme ponašali krajnje neodgovorno prema inventaru Muzeja. Pokvaren je lift, stolice nisu zaštićene, regali na koje se kače slike držani su napolju, tako da su propali, pa je od njih 200 vraćeno svega 50. Mi smo uredno obaveštavali Ministarstvo kulture, i molili ih da reaguju, ali nije bilo odgovora. Montera je u međuvremenu bankrotirala.

Ko je inženjer građevine Dragan Kopčalić i kako je moguće da mu je novac, umesto u nekoliko rata, isplaćen odjednom i unapred? Svi kažu - čovek sa čvrstim leđima. Kopčalić je od 1996. do 2000. bio funkcioner DS koji je u direktnom duelu za predsednika Gradskog odbora pobedio Borisa Tadića. Bio je potpredsednik opštine Zvezdara, politički veoma ambiciozan, ali je 1999. godine pogrešno odigrao na kartu Slobodana Vuksanovića za predsednika DS i tako je završio svoju političku karijeru. Upućeni tvrde da to nije tačno, jer su njegove političke veze bile mnogo šire od stranačkih, što će se kasnije i pokazati. Naime, Kopčalić je 2000. osnovao građevinsku firmu Montera, a u žižu javnosti dospeo je 2009. godine kada je Savet za borbu protiv korupcije izašao u jasnost sa svojim izveštajem. Zbog sumnjive kupovine preduzeća Trudbenik, optužen je od ovog Saveta, ali svi dokazi i činjenice su ostali mrtvo slovo na papiru. A reč je o sledećem: kombinat montažne gradnje Trudbenik stavljen je januara 2005. na restrukturiranje koje je izvršeno tako što je preduzeće svu svoju imovinu prenelo na novu firmu Trudbenik gradnja d.o.o, a zatim je ta firma prodata marta 2008. Manteri d.o.o. iz Beograda čiji je vlasnik Dragan Kopčalić.

MEŠETARI
Savet za borbu protiv korupcije je napisao da je uprkos svim dokazima i činjenicama Kopčalić ostao zaštićen, a Agencija za privatizaciju nije raskinula ugovor sa Monterom. Da ironija bude potpuna, kada su počeli ulični protesti radnika Trudbenika povodom privatizacije koja ih je dovela u materijalnu bedu, Vlada Srbije je otpuštenim radnicima, na ime socijalnog osiguranja, iz javnih fondova isplatila 1,2 miliona evra kako bi se zaustavili njihovi protesti. Zbog čega je Vlada preduzela takav korak prema privatnoj firmi Kopčalića, a nije prema mnogim državnim firmama? U čemu se ogleda moć pomenutog građevinskog mešetara? Svakako ne samo u činjenici da je primljen u masonsku ložu Pobratim?

Poglavlje o privatizaciji Trudbenika završilo se tako što se ova firma našla na spisku 24 sumnjive privatizacije, jer su drastično kršeni ugovori prilikom kupovine građevinske kompanije Trudbenik. To je Kopčaliću pribavilo javni epitet pripadnika građevinske mafije. Evropska unija, naravno, kao i u ostala 23 slučaja, čeka da položimo račune povodom svih tih malverzacija.

Vratimo se iskazu reditelja Nebojše Bradića s početka ovog teksta, u kome je nedvosmisleno ukazao na lik i delo današnjeg pomoćnika ministra kulture, koji je to bio i u vreme kada je ministar bio Dragan Kojadinović. Reč je o arhitekti Miladinu Lukiću koji se u vreme Kojadinovića proslavio glupostima kojih se i sam ministar odricao. Ali mu je, ipak, za opskurni projekat Atlas narodnog graditeljstva, kao ministar kulture, odobrio 222.000 evra, a kao nosioci projekta bili su potpisani Lukićevi ljudi Božidar Krstanović i Estela Radonjić Živkov. Kada je ta budalaština dospela u javnost, Kojadinović se pravdao da je taj posao poverio svom pomoćniku Lukiću, koji je za novinare ostao nedostupan. Baš kao što nikada nije odgovorio na prozivke za nestručne radove koje je u svojstvu arhitekte konzervatora sprovodio u pojedinim srpskim manastirima.

Poznat je slučaj u koji je Lukić direktno umešan iz septembra 2003. godine, a odnosi se na firmu Visan, koja je trebalo da se bavi protivpožarnom zaštitom 21 manastira u Srbiji. Kasnije se pokazalo da je to bio privatni posao tadašnjeg pomoćnika ministra kulture Jovana Despotovića, direktora Republičkog zavoda za zaštitu kulture Marka Omčikusa i Miladina Lukića. Ostalo je nejasno gde je završilo 44.450.000 dinara, ali se zna da je Marko Omčikus smenjen sa mesta direktora Republičkog zavoda, da je Miladin Lukić smenjen sa mesta pomoćnika ministra kulture, a istoričar Jovan Despotović je nakon smene sa mesta pomoćnika ministra kulture radio kao savetnik u pomenutom Visanu!

Kada su naprednjaci dobili Ministarstvo kulture, u njega se opet vratio Miladin Lukić. Uz pripremu materijala za optužbu protiv trojice ministara, NIN saznaje da je pripremana i dokumentacija o Narodnom muzeju, jer je tu reč o mnogo većem bačenom novcu i ugovorima štetnim po najveću nacionalnu kuću iz oblasti kulture. Međutim, u tom slučaju bi prvooptuženi bio tadašnji pomoćnik ministra kulture, ali i sadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić. I tako se odustalo od otvaranja priče o Narodnom muzeju.
Razumem da ljudi greše, kaže Nebojša Bradić, jer nemaju dovoljno znanja. Ali to im ne daje za pravo da se raspucaju po ljudima koji su radili najbolje što su mogli u datim okolnostima. Umesto sile argumenata, oni uzimaju argument sile. Nije posao Ministarstva kulture da ljude proglašava krivima. Cela ova halabuka liči mi na politikantski čin lišen stvarne stručne procene.

Hoće li jednog dana, kada SNS ne bude na vlasti, njihovi naslednici u Ministarstvu kulture postaviti pitanje: kako ste potrošili 350 miliona dinara za programski deo proslave Milanskog edikta, kako ste potrošili više od 200 miliona dinara za Viminacijum, kako ste potrošili 130 miliona za Medijanu? Ako se za pomenutih 175 miliona traži kazna za trojicu ministara i jednu direktorku, koliko će njih tada odgovarati za blizu 700 miliona dinara?
U međuvremenu, sve ovo što se događa neodoljivo podseća na vaterpolo u septičkoj jami.