Seljenje kostiju

Porodica Draškić, jedna od mnogih koje su u poslednje dve decenije napustile Kosovo, nedavno je sa groblja u Prištini ekshumirala posmrtne ostatke svoja dva člana i prenela ih u Beograd. Skupljali su godinama novac i uradili ono što su dugo želeli, vratili su se da pokupe kosti svojih najbližih i njihovo preseljenje u Srbiju je sada konačno.

Bilo je teško dolaziti na Kosovo samo dva puta godišnje, uz policijsku pratnju i obilaziti grobove naših roditelja. Svaki put smo strepeli od toga da li su spomenici oštećeni i šta ćemo zateći. Iz Prištine su, kažu, otišli 1999. godine, i kada je bilo jasno da se više neće vratiti odlučili su i da prenesu posmrtne ostatke svojih roditelja.

POSREDNICI
Nedavno smo, konačno, posle mnogo godina uzaludnog pokušavanja, uspeli da prodamo stan u Prištini i tako smo došli do novca koji nam je pomogao da ostvarimo svoju želju. To je veoma skupo. A i teško je. Čak nam se čini da je bolnija bila ekshumacija nego sahrana.
Tokom proteklih četrnaest godina, procenjuje se, osamsto izbeglih porodica sa Kosova odlučilo je isto što i porodica Draškić. I kao što to obično biva, posao prenosa kostiju se brzo uhodao, sve se zna, kako se skupljaju papiri, dozvole, gde se nalaze prevoznici, posrednici samo je za to potrebno mnogo novca.

Svi sa kojima smo razgovarali kažu da je glavni razlog za ekshumacije to što je prethodnih godina bilo teško obilaziti pravoslavna groblja na Kosovu, a neretko i opasno. Svi su oni teško podnosili to što su mnoga groblja oskrnavljena, a neka, poput onog u selu Retimlje, i potpuno uništena.
Za sve njih je čin prenosa kostiju posebno emotivan. To ponavljaju svi sagovornici, ali i Zoran Radosavljević, vlasnik pogrebnog preduzeća iz Kosovske Mitrovice, koje je obavilo nekoliko stotina ekshumacija širom Kosova i Metohije.
Jeste ovo posao, kaže Zoran, ali je teško gledati ljude koji ponovo prolaze kroz bol, iskopavajući ostatke svojih najmilijih. Posebno je teško kad roditelji prenose kosti svoje dece. A mnogo je takvih slučajeva.
Radosavljević kaže da radi po celom Kosovu: Najviše je bilo iskopavanja u pećkom i prizrenskom okrugu, ali smo dosta radili i u Uroševcu, Prištini, kao i na groblju u južnom delu Kosovske Mitrovice.

On kaže da s njim kontaktiraju ljudi iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Imao je slučajeve da su porodice koje su otišle sa Kosova još osamdesetih godina, odlučile da prenesu kosti članova svojih porodica koji su sahranjeni još pre nekoliko decenija. Ipak, najveći broj iskopavanja posmrtnih ostataka traže oni koji su izbegli sa Kosova nakon rata.
Preduzeće Zorana Radosavljevića je jedno od nekoliko onih koja se bave ovim poslom. Saznajemo da ima i albanskih firmi koje su uključene u posao, i njih takođe angažuju Srbi.
Verovatno bi se mnogo više porodica koje su izbegle odlučilo na ovaj čin, ali za to nemaju novca. Jer cene se kreću od 1.500 do 3.000 evra, u zavisnosti od toga gde prenose posmrtne ostatke. Osim novca, često su problem i papiri koje je neophodno obezbediti, u najboljem slučaju procedure traju najmanje nekoliko meseci.

Niko od sagovornika nije nam mogao reći tačan broj ekshumacija sa Kosova, jer evidenciju o njima ne vodi nijedna institucija.
Inače, od rata 1999. godine, Srbi, na primer, ne sahranjuju svoje sunarodnike na pravoslavnom groblju u južnom delu Kosovske Mitrovice, već u selu Rudare u opštini Zvečan. Razlog je jednostavan: groblje u Kosovskoj Mitrovici više puta je bilo na meti vandala. Svaki put kad Srbi uz policijsku pratnju za zadušnice posete groblje, otkriju neko novo skrnavljenje. Ili pak uz samo groblje niknu auto-perionice i kiosci. Aleksandar Petrović, iz severnog dela grada, pre nekoliko godina je telo svog sina preneo u Rudare:



SKRNAVLJENJE
Sin mi je ubijen tokom rata, pa sam hteo da barem mrtav ima mira. Nisam mogao više da podnesem da gledam polomljen spomenik i pobacano đubre na njegovom grobu u južnom delu grada. Ne znam jesam li pogrešio što sam ga sahranio u Rudaru, jer ćemo možda morati i odavde da bežimo. Ali ovako mogu bar da odem na grob, da stavim cvet, da ne brinem je li neko nešto polomio.
Mnogi Srbi sa Kosova ne odobravaju čin prenošenja kostiju. Kažu da se tako odustaje od svoje zemlje i prihvata da Albanci vladaju Kosovom.

Eto kakvih ljudi ima, nastavlja Aleksandar Petrović, njima je sve politika. A ja treba da telo svog sina prepustim vandalima da bi neko rekao: gde su naša groblja, tamo je naša zemlja. Bolje da nas ima živih i da tako pokažemo da je ovo bar na severu još uvek Srbija. Mada, mene politika ne interesuje, samo hoću da danas-sutra imam gde da odvedem unučiće i pokažem im gde im je otac sahranjen, bez straha od toga šta ću tamo zateći.

Na Kosovu je bilo slučajeva da su posmrtni ostaci Srba, pogotovo policajaca i vojnika, vađeni iz zemlje, a njihovi grobovi potpuno uništeni. To se desilo i sa telom S. Đ., čija majka, sedamdesetdvogodišnja baka, živi u povratničkom selu Osojane, samo da bi bila blizu njegovom grobu. Sin joj je bio policajac, ubijen je tokom rata, a ostatak porodice je izbegao 1999. godine. Ipak, majka ubijenog policajca vratila se u selo među prvim povratnicima:
Nisam mogla da živim u Srbiji a da ne mogu da mu dođem na grob. Kada sam prvi put došla 2001. godine, grobno mesto je bilo uništeno a posmrtni ostaci razbacani. Sve smo kosti skupili i opet ih sahranili. Hteli bismo i mi da uradimo ekshumaciju, ali nemamo novca. Zato ja ostajem ovde i čuvam grob. Kada budemo skupili novac, onda ćemo prebaciti ostatke.

Kada su pre nekoliko godina izbegli Srbi došli da obiđu selo Retimlje nadomak Velike Hoče, našli su livadu umesto grobnih mesta. Sve je bilo polomljeno, rasuto unaokolo. Za taj vandalizam niko nije odgovarao. Tek je u proteklih godinu i po dana kosovska vlada pokazala više sluha za ovaj problem, pa su u nekoliko slučajeva skrnavljenja groblja uhapšeni počinioci. Međutim, sve ono što se dešavalo Srbima bilo je krajnje traumatično. Zato se poverenje u to da će moći mirno dolaziti na groblja i da će ona biti bezbedna, teško vraća.
A, porodica Draškić, sa početka naše priče, ne želi više ni da posećuje Kosovo. Nakon ekshumacije dva člana svoje porodice i prodaje stana, kažu da ne postoji više razlog da dolaze.