Spreman sam da pregovaram sa EU

Rekonstrukcija Vlade ne podrazumeva samo personalne promene, već i uspostavljanje novog koncepta političke odgovornosti kroz najuspešniju delatnost ovog kabineta u oblasti borbe protiv korupcije. Bez uspostavljanja trajne i nove političke odgovornosti, u Srbiji neće biti ni korenitih promena, kaže ministar pravde Nikola Selaković u intervjuu za NIN. To konkretno znači da oni koji su bili u prilici da rade bolje a nisu radili, moraju da polože račun za izostanak rezultata. Kao najveća stranka u Srbiji, SNS ima pun kapacitet da tako nešto i uradi. Nikome od svojih kadrova ne dugujemo fotelju i funkciju, naglašava Selaković.

Praksa nekako pokazuje da je teško izdejstvovati ostavku ministra makar ona bila zasnovana i na objektivnoj odgovornosti?

Stvar je u tome da shvatimo da mi nismo životno vezani za svoje funkcije i za svoje fotelje, ali to nikako ne znači da su ministri koji odlaze kriminalci. Da je kriminalac završio bi sa one strane ograde, a protiv njega bi bio pokrenut postupak. Naravno, pričamo o uspostavljanju političke odgovornosti, ali zašto sam spomenuo krivičnu, pa zato što je kod nas najčešće odgovornost visokog javnog funkcionera posmatrana isključivo kroz njegovu krivičnu odgovornost i dok nema krivične odgovornosti taj čovek je faktički neodgovoran i ne možete da ga sklonite sa nekog mesta.

Koliko, prema vašem mišljenju, popravljeni kabinet može da potraje imajući u vidu neka ranija iskustva, recimo, prethodne vlade za koju je to bio praktično međukorak ka vanrednim izborima. Isključujete li mogućnost vanrednih izbora?

Postoji velika razlika. Mi rekonstrukciju obavljamo posle godinu dana, a ne pri kraju mandata. Vlada na početku mandata može da povlači poteze koji su pri kraju nepopularni i teško sprovodljivi. S druge strane, nikada ne možete u politici da kažete koliko će potrajati vlada. Zadovoljan sam kako je Vlada u nekim oblastima u prethodnih godinu dana vodila politiku. Međutim, ono što je veoma bitno jeste da je u ovom trenutku potrebno koncentrisati svu pažnju i sve snage na ono što je glavni životni problem građana Srbije, a to je visoka stopa nezaposlenosti, slaba produktivnost privrede, niska stopa izvoza, loš investicioni ambijent. Vidimo pomake u ovim oblastima, ali to mora da se radi mnogo više, mnogo posvećenije i mnogo brže.

Isključujete li mogućnost vanrednih izbora?

Koalicije se ne prave oko ljudi, koalicije se prave oko ciljeva. Za nas su najbitniji ciljevi, a nakon toga ljudi koji mogu da ostvare te ciljeve ili koji mogu Srbiju da približe ostvarenju tih ciljeva. Nije to šminkerska priča u kojoj ćete zameniti nekoliko ljudi i kazati - evo ovo je nova vlada. Svojim ponašanjem pokazujemo i našim koalicionim partnerima šta očekujemo od njih. Istovremeno, nikada ne možete u političkom životu isključiti mogućnost izbora.

Da li je baš uobičajeno da se prilikom rekonstrukcije ne menjaju samo ministri nego i ciljevi koji su bili utvrđeni koalicionim sporazumom?

Kada ulazite u utakmicu, cilj je da u toj utakmici pobedite. Sredstva se u ostvarenju toga cilja menjaju, menja se nekada i taktika, to je sve dozvoljeno. Za ovih godinu dana mogli smo da vidimo gde to sistem škripi, šta je problematično. Ministarstvo pravde i državne uprave započelo je nešto što se u Srbiji nije radilo više od dve i po decenije. Započeli smo pregled stanja u ukupnom sistemu državne uprave u Srbiji. To ne podrazumeva samo ministarstvo koje je resorno za državnu upravu, nego sva ministarstva, organizacije, ustanove, sve ono što javnu upravu u Srbiji čini, sa ciljem da dođemo do odgovora na nekoliko pitanja. Prvo pitanje je koliko ljudi zaista u javnoj upravi radi, koliko institucija funkcioniše u javnoj upravi. U ovom trenutku nemamo registar institucija, ne znamo šta je sve to javna uprava u Srbiji. Ne znamo ni koliko ljudi nam je potrebno, da li su pravilno raspoređeni i na kraju koliko građane Srbije njihova država košta. To vam je u jednom širem smislu i priča koja se tiče Vlade. Glavno pitanje je da li je Vlada funkcionalna.

Pomenuli ste institucije i javni sektor, jedno od izbornih obećanja je bilo i da će se ukinuti oko 60 nepotrebnih državnih agencija. Ništa od toga nije urađeno. Zašto?

Ne bih rekao da nije urađeno ništa, ali moje mišljenje je da nije urađeno dovoljno. Razlog je, mogu slobodno da kažem, to što je državna uprava danas rezultat dvadesetogodišnje političke trgovine različitih malih ili malo većih partija koje su se smenjivale na vlasti. Državni organi, regulatorna tela, pa i čitava ministarstva, bili su predmet političke trgovine. Mi nismo zadovoljni našim sistemom javne uprave, a EU ga, verovali ili ne, ocenjuje kao najbolji u regionu. Ako pogledate broj zaposlenih u našoj javnoj upravi i to poredite sa Slovenijom koja je više nego tri puta manja od Srbije ili Hrvatskom koja je 40 odsto manja od naše države, videćete da oni imaju više zaposlenih nego mi. Problem u Srbiji je loša alokacija tih ljudi.

Zašto ste URS percipirali kao najvećeg kočničara za efikasnije funkcionisanje Vlade ?

Ne bih rekao najveći kočničar, ali kolege iz URS-a za razliku od nas iz SNS su najduže u sistemu vlasti. Postoji sistem u kome oni funkcionišu dugi niz godina i postoji ta činovnička inercija koja je opasnost za svaki državni sistem. I vi vidite da tu nešto funkcioniše loše, vidite da nešto mora da se menja.

Mediji su, između ostalih, i vaše ime često pominjali kao potencijalnog kandidata za glavnog pregovarača sa Evropskom unijom. Da li biste prihvatili tu funkciju?

To je veliki izazov, izuzetno važan posao za Srbiju. To je posao koji zahteva dosta vremena, posvećenost, stručnost, ali pored svega toga ono što taj posao najviše zahteva jesu menadžerske sposobnosti. Reč je o sposobnosti pregovaranja posedovanjem političkog osećaja za prilike u Srbiji i oko Srbije, što je izuzetno važno. Moje ime se pojavljivalo kao ime potencijalnog kandidata, nekih razgovora je bilo, ali još uvek nije bilo razgovora koji bi se konkretno ticali tog angažmana.

Niste odgovorili da li biste prihvatili?

Ukoliko SNS to postavi kao zadatak pred mene, ukoliko za to bude postojala puna podrška predsednika moje stranke i Vlade, dao bih sve što umem, mogu i znam da u tom poslu budemo uspešni. To je veliki izazov, posao koji niko u Srbiji nije radio i ne može da vam kaže kako to izgleda. Jednostavno, tu ste pionir, jedino možete da se ugledate na neke druge države.

Član ste i tima za primenu Briselskog sporazuma. Bundestag će u decembru ocenjivati tok primene sporazuma. Da li ćemo do tada uraditi sve što se od nas očekuje?

Nema sumnje da smo se zaključenjem Briselskog sporazuma i plana implementacije obavezali na neke stvari koje moramo da uradimo do 31. decembra. Stvar je komplikovanija utoliko što ispunjenje svega što taj sporazum predviđa nije u direktnoj zavisnosti od naših organa vlasti.



Već i od albanske strane?

Apsolutno. Više puta sam ponavljao da pregovore u dobroj meri koči apsolutno odsustvo poverenja Srba i Albanaca koje se gradilo decenijama pa možda i vekovima. Sada je ostavljeno nekoliko meseci u kojima mi moramo da pređemo preko tog nepoverenja. Do ovoga trenutka na sve što smo se obavezali mi smo ispunili u roku i apsolutno nijednim aktom nismo ostavili odškrinuta vrata sumnje u našu iskrenost u ispunjavanju sporazuma. Kada samo pogledate, recimo, da se sa Zakonom o amnestiji kasnilo mesec dana, ne našom krivicom, onda je jasno koliko smo mi tu mogli da utičemo. Rekao bih da ćemo se već od septembra naći pod stalnim posmatranjem EU i da će svaki potez, pokret organa naših vlasti biti trostruko meren.

Koliko izlazak iz pritvora Miroslava Miškovića može narušiti imidž i rejting SNS i vašeg predsednika Aleksandra Vučića koji je veliki deo svog izbornog kapitala bazirao na borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala?

Za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala bila je potrebna čvrsta i jasna politička volja. Da li funkcionisanje pravosudnih organa može da ugrozi stabilnost političke popularnosti i pozicije SNS? Ne vidim kako bi moglo.

Ne mislite da će Miškovićevo ritualno mahanje novinarima zasmetati građanima?

To može da zasmeta građanima, ali sada je teret čitavog posla prešao na pravosuđe.

Tužilaštvo za organizovani kriminal objavilo je spisak 43 firme preko kojih je Kompanija Karić prala novac. Najavljuje povratak Bogoljuba Karića u zemlju. Šta mislite o tome?

Mislim da isključivo sud može da odredi da li je neko prao novac. Tužilaštvo je organ gonjenja koji prikuplja dokaze i predstavlja ih sudu, a sud procenjuje njihovu verodostojnost i zatim donosi presudu. Dakle, da li je postojalo krivično delo pranja novca, utvrdiće sud u krivičnom postupku.

Da li je eventualni povratak Bogoljuba Karića u Srbiju političko ili pravno pitanje?

Mislim da je to i političko i pravno pitanje. Da li bi Karić bio pritvoren? To morate da pitate i sud i tužilaštvo. Izlazak samo sa nekim podacima ne znači automatski da će neko biti pritvoren. To je čisto pravna stvar.

Rekli ste da je to i politička stvar...

Ako se ne varam, Bogoljub Karić je predsednik političke stranke, samim tim znači da je to i politička stvar.

Pored toga što je predsednik stranke, mora da ima i nečiju političku podršku za povratak?

To je sada diskutabilna stvar da li ima političku podršku za povratak ili ne. Da je imao, verovatno bi se dosad vratio.

Pritvori su postali gotovo redovna pojava a ne vanredna situacija. Ustavni sud reagovao je u slučaju Zvonimira Nikezića, koji je predugo u pritvoru. Da li je to zakonski problem ili problem sudske prakse?

Rekao bih da je to problem sudske prakse koja je ustaljena tokom više decenija. Među građanima vlada mišljenje da ako nekoga ne držite u pritvoru, a otpočelo mu je suđenje, da ste mu automatski opredelili oslobađajuću presudu i to je loša predrasuda srpskog društva, koja je kod sudija i tužilaca stvorila drugačiji odnos prema pritvoru. Nedopustivi su pritvori koji znaju da traju i više desetina meseci.

Poznato je da su poglavlja 23 i 24 i početak i kraj pregovora sa EU, koliko ste spremni i šta je do sada urađeno na tom planu?

Pregovori se otvaraju i zatvaraju poglavljima koje za temu imaju vladavinu prava, pravdu, bezbednost građana. Akcioni planovi koji će, nadam se, biti doneti tokom sledeće nedelje, predviđaju do detalja plan aktivnosti koje moraju da budu sprovedene u narednih pet godina. Mogu da kažem da smo kao Ministarstvo pravde za otpočinjanje pregovora po ovim poglavljima u dobroj meri spremni, spremniji nego što su to bile neke druge države u trenutku otpočinjanja pregovora.

EU je imala ozbiljne primedbe na reformu pravosuđa koje je sprovodila prethodna vlada. Imajući u vidu da ste kazali da nećete raditi reformu reforme, na koji način rešavate nasleđene probleme?

Ono što je problem jeste činjenica što srpsko pravosuđe za takvu vrstu reforme nije bilo spremno. Ozbiljne zemlje se i po 15 godina pripremaju za uvođenje novog sistema sudstva. Kod nas je posle samo godinu dana donošenja propisa trebalo to primeniti i naravno da je bilo dosta manjkavosti. Ono što je najgore jeste što je zagađena klima među ljudima, odnosi su pali na izuzetno niske grane. U svakom slučaju, nećemo raditi reformu reforme nego se reforma nastavlja. Građane ne zanima ko će biti predsednik nekog suda, ko će biti u Visokom savetu sudstva, nego da li će moći da računaju da će u razumnom roku dobiti presudu u svom predmetu. Tu je situacija u srpskom pravosuđu katastrofalna, nagomilavana skoro dve decenije. Sama činjenica da od 1993. godine nema pravilnika o oceni, o merilima i kriterijumima rada sudija i predsednika sudova, govori dovoljno.

Da li je moguće doneti dobre kriterijume za izbor sudija i tužilaca sa članovima Visokog saveta sudstva i Društva tužilaca koji su u velikoj meri i sami izneverili profesiju?

Da je u pitanju grupa ljudi koja sedi u zatvorenoj prostoriji i oslanja se samo na sebe, naravno da to ne bi bilo moguće. Predlog pravilnika, koji je izrađen, nalazi se još na javnoj raspravi u svim sudovima i sve sudije imaju priliku da stave primedbe. U svakom slučaju, na insistiranje Evropske komisije, u akcioni plan reforme pravosuđa ušla je obavezno i izmena Zakona o državnom veću tužilaca i Visokom savetu sudstva i planirana je za poslednji kvartal 2013. godine.

Stručna javnost smatra da prebrzo donosite zakone i da to može dovesti do grešaka. Takav primer je Zakonik o krivičnom postupku?

Ono što sam ja od stručne i profesionalne javnosti do sada čuo kao zamerku jeste da se izmene rade sporo. Pritisak jednog dela stručne javnosti na mene jeste išao u smeru da se rade dopune i izmene toga zakonika. Saslušao sam sve strane, dosta razmišljao i shvatio sam da promena pravila posle 30 minuta utakmice nije dobra, jer ćete dovesti čitav sistem u situaciju da vam se svi oni koji u utakmici budu učestvovali, a ne budu zadovoljni njenim ishodom, žale sa punim pravom. Zbog toga su, kada je u pitanju Zakonik o krivičnom postupku, učinjene veoma male ali bitne izmene. Dakle, primena Zakonika o krivičnom postupku počinje od 1. oktobra ove godine i tada ćemo se prvi put sresti sa primenom tužilačke istrage.

Polemika se vodi i oko predloga da sudije i predsednike sudova biraju sami pravosudni organi umesto Skupštine. To je tražila i Venecijanska komisija, ali postoji li opasnost da se sudstvo na taj način otuđi od naroda?

To je jedna od stvari sa kojom sam lično imao najveći problem u izradi nove strategije. Ako nad sudijama i tužiocima kao nosiocima visokih pravosudnih funkcija ne bude uspostavljen objektivan i adekvatan sistem odgovornosti, onda možemo da kažemo da su sudije već danas odnarođene iako ih bira Skupština makar na prvi izbor. Uz narušenu klimu u međuljudskim odnosima u pravosuđu, uz veliko nezadovoljstvo i nepoverenje građana, uz postupke koji traju nekada više i od 18 godina, uz ogroman broj zaostalih predmeta, neizvršenih sudskih odluka i presuda, jednostavno ne smemo da vučemo oštre i preke poteze koji mogu postojanje čitavog sistema dovesti u pitanje.

Može li sadašnji broj sudija da reši tu nagomilanu hrpu predmeta koja se meri u milionima?

Nagomilanu hrpu predmeta može da reši dobra disciplina i dobra organizacija rada u sudovima. Zbog toga mislim da je jedna od veoma bitnih stvari činjenica da je Visoki savet sudstva odlučio da pristupi na sasvim drugi način izboru predsednika sudova. Skupštini se neće predložiti da u jednom danu odlučuje o izboru predsedniku svih sudova u Srbiji, već će se odlučivati postupno. Kroz davanje određenih pogodnosti onim sudijama koje budu pored redovnog rešavanja postojećeg priliva novih predmeta rešavali i stare predmete, više nego drugi, mi ćemo stvoriti i sistem stimulacija, sistem pozitivne selekcije i automatski će se po rezultatima videti ko je kakav sudija i da li zaslužuje da bude na tom mestu. Ali o tome će odlučivati sudije u Visokom savetu sudstva.

Nakon odluke Ustavnog suda o vraćanju svih neizabranih sudija ništa nije urađeno na proceni njihove profesionalne i moralne sposobnosti. Zašto?

Zato što biste onda morali da procenjujete isto to za one koji su 2010. godine izabrani. Ako je pao izbor sa 1.000 ljudi koji po jednom kriterijumu nisu izabrani, da li mi možete reći zašto je onda ispravan kriterijum za ostalih 2.000 ljudi koji su po istom tom kriterijumu birani.