Zlatni orlići, očerupani orlovi

Predsednik Fudbalskog saveza Srbije Tomislav Karadžić i direktor mlađih kategorija Savo Milošević nisu uvek bili na istim talasnim dužinama, ali su posle perioda nesporazuma i polemike, kao pametni ljudi, spustili loptu na zemlju i shvatili da mogu zajedno. Nije bitno ko je popustio više a ko manje. Rezultat pomirenja bilo je postavljanje Miloševića za direktora svih mlađih selekcija FSS a jedan od prvih poteza bio mu je imenovanje, prošlog jula, LJubinka Drulovića za selektora ekipe do 19 godina. Nekada su zajedno nosili dres reprezentacije Jugoslavije, dugo se znaju; Milošević je osetio da se u Druloviću krije trenerski potencijal i dao mu je šansu koju je ovaj i te kako iskoristio. Srbija je, pod vođstvom Drulovića, ovog meseca postala prvak Evrope u kategoriji igrača do 19 godina i to je prva titula za fudbalsku Srbiju od njenog osamostaljenja.

IGRA
Više od titule imponovala je igra. Talenat igrača video se u svakoj utakmici, neki od golova bili su primer kolektivnog učešća u onome što je cilj fudbalske igre; neke od tih pogodaka, kao onaj vodeći protiv Portugalije u polufinalu, treba pokazivati u fudbalskim školama kao primer ideje, realizacije, efikasnosti. Kod pobedonosnog gola Lukovića protiv Francuza u finalu akcija je počela od našeg šesnaesterca, protivnik praktično nije ni pipnuo loptu pre nego što su Mitrović fintom i Luković golom završili akciju. Bilo je u toj kombinaciji svega: i kratkog dodavanja i dugog pasa, i čvrstog starta i lucidnog prebacivanja protivničke odbrane, majstorskog lažnjaka na korner liniji i precizne asistencije posle koje se mreža zatresla. Pre više od 100 godina barba Luka Kaliterna, prvi trener splitskog Hajduka, rekao je da gol ne daje igrač nego igra. Naši dečaci su taj aksiom u Litvaniji više puta potvrdili u praksi.

Imali smo i ranije talentovane igrače, u poslednjih pet godina u ovom uzrastu bili smo tri puta u polufinalu evropskih prvenstava, ali - osim titule - ova generacija se razlikuje od prethodnih i po treneru. To što je Drulović bio više napadač i vezni igrač verovatno je uticalo na njegovu trenersku filozofiju, ali imali smo (i imamo) druge bivše istaknute fudbalere koji su bili napadači a kao treneri i selektori beže u defanzivu ili gomilaju na sredini terena vezne igrače u nadi da će se kontrolom na tom delu terena dobiti utakmica. Drulović je imao jasan stav od početka turnira. Igrao je sa standardnim timom: Petar Rajković (Jagodina) na golu, po bokovima Petar Golubović (OFK Beograd) i Nikola Antić (Rad), tandem štopera Miloš Veljković (Totenhem) i Aleksandar Filipović (Jagodina), na sredini Sergej Milinković-Savić (Vojvodina), Nemanja Maksimović (bez kluba), Andrija Luković (Rad) i Marko Pavlović (OFK Beograd), u napadu Uroš Đurđević (Rad) i Aleksandar Mitrović (Partizan). Ekipa se menjala samo iz objektivnih ili taktičkih razloga.

Srbija je u napadu počinjala sa dva klasična napadača, Đurđevićem i Mitrovićem, s kojima su svi protivnici imali mnogo muka. Jaki a brzi, spretni i lukavi, borbeni i tehnički potkovani, bili su tandem iz snova. Bilo je milina gledati kako svaka duga lopta završava na njihovim prsima ili u njihovim nogama jer su se postavljali bolje od svojih čuvara, izdržavali prvi duel, spretno se okretali i počinjali akciju ka golu protivnika.

U ekipi su još bili golman Stefan Čupić (OFK Beograd), Slobodan Urošević (Rad), Dejan Meleg (Ajaks), Mijat Gaćinović (Vojvodina), Aleksandar Čavrić (OFK Beograd), Ognjen Ožegović (Crvena zvezda) i Milan Vojvodić (Spartak). Valja napomenuti da ovoj generaciji pripadaju Lazar Marković, od letos član Benfike, i Nikola Ninković, koga Partizan nije pustio zbog kvalifikacija za Ligu šampiona. Ne bi pustio ni Mitrovića da ovaj nije izdržavao tri meča kazne zbog isključenja u Ligi Evrope. Ispade da je taj crveni karton pomogao da Srbija postane prvak Evrope!



Imena klubova iz kojih dolaze srpski fudbalski junaci svedoče da se u mnogim sredinama radi dobro sa mladima. Nekada su baza selekcija bili igrači iz Crvene zvezde i Partizana, u ovoj su iz dva najveća kluba bila samo dvojica, jedan standardni i jedan u rezervi. OFK Beograd, Rad i Vojvodina (Meleg je pre odlaska u Ajaks bio član Novosađana) godinama već izbacuju igrače, sada im se pridružuje i Jagodina. Neko je dobro odradio i takozvani skauting: Veljković nikada nije igrao u Srbiji jer je u Totenhem stigao iz Bazela, ali - za razliku od nekih prethodnih slučajeva kada su nam izmicali igrači srpskog porekla - FSS je ovog puta reagovao na vreme.

Fudbal nas je tako, konačno, obradovao - mada ćemo se brzo vratiti u surovu realnost jer će nas predstojeća utakmica sa Hrvatskom (6. septembra u Beogradu) podsetiti gde nam je A tim i koliko je Brazil daleko. Ova titula će dobiti dodatnu (i trajniju) vrednost samo ako iz ove generacije dobijemo (bar) nekoliko A reprezentativaca koji će u dužem periodu igrati u najboljoj reprezentaciji i biti nosioci igre u njoj. Svrha omladinskih pogona jeste proizvodnja igrača. Titule su usputna stanica, lepo je ako ih bude - ali je važnije da A tim dobije igrače.

NEKAD
Kako je, u sličnim prilikama, bilo u prošlosti, u bivšoj državi? FNR Jugoslavija je prvi uspeh u ovoj kategoriji ostvarila 1951. na Azurnoj obali. Tada je prvenstva Evrope organizovala FIFA jer UEFA još nije postojala. Jugoslavija je u martu u Nici pobedila domaćina Francusku sa 3-0, dva dana kasnije u Monaku Severnu Irsku sa 2-1 a 26. marta u finalu, igranom u Kanu, Austriju sa 3-2. Dvostruki strelac bio je Miloš Milutinović, tada još igrač Bora, dve godine kasnije A reprezentativac i jedna od zvezda seniorskog šampionata sveta 1954. u Švajcarskoj. U timu su još bili golman Blagoje Vidinić (olimpijski šampion 1960), kasnije odlični klupski igrači Petaković, Ognjenović (Radnički Beograd), Lipušinović (Dinamo)...

U ovoj kategoriji Jugoslavija je bila prvak Evrope i 1979. kada je u Beču u finalu pobedila Bugarsku sa 1-0. U timu su bili Pudar, Čapljić, B. Đurovski, Gudelj, Baždarević...
Najveći uspeh u mlađim kategorijama Jugoslavija je ostvarila na svetskom juniorskom prvenstvu u Čileu 1987. kada je postala prvak sa nezaboravnom generacijom u kojoj su bili Prosinečki (MVP prvenstva), Šuker, Mijatović, Boban, Brnović, Jarni, Leković, Petrić, Pavlović, Janković, Pavličić, Štimac...

Sve to je, ipak, davna prošlost. Naša novija fudbalska istorija (po)kazuje da iz svake generacije iskoči poneki talentovan igrač, stiže i do A tima, ali se u njemu brzo utapa u sivilo prosečnosti. Većina omladinskih reprezentativaca iz 2005. i 2007. danas je u A timu ili oko njega (istina, LJajić i Matić su van zbog tvrdoglavosti selektora i sopstvenih odluka i izjava), ali čini se da u tom prelazu iz juniorskih dana u seniorski fudbal nema nekog reda i logike. Igrači se pozivaju na osnovu individualnih kvaliteta iskazanog, uglavnom, u inostranim klubovima jer su domaći timovi koji su ih stvorili primorani da ih prodaju. Mitrović je već na izlaznim vratima Partizana koji postaje svetski fenomen po izvozu mladih igrača, neki - poput Nastasića - nisu ni zaigrali za prvi tim, a već su bili prodati. Sigurno je da će brojni menadžeri napasti naše zlatne momke, ubrzo će se raspršiti po Evropi i više kao generacija neće imati priliku da se dokažu u mladoj ili A selekciji. Treba se bojati da će se desiti ono što se desilo 2007. košarkašima, kada su na šampionatima sveta i Evrope osvojene četiri zlatne medalje ali iz tih generacija, iako je većina stigla do A selekcije, nije iskočio nijedan as koji pravi razliku. Svi su postali dobri igrači, napravili odlične karijere, potpisali vredne ugovore u inostranstvu, ali reprezentacija nije dobila ono što se od njih očekivalo.
Kako izbeći da se isto ne ponovi s fudbalskim junacima iz Litvanije?