Remont građanske ideologije

Ko ima najviše koristi od svađa koje traju među akterima takozvane druge Srbije?
Odgovor glasi - Aleksandar Vučić, kome je pošlo za rukom ono što nije Slobodanu Miloševiću. Milošević je imao iza sebe celu prvu Srbiju, a protiv njega je jednodušno bila cela druga Srbija. Vučić ima uz sebe prvu Srbiju, i zbog njega se podelila druga Srbija. Deo ga podržava, deo osuđuje one koji ga podržavaju.

Kao ilustracija za taj raskol među dojučerašnjim istomišljenicima, poslužiće deo pisma nekadašnje profesorke Fakulteta dramskih umetnosti Mirjane Miočinović (FDU je napustila nakon bombardovanja Dubrovnika, odnosno razaranja Vukovara 1991) upućenog glavnom i odgovornom uredniku E-novina Petru Lukoviću povodom prvog potpredsednika Vlade Srbije:

Vi ste, poštovani Petre Lukoviću, preuzeli na sebe izgradnju carskog puta za političara o kome bi vam, ako ne razum (kao i svaki razum odveć sklon kompromisima), a ono intuicija mogla govoriti stvari koje treba da vas navedu na oprez. Vi, međutim, ne samo da nemate opreza, već ste izgubili svaku meru u podršci koju mu (Aleksandru Vučiću) pružate i to na jedan vrlo pervertiran način: vi mu ne upućujete lično pohvale (nešto vam ipak govori da to nije mudro), vi se samo trudite, uporno i dostojno jedino bezrezervnog pristalice, da uklonite svaku kritičku reč, čak i kad je upućena od ljudi koje, bar zasad, poštujete.

Kao osobi sa kojom je delio uzajamno uvažavanje proteklih dvadeset godina, Petar Luković odgovara na svaki pasus pojedinačno, i na kraju zaključuje da prošlost nije formula na kojoj ćete sa svojim prijateljima graditi budućnost. Ništa nije crno-belo ili žuto-plavo. Život nije veseli Tadićev balon. Ako vam je loše, onda ništa. Čitajte Peščanik, the future belongs to you.

Eto, o tom jadu se danas zabavlja druga Srbija, što bi rekao crnogorski duh. Naravno, nije on jedini, ali je zbog predmeta spora najzanimljiviji i neminovno implicira pitanje: Šta je, zapravo, druga Srbija danas?
Sonja Liht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost kao sociološkinja smatra apsolutno neprihvatljivim da se jedno složeno društvo kao što je srpsko i bilo koje moderno društvo danas, posmatra kroz crno-belu matricu:
Taj naziv druga Srbija nisam previše volela ni kada je nastao, jer on strašno simplifikuje stvari. Ali, on je tada bio potreba da pokaže da postoji druga i drugačija Srbija od one koja je, krajnjim pojednostavljivanjem, bila tumačena kao Miloševićeva Srbija. Posle petog oktobra 2000. godine cela ta priča je postala potpuno pase i na neki način glupa, ističe Liht.

MATRICA
Predavač na Fakultetu za medije i komunikacije Zoran Ćirjaković definiše drugu Srbiju kao drugu u svakom smislu: potčinjena, podređena, marginalizovana...To implicira marginalizaciju u odnosu na imaginarnu prvu Srbiju. Ta podela je duboko paralisala društveni politički razvoj Srbije.
Druga Srbija je uobičajeni naziv za pripadnike nekadašnje jugoslovenske političke i kulturno-intelektualne nomenklature koje su se protivile zvaničnoj politici Srbije u ratnim devedesetim godinama.
Drugu Srbiju odlikuju radikalno zapadnjaštvo, prezir i težnja ka ništenju tradicionalnog identiteta i morala (naročito religije), implicitno zagovaranje kolektivne krivice, kultur-rasizam prema svim nezapadnim sadržajima i površno opravdavanje svih neoimperijalnih geostrateških poteza, kaže za NIN dr Aleksandar Saša Gajić, politikolog.

Nebojša Popov, diplomirani pravnik i doktor filozofskih nauka, drugu Srbiju vidi danas kao ostatak jedne ambicije koja se pojavila u dramatičnom trenutku kada je raslo negativno mišljenje o Srbiji i Srbima i kada su neki ljudi imali jaku potrebu da kažu: Ja ne pripadam tako rđavoj Srbiji i Srbima, ja sam nešto drugo. I sam sam donekle učestvovao u tome, ali ni onda ni sada nisam bio fanatik da insistiram kako sam bolji od drugih, ističe Popov.

PODELE
Ovako izgleda mali presek mišljenja odabranih NIN-ovih sagovornika uz čiju pomoć pokušavamo da definišemo šta znači ovaj pojam danas u odnosu na devedesete godine prošlog veka kada je nastao. Nekadašnji istomišljenici, okupljeni oko raznih medija i nevladinih organizacija, sa podelama su počeli još u vreme predsedničkog mandata Borisa Tadića. Plima je naišla sa belim listićima, lansiranim uoči izbora 2012. Taj poziv na bojkot izbora najglasnije je podržala Vesna Pešić. Rezultat je poznat i tako je počela teorija o pomoći koju su ona i njeni istomišljenici iz građanske Srbije pružili Srpskoj naprednoj stranci. Danas Petar Luković za Vučića kaže da nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe. Dakako, citirajući Denga Sjaopinga.

Ideološki čistunci su optuživali lobiste nevladinog sektora da se u središtu svakog njihovog interesovanja i svake njihove rasprave nalazi novac koji stiže iz inostranstva i od kojeg većina tih drugosrbijanaca živi, a njega je sve manje i manje. Tu ideju sublimira za NIN dr Gajić:
Iakou kulturnoj sferi nametnuto do stepena monopola njenih interesnih grupa, drugosrbijanstvo je, pre svega u političkoj sferi, kontraproduktivno i prezreno od ogromne većine građana Srbije. Samim tim, za strani faktor, koji je ionako radikalno srezao finansiranje svojih lobija u nevladinom sektoru a samo najvažnije preusmerio na domaći budžet, uglavnom beskorisno, kaže Gajić. On naglašava da u vremenu svetske krize, kada su strateški interesi velikih sila od Balkana usmereni na Bliski istok i dalje u Aziju, ovakve ekstremne grupe koje su u političkoj sferi beznačajne a u kulturnoj mogu zapravo samo da služe negiranju ali ne i kreiranju alternativnog identiteta, pretvaraju se u balast svojim finansijerima, naročito kada najveći deo političke scene realno, voljno ili nevoljno, svejedno, radi sve u cilju ispunjenja njihovih interesa.

Stranom faktoru su potrebni dnevnopolitički agitatori koji ne stvaraju otpor već podržavaju relevantne snage koje ispunjavaju njihove zahteve, a ne oni koji sa umišljenih, moralističkih visina stvaraju negativne reakcije među građanstvom. Samo njih su spremne da ubuduće finansijski podrže, kaže Gajić i naglašava da su, u tom svetlu, potpuno jasni razlozi sukoba među dojučerašnjim ideološkim istomišljenicima, kako onih koji su spremni da posluže novim ulogama i onih koji i dalje žive u prošlosti, u devedesetim godinama prošlog veka.
Za jedne su podele u ovoj grupi dojučerašnjih političkih saboraca priča sa dna kace, bez ikakve realne snage, drugi joj pridaju značaj veći nego što mogu da proizvedu. Realno, one ne utiču mnogo na političku scenu Srbije, osim što neki od dojučerašnjih kritičara Slobodana Miloševića sve češće javno podržavaju Aleksandra Vučića i time se, po mišljenju svojih protivnika, toplo preporučuju vlasti.

Kada pratite logiku podela u drugoj Srbiji, smatra Zoran Ćirjaković, ona je ista kao logika podela među fundamentalističkim grupama u Americi. Ta ideološka čistoća, vera da dolazi kraj sveta, sve to govori da je reč o dve fundamentalističke struje koje su ih, nažalost, definisale, bile one prividno građanske ili prividno nacionalne. Ono što je za mene pozitivno u sadašnjem sukobu u dve Srbije je činjenica da postoji jedan značajan i uticajan segment druge Srbije koji ne pristaje da stvari posmatra crno-belo. Međutim, ovde ljudi kao da ne žele da čuju drugačiji stav, kao da se plaše suprotnog stava, ističe Ćirjaković.

STABILIZACIJA
Priča o drugoj Srbiji danas veoma podstiče podele, što je za mene apsolutno neprihvatljivo, stav je Sonje Liht, koja te podele vidi u pravom, ideološkom, uskom smislu te reči. Za nju je, kako kaže, relevantna segmentacija društva na one koji imaju i one koji nemaju, dakle podela po ekonomskim kriterijumima, gde su na jednoj strani bezobrazno bogati a na drugoj strani očajno siromašni: I to je ono što bi svakog pristojnog čoveka moralo najviše da zabrine. A to ko je patriota, ko je taj koji će da opredeli šta je patriotizam, to je lažna debata. Za mene je važno ko se ozbiljno okreće budućnosti ove zemlje, a ko živi u prošlosti. Ta potreba da se živi u prošlosti, ta potreba da se Srbija svede na jednu dimenziju, ta potreba da se gleda iz sopstvenog pupka, to stavljanje sebe u centar sveta, to je užas kojem danas svedočimo. Ti ljudi žive danas u apsolutnom poricanju istinskih problema u kojima živi Srbija, ali i ceo svet, ističe Sonja Liht i dodaje da su joj takvi ljudi istinski nezanimljivi i ne predstavljaju nikakav intelektualni izazov, te je ne čudi da su se sveli na sektu.

Nije teško zaključiti zbog čega je povod raskola u građanskoj Srbiji postao Aleksandar Vučić. Šta je ključ te novonastale ljubavi spram Vučića od strane onih koji ga doživljavaju kao mačku koja lovi miševe? Isto što je i ključ američke, ili evropske ljubavi prema Vučiću.
Amerika i Evropa žele da pacifikuju Balkan, i Vučić radi ono što su oni želeli da uradi jedan srpski lider. Zoran Ćirjaković objašnjava da je to serija poteza koja će omogućiti stabilizaciju regiona za koju neko mora da plati cenu, a na Zapadu postoji neka vrsta konsenzusa da Srbi treba da plate tu cenu. I Vučićeva politika praktično to shvatanje sprovodi u delo. Pod tim uslovima, druga Srbija, odnosno njeni akteri, nemaju mnogo mogućnosti da formulišu svoju politiku, ili čak kritiku politike koju sprovodi Aleksandar Vučić, smatra Ćirjaković.

Slično Sonji Liht koja smatra da je neozbiljna svaka priča o različitim politikama unutar druge Srbije ako njena meta nije ekonomski i socijalni položaj stanovništva, Nebojša Popov sagledava sadašnju situaciju kao priličan pesimista:
Mada sam u odlasku po godinama i zdravlju, i dalje me zanima šta se događa kad je reč o prvoj, drugoj, trećoj Srbiji. Kao što imamo teškoće da razlikujemo ljude u vlasti juče i danas, tako imamo teškoće i da razlikujemo građane, podanike. Oni me danas podsećaju na onaj impresivan film Konje ubijaju, zar ne, kada zamajavaju ljude bez posla, na ivici smrti od gladi, da igraju dok ne padnu, ne bi li dobili neku nagradu. Podsećaju me i na naš film Kad budem mrtav i beo Živojina Pavlovića, u kome junak pokušava da dobije priznanje da ume da peva. Siromah ide na audicije, a nema trunke talenta. Ta permanentna audicija traje ovde i danas, kaže Popov. On dodaje da je nekada bila aktuelna priča o permanentnom razvoju, o progresu, permanentnoj revoluciji, a da danas u permanentnoj audiciji vidimo jedan grčevit i zastrašujući napor ljudi da opstanu, da dobiju neku nadoknadu, da nekako prežive.

Ta dva kruga, onaj koji reprodukuje vlast i vlastodršce, i onaj u kome se reprodukuju građani, podanici, čine brojku od sedam miliona stanovnika. Mi smo toliko zaokupljeni onima sa permanentne audicije i sumanutim reklamerima vlasti, da zaboravljamo da postavimo pitanje: kako je moguće da u zemlji od sedam miliona stanovnika ima milion nezaposlenih? To je jedino ozbiljno pitanje u ovoj zemlji. A to pitanje nije predmet ničijeg zanimanja, pa tako ni spora, zaključuje Popov.
Izgleda da je tako. Ćuti vlast, ćute i podržavaoci.