Dosta je bilo štednje

Poslednjih nedelja se mnogo govorilo o oporavku evrozone: glavni indeksi u ključnim zemljama članicama su porasli i mnogi te pokazatelje koriste kao dokaz da mere štednje konačno daju rezultat. Fondovi novčanog tržišta se, iako oprezno, iz Sjedinjenih Država vraćaju da bi finansirali evropske bankarske dugove. Čak je i Goldman Saks energično krenuo da kupuje evropsku aktivu. Da li je oporavak zaista u toku? Cinici će se setiti da je izlazak Evrope iz svetske ekonomske krize bio prognoziran još za prvi kvartal 2010. i da je Međunarodni monetarni fond od tada stalno najavljivao izlazak iz krize „do kraja godine“. Umesto toga, BDP je pao. U Španiji i Italiji negde oko dva odsto ove godine, u Portugaliji više od dva odsto, a u Grčkoj će pad biti veći od četiri odsto. Uz to, prosečna stopa nezaposlenosti u evrozoni je otišla na skoro 12 odsto, sa više od 50 odsto mladih nezaposlenih u perifernim članicama evrozone, što će se neposredno odraziti kroz dugoročni gubitak talenata i eroziju poreske baze. Uprkos tome što je nezaposlenost viša nego ikada, rast produktivnosti u evrozoni je nesumnjivo negativan. Još značajnije od toga, tokom poslednje godine odnos između javnog duga i BDP-a porastao je za sedam poena u Italiji, 11 u Irskoj, a po 15 u Portugaliji i Španiji. Ako je sine qua non ekonomskog oporavka primenom mera restriktivne štednje stabilizacija i smanjenje duga, izgleda da je teza cinika dokazana. U takvom kontekstu, povratak investitora iz SAD kako bi se obezbedio kratkoročni priliv dolara za dugove evropskih banaka liči na očajnički lov na prihod koji se najviše uzda u obećanje predsednika Evropske centralne banke (ECB) Marija Dragija da će učiniti „sve što je moguće“ da spase evro. A što se tiče Goldman Saksovog poigravanja s akcijama, što bi rekao guru tržišta obveznica Bil Blejn: „Kupi jeftino, prodaj malo skuplje kad krenu da rastu, a onda zbriši.” U stvari, bilo kakvo pominjanje izlaska iz krize preuranjeno je sve dok se ne ukalkulišu gubici nastali primenom restriktivnih mera štednje. Svaka zemlja koja je primenila mere štednje bez nametanja gubitaka privatnim kreditorima sada je u većem dugu nego kada je počela s primenom tih mera. Na primer, prema zvaničnim procenama javni dug Španije, koji je bio 36 odsto BDP kada je kriza počela, sad je skoro tri puta veći - a zapravo je možda još i veći. Zemlje koje su tako smanjile troškove suočene su s najvećim rastom prinosa na obveznice i značajnim porastom duga. Objašnjenje je jednostavno. Kada se zemlja odrekne svog monetarnog suvereniteta njene banke se zadužuju u stranoj valuti, što ih čini veoma osetljivim na šokove likvidnosti, kao što se desilo i u evropskom bankarskom sistemu 2010 - 2011. Kad neka vlada nema mogućnost da štampa novac da bi spasila banke ili da poveća izvoznu konkurentnost preko devalvacije valute, njoj ostaje da izabere između zapadanja u docnju ili deflacije (restriktivnih mera štednje). Temeljna logika programa mera štednje jeste da se kresanjem budžeta, smanjenjem tereta duga i vraćanjem poverenja na kraju treba da stigne do stabilnosti i podrške rastu. Ali kada zemlje primenjuju mere štednje istovremeno kad i njihovi glavni trgovinski partneri, ukupna potražnja pada, uz kontrakciju svih ekonomija, i posledično povećava procenat duga u odnosu na njihov BDP. Problem sa merama štednje u evrozoni je fundamentalniji: kreatori politike pokušavaju da reše problem suverenog duga, dok je stvarni problem bankarska kriza. Evropski bankarski sistem je tri puta veći i dva puta finansijski zavisniji od američkog, a ECB nema sposobnost da bude poverilac poslednje instance; u tim okolnostima iznenadan prekid tokova kapitala ka perifernim članicama evrozone je 2009. stvorio sistem gladan likvidnosti, koji je pritom bio isuviše veliki da bi se spasio. Pošto su nosioci aktive izražene u evrima shvatili situaciju, tražili su garancije od ECB (koju ona nije bila u stanju da pruži kada je njen predsednik bio Žan Klod Triše, čiji je zadatak bio održavanje stabilnosti cena). Naknadni napori investitora da pokriju rizik raspada evrozone - a ne volumena suverenog duga - uzrokovao je rast prinosa na obveznice. Previranja na finansijskim tržištima su proizvela paniku među liderima država evrozone i to ih je dovelo do toga da netačno dijagnostifikuju bolest i sebi prepišu pogrešnu terapiju koja je samo proizvela nove simptome. Iako je Dragijevo obećanje, oličeno u programu „potpore monetarnim transakcijama“ - kao i dugoročne operacije refinansiranja i programom hitne podrške likvidnosti - kupilo vreme i smanjilo prinose, kriza bankarskog sistema evrozone i dalje traje. Lideri država evrozone moraju da shvate da smanjenje troškova neće stabilizovati bilans banaka ključnih članica koje su previše izložene suverenom dugu perifernih zemalja. Dok se Evropa ne odrekne restriktivnih mera i ne okrene pristupu koji preferira ekonomski rast, svi znakovi oporavka će biti iluzorni.