Pare prema zaslugama

Veslači ne potpisuju milionske ugovore, ne pune stupce tabloida sportskim i nesportskim podvizima, i, što je možda i najvažnije, bave se takmičenjem u kojem je kao retko gde u profesionalnom sportu jasno ko je koliko radio. Štoperica ne broji ni da li takmičar ima 20 godina ili dvostruko više broji samo sekunde i stotinke, a u protokolu će se naći oni s najboljim rezultatima. Jedan od aktivnih velikana ovog sporta je Beograđanin Nikola Stojić koji se, iako ima 39 godina, i dalje često penje na pobednička postolja. Samo ove godine je s Nenadom Beđikom u disciplini dvojca bez kormilara na Mediteranskim igrama u Mersinu osvojio srebrnu, a na Evropskom prvenstvu u Sevilji zlatnu medalju.

Iako je ovo vaša dvadeseta seniorska sezona, nije prošla bez medalja. Šta vam i dalje pruža motivaciju?

Ima slučajeva da ljudi na vrhunskom nivou veslaju i sa 42-43 godine. Mada, godine se svakako nižu, a neke stvari ostaju iste i dalje mi je teško da treniram. Veliki motiv bila je saradnja s Beđikom, koji postiže odlične rezultate iako mu je ovo prva sezona ozbiljnog rada. Jer, poslednjih godina nikako nisam mogao da se u dvojcu uparim s nekim, ali s njim sve funkcioniše odlično. Kao pre desetak godina s Đorđem Višackim. Primera radi, ove godine smo u odnosu na prošlo Evropsko prvenstvo bili brži za oko sedam sekundi. Tim tempom ćemo na sledećem prvenstvu koje se održava u Beogradu verovatno odbraniti zlato.

U Srbiji se retko desi da se mališani radije late vesla negoli reketa ili lopte, pa nemamo kvantitet koji bi godišnje lansirao makar jednog kvalitetnog seniora.
Profesor Ćirković s DIF-a je govorio: Bog ga kaznio, dao mu talenat. Razlika je u tome što mi nemamo tim koji će da iznese pojedinca, nemamo ni revanš ili sledeće kolo gde možeš da popraviš utisak ili plasman. Cela sezona se svede na poslednju trku, na Svetsko prvenstvo, koje je ove godine u Južnoj Koreji. To je veliko finale i najvažnije takmičenje. Pritisak je zaista jeziv. Osvojio nešto ili ne, toliko se emotivno, mentalno i fizički istrošiš da ti bude gotovo svejedno.

Da li i koliko država pomaže Veslački savez Srbije i vaše kolege?

Dugo je veslanje preživljavalo kao sport. Na primer, kad smo 1998. Višacki i ja osvojili bronzu na Svetskom šampionatu, prvu koju je neki Srbin osvojio još od 1965. godine, nismo dobili ni dinara. Čamac u kojem smo veslali bio je osam godina star, sećam se da nam se italijanska ekipa smejala. U poslednjih desetak godina je situacija mnogo bolja. Ulaganja postoje zato što smo trofejni sportisti. Od 1995. godine na manje-više svakom takmičenju, bez obzira na starosnu kategoriju, uzmemo neku medalju. Ipak, i dalje imamo manje para nego, recimo, Veslački savez Slovenije.

Koji je glavni razlog što je Veslački savez uspešan?

Nije podeljen na pokrajinske saveze, već na savez Beograda i savez Srbije. E sad, neki iz unutrašnjosti se ljute zbog toga, ali ih nisam viđao da, uz dužno poštovanje, dolaze u Beograd na usavršavanje. Generalno je veliki problem struke zadovoljavanje malim stvarima i gajenje sitne sujete. A stvar je vrlo jednostavna pare se dele prema zaslugama i troše se planirano, na infrastrukturu, a ne na plate zaposlenih. Rezultati onda ne mogu da izostanu.

Da li se u reprezentativnom veslanju događalo ono što je sad jedan od glavnih problema košarkaške i fudbalske reprezentacije odbijanje sportista da učestvuju?

Situacije nisu uporedive, jer budžet i kvalitet našeg veslanja i zavise samo od reprezentacije. Konkurišu trenutno najbolji, kao u timskim sportovima pre nekoliko decenija. Nismo u situaciji da kao drugi sportisti rizikujemo povrede i gubljenje mesta i plate u matičnim klubovima ako odemo na evropsko ili svetsko prvenstvo i pod pritiskom javnosti ne uradimo ništa.

Kuriozitet je da ste završili građevinski fakultet na Braun univerzitetu u SAD. Šta vam je sa sportske i lične strane donelo obrazovanje?

Dosta toga, jer se tako razvija intelekt, znatiželja, dobija se nekakva mentalna struktura. Kada sam se 1998. godine vratio s diplomom iz Amerike, odmah sam s Višackim osvojio bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu. Na Olimpijskim igrama 2000. nas je bilo šestorica i svi smo studirali ili završili fakultete u SAD. Isto je bilo i 2004. Na sledećim igrama 2008. godine, nas četvoro je završilo fakultete ili nešto studiralo. Prošle godine, ja sam jedini imao diplomu, dok su ostali uglavnom bili na nekim univerzitetima diskutabilnog kvaliteta. Treba misliti i na budućnost, jer je veslanje ipak budžetski sport koji zavisi od države i nemoguće je obezbediti se za čitav život.